Ružan san i dalje traje

Šobajići su od sojne loze, znamenite, koja potiče iz istoimenog mesta podno manastira Ostrog, nastanjeni u Nikšiću, ali je veliki slikar, umetnik Miloš Šobajić, rođen u Beogradu (1945), odakle je 1970. krenuo da osvaja Pariz, a zatim i ostali svet. Danas je ponovo u svom rodnom gradu, ali u specijalnoj misiji.

Umetnik svetskog renomea, dela su mu u više od 20 muzeja sveta, počev od Brisela, Pariza, Atine, Amsterdama, Koblenca čak i u Kini, u Muzeju Luksun, gradu na čijem je univerzitetu gost – profesor . Od prošle godine je dekan Fakulteta za umetnost i dizajn pri Megatrend univerzitetu u Beogradu. U Knez-Mihailovoj ulici broj 52, u zdanju koje je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, na čijem je prvom spratu i dekanov kabinet, a nekoliko vrata dalje, oštar miriš terpentina dolazi iz njegovog ateljea. Umetnik i profesor na istom mestu, sa uvek otvorenim vratima za studente! U pauzama, uzima kičicu i slika velika platna za predstojeću veliku izložbu u Moskvi. U međuvremenu je, specijalno za „Politikinog” laureata, najboljeg reditelja koreografa 40. Bitefa, naslikao platno „Grand jete” (u rečniku baleta, veliki skok baletskog igrača), koje će biti uručeno, u ponedeljak, 2. oktobra. Ovo je drugi put da umetnik daruje svoju sliku „Politikinom” dobitniku za najbolju režiju. Prvi put je to bilo 2001. godine, Eriku Lakaskadi, jednom od pet najboljih evropskih reditelja.

• Retko ko ima tu privilegiju da mu uz kabinet dekana, bude i slikarski atelje. Kako uspevate da uskladite te dve stvari, funkciju i nadahnuća

– Posao dekana je za mene kao jedna od mojih misija. Želim da od mog fakulteta napravim da bude jedan od najznačajnijih u ovom delu Evrope, da se povežemo sa svim ostalim, značajnim, istoimenim fakultetima u Evropi, što podrazumeva da imamo zajednički program, zajedničke izložbe i, naravno, da naši studenti izlažu na velikim sajmovima dizajna u svetu, kao što smo sada prvi put uradili u Monci. Izložba je trajala nedelju dana, i italijanski industrijalci dizajna su pokazali veliko interesovanje za radove naših studenata.

• Da li to znači da ćete pozivati i eminentne dizajnere, profesore i umetnike iz

– Naravno. Jedan od naših ciljeva jeste da pored redovnih profesora, zovemo najveća svetska imena iz sveta industrijskog dizajna, filma, mode, scenografije, arhitekture…I to ne samo da održe predavanje, već da im priredimo i izložbu.

• Koja su to imena?

– Računamo na Filipa Starka iz industrijskog dizajna, Žan Pol Gotjea iz oblasti modnog dizajna, na Žermanasa iz oblasti unutrašnje arhitekture, a pošto iduće godine nameravamo da otvaramo i odsek koreografije, naravno da mi je prva ličnost koju bismo pozvali u pomoć, da nam svojim savetima i iskustvom pomogne – Moris Bežar!

• Ipak, jedan od Vaših najvećih projekata jeste otvaranje prvog muzeja monumentalne skulpture u Beogradu. Naš grad, uostalom, poprilično oskudeva u skulpturama na javnim prostorima.

