Privatni sektor bezbednosti

Ovo je katastrofalna cinjenica. Pred njom sve price politicke uslovno nazovi"ELITE" padaju u vodu. Pa ovo je vece brojcano stanje od vojske i policije zajedno. O cemu to govori? Znaci drzava nema para za reformu vojske, pojedinci mogu da placaju privatnu vojsku. Sve to govori o zakonu o privatizaciji, o drustveno-ekonomskim odnosima i o tome da ce nas pre prihvatiti Kolumbija nego Evropska unija.Jasno je da zemljom vladaju politicko- tajkunski klanovi, a KUMOVI mafije sede na celu politickih stranaka odnosno u Vladi.

DSS i plan? Nemojte me zasmejavati. Oni nemaju plan na duze od tri dana ni za ono sto je njima vazno, a kamoli za ono sto bi moralai da rade po cenu da smanje svoju moc (silu). Pa oni su i zauzeli te pozicije upravo da nesto reformi u drugim sektorima drustva prikrije cinjenicu da u ovim sluzbama ne da nema pomaka napred, nego su i mali pomaci ucinjeni u "intermecu" ponisteni.

San svakog profitera, mafijaša ili oligarha je privatna vojska. Navedeni takve snove najlakše ostvaruju u neuređenim i korumpiranim državama kakva je Srbija. Ovaj podatak treba da zabrinjava obične građane! Veoma! U mojoj se ulici nalazi jedna ‚‚privatna formacija`` i ono što jоš više zabrinjava jeste da su pripadnici jedinica za tzv. obezbeđenje lica i objekata uglavnom polupismene osobe veoma niskog stepena elementarne kulture i kranje agresivne strukture ličnosti. U sastavu tih jedinica je mnoštvo nekadašnjih ‚‚vikend ratnika`` koji u međuvremenu nisu otvorili diskont ili zlataru, bivših policajaca i carinika sa kriminalnom prošlošću, marodera i delikvenata... Čitava postavka više liči na ‚‚legalizovane`` оružane formacije mafije(setimo se Lupusa ili Nalićeve ‚‚Agencije``)nego na firme za obezbeđenje. Veliki je problem što su vlasnici i rukovodioci tj. komandanti ‚‚agencija za obezbeđenje`` bivši pripadnici policije, vojske i državne bezbednosti, što kao nekadašnji zaposleni, što kao ‚‚honorarni`` egzekutori i doušnici. Podatku o brojnom stanju ovih ‚‚jedinica`` treba priključiti i izveštaj o stepenu naoružanosti i vrsti ubojitih sredstava i vozila koje ‚‚agencije`` koriste. Nema dileme da ova paravojska od 45 000 naoružanih lica predstavlja veliku društvenu opasnost i da se država sa tim problemom mora pod hitno, možda odmah po izborima, uhvatiti u koštac i rešiti ga na dobrobit građana. Otvaranje dosijea i obelodanjivanje vlasničke strukture pomenutih ‚‚agencija`` tako]e mora biti prioritet svake naredne demokratske vlade, jer je opšte poznato da finansijske i političke oligarhije koje poseduju privatnu vojsku jesu najveća opoasnost po demokrtiju.

Ово је још један од примера на сцени српског театра апсурда, јер о безбедности пишу и говоре типови који о томе немају појма: без обзира да ли се ради о државном делу безбедности (јавна и државна безбедност) или о приватизованом делу безбедности (физичко и техничко обезбеђење лица и објеката и истражилаштво). Још нам само але фале (Факултет цивилне одбране, Академија за дипломатију и безбедност, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Факултет политичких наука, "аналитичари"), па да у свакој чорби буде неспособних волунтаристичких нестурчних наручених мирођијских ликова.-

45000 naoruzanih ljudi je privatna armija. Doduse razbijena je kod raznih gazda , ali su njihovi intersi uglavnom slicni.
Nije dobro.

Ova tema nije po prvi put pokrentuta, i pri svakom pokušaju da se dođe do suštine problema privatnih vojski u Srbiji javljali su se zaštitinici ideje o privatnim paravojskama koji su paušalno vređali taksativno sve pobornike višeg stepena kontrole firmi za obezbeđenje objekata i lica, a da pri tom nisu izneli niti jedan valjan argument ili dokaz da su to firme koje posluju sasvim legalno i imaju visoke kriterijume pri izboru kadrova za polove obezbeđenja. No to je manir vremena u kojem živimo i ambijent koji odgovara vlastima kakve imamo. Na sanzi je doktrina po kojoj aktivisti militarističko-patriotsko-domaćinske opcije mogu bez ijednog smislenog i u stvarnosti, odnosno teoriji i praksi utemeljenog argumenta blatiti ko god se pozove na instituciju civilne kontrole oružanih formacija. Potpuno je jasno da zakonodavstvo usled kašnjenja ili nesprovođenja reformi ide na ruku haosu koji vlada kada je reč o registraciji i funkcionisanju privatnih firmi za obezbeđenje.