– Da, trebalo bi to da bude kraj autoputa kad se dolazi u grad iz Evrope, kao nekakva vrata Beograda. Na velikoj, osvetljenoj livadi sa svim pratećim neophodnim sadržajima za posetioce, postavili bismo jedno petnaest monumentalnih skulptura najvećih umetnika sveta od Cezara, Armana, Ipustegija, Dibifea, Kombasa, Fernanda Botera…Tu će biti veliki parking, zgrada sa kustosom, katalozima i svim neophodnim materijalom kakav imaju svetski muzeji. Nijedna galerija nas nije odbila da nam pošalje neko delo, bilo živog ili umetnika koji je već antologija umetnosti. Ozbiljno spremamo taj projekat, osim ako nam neko ne stavi klipove u točkove, kako to kod nas već biva sa svim dobrim idejama i poduhvatima. Inače dobra volja postoji, naravno i novac je obezbeđen, samo da to neko ne „blokira”!

• Crtež je postulat svake umetnosti, čak je i Felini crtao svoje ideje koje bi prenosio na film.Mi još nismo videli nijedan Vaš crtež, čak ni na onoj nedavnoj megaizložbi kakvu nije imao nijedan slikar, kada ste istovremeno izlagali od „Cvijete Zuzorić” na Kalemegdanu, preko Geteovog instituta do ULUS-ove Galerije u Knez-Mihailovoj ulici.

– Ja ne crtam nikad! Meni je crtež kao disciplina jako „mršav”, ali je ključ, i crtež se nalazi u mojim slikama. Ali crtež sam, kao disciplina, meni ne leži, ne odgovara, zapravo ne privlači me. Često počnem da crtam a onda se sve završi nekim kolažom, nečim što zovu kombinovanom tehnikom. Ne mogu da stanem na čistom crtežu, uvek moram da unesem boju.

• Teme umetnost i vlast, umetnik i politika, neizbežne su. Vlast je ili podsticala ili gušila umetnost. Kakvo je Vaše iskustvo? Jer, evo u ovo vreme demokratije, dobili ste jedinstven izložbeni prostor od Kalemegdana do Knez-Mihailove a izlagali ste i u Narodnom muzeju.

– I te kako postoji sprega između umetnosti i vlasti, ne samo kod nas. To je jedna opšta tendencija, gde vlast želi da uzme kontrolu nad stvaralaštvom. Pošto je država u svakom slučaju veliki mecena, mislim, pre svega, na države Zapada, ona se automatski petlja u umetnost. Samom svojom finansijskom moći. Međutim, kada vlast počinje da odlučuje o umetnosti, to je onda katastrofalno.

• Da li taj politički koncept vlada i kod nas?

– Vlada svuda, isto vlada na Zapadu kao i kod nas, ali na različite načine. Kod nas je karikaturalan, jer nema drugog. Na Zapadu postoje moćne privatne galerije koje imaju drugačiji parametar vrednovanja umetnosti, dok takozvana avangarda koju brani država, u samom svom začetku je već prevaziđena umetnost, pošto je branjena od države. Takva „avangarda” je državna umetnost. Ali, to je duga priča koja traje trideset godina i već je postala, kako to Francuzi kažu, „art pompije”, ona bivša, zastarela, smrdljiva, pompezna umetnost, protiv koje su se borili impresionisti, protiv onih anđelčića, „bogova” iz 19. veka. Impresionisti su bili razbijači te „pompije” umetnosti. Danas po muzejima sveta imate svašta. Postave neko delo pa ga onda direktor muzeja samo odstrani kad mu više ne treba. Nije više umetnik taj koji vodi, nego administracija i kustos. Oni su „zvezde”. Kao ovaj Italijan koji je došao iz Venecije, on je taj koji daje ocene, pa je čak izjavio u „Politici” da umetnost ne postoji! Pa hvala mu! Da li je to on odlučio da „umetnost više ne postoji”, a pre samo deset godina je rekao da samo „njegova” umetnost postoji, umetnost njegovih štićenika! Da li razumete šta to znači?

• Da li je to uticaj medija?

– Ne, nego je to čista politika iz centra moći, iz Amerike, koja razbija evropsku kulturu i civilizaciju uopšte! Po njima svi smo mi umetnici, to je teza. I moja tetka je umetnik, samo