Ovo je katastrofalna cinjenica. Pred njom sve price politicke uslovno nazovi"ELITE" padaju u vodu. Pa ovo je vece brojcano stanje od vojske i policije zajedno. O cemu to govori? Znaci drzava nema para za reformu vojske, pojedinci mogu da placaju privatnu vojsku. Sve to govori o zakonu o privatizaciji, o drustveno-ekonomskim odnosima i o tome da ce nas pre prihvatiti Kolumbija nego Evropska unija.Jasno je da zemljom vladaju politicko- tajkunski klanovi, a KUMOVI mafije sede na celu politickih stranaka odnosno u Vladi.

DSS i plan? Nemojte me zasmejavati. Oni nemaju plan na duze od tri dana ni za ono sto je njima vazno, a kamoli za ono sto bi moralai da rade po cenu da smanje svoju moc (silu). Pa oni su i zauzeli te pozicije upravo da nesto reformi u drugim sektorima drustva prikrije cinjenicu da u ovim sluzbama ne da nema pomaka napred, nego su i mali pomaci ucinjeni u "intermecu" ponisteni.

San svakog profitera, mafijaša ili oligarha je privatna vojska. Navedeni takve snove najlakše ostvaruju u neuređenim i korumpiranim državama kakva je Srbija. Ovaj podatak treba da zabrinjava obične građane! Veoma! U mojoj se ulici nalazi jedna ‚‚privatna formacija`` i ono što jоš više zabrinjava jeste da su pripadnici jedinica za tzv. obezbeđenje lica i objekata uglavnom polupismene osobe veoma niskog stepena elementarne kulture i kranje agresivne strukture ličnosti. U sastavu tih jedinica je mnoštvo nekadašnjih ‚‚vikend ratnika`` koji u međuvremenu nisu otvorili diskont ili zlataru, bivših policajaca i carinika sa kriminalnom prošlošću, marodera i delikvenata... Čitava postavka više liči na ‚‚legalizovane`` оružane formacije mafije(setimo se Lupusa ili Nalićeve ‚‚Agencije``)nego na firme za obezbeđenje. Veliki je problem što su vlasnici i rukovodioci tj. komandanti ‚‚agencija za obezbeđenje`` bivši pripadnici policije, vojske i državne bezbednosti, što kao nekadašnji zaposleni, što kao ‚‚honorarni`` egzekutori i doušnici. Podatku o brojnom stanju ovih ‚‚jedinica`` treba priključiti i izveštaj o stepenu naoružanosti i vrsti ubojitih sredstava i vozila koje ‚‚agencije`` koriste. Nema dileme da ova paravojska od 45 000 naoružanih lica predstavlja veliku društvenu opasnost i da se država sa tim problemom mora pod hitno, možda odmah po izborima, uhvatiti u koštac i rešiti ga na dobrobit građana. Otvaranje dosijea i obelodanjivanje vlasničke strukture pomenutih ‚‚agencija`` tako]e mora biti prioritet svake naredne demokratske vlade, jer je opšte poznato da finansijske i političke oligarhije koje poseduju privatnu vojsku jesu najveća opoasnost po demokrtiju.

Ово је још један од примера на сцени српског театра апсурда, јер о безбедности пишу и говоре типови који о томе немају појма: без обзира да ли се ради о државном делу безбедности (јавна и државна безбедност) или о приватизованом делу безбедности (физичко и техничко обезбеђење лица и објеката и истражилаштво). Још нам само але фале (Факултет цивилне одбране, Академија за дипломатију и безбедност, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Факултет политичких наука, "аналитичари"), па да у свакој чорби буде неспособних волунтаристичких нестурчних наручених мирођијских ликова.-

45000 naoruzanih ljudi je privatna armija. Doduse razbijena je kod raznih gazda , ali su njihovi intersi uglavnom slicni.
Nije dobro.

Ova tema nije po prvi put pokrentuta, i pri svakom pokušaju da se dođe do suštine problema privatnih vojski u Srbiji javljali su se zaštitinici ideje o privatnim paravojskama koji su paušalno vređali taksativno sve pobornike višeg stepena kontrole firmi za obezbeđenje objekata i lica, a da pri tom nisu izneli niti jedan valjan argument ili dokaz da su to firme koje posluju sasvim legalno i imaju visoke kriterijume pri izboru kadrova za polove obezbeđenja. No to je manir vremena u kojem živimo i ambijent koji odgovara vlastima kakve imamo. Na sanzi je doktrina po kojoj aktivisti militarističko-patriotsko-domaćinske opcije mogu bez ijednog smislenog i u stvarnosti, odnosno teoriji i praksi utemeljenog argumenta blatiti ko god se pozove na instituciju civilne kontrole oružanih formacija. Potpuno je jasno da zakonodavstvo usled kašnjenja ili nesprovođenja reformi ide na ruku haosu koji vlada kada je reč o registraciji i funkcionisanju privatnih firmi za obezbeđenje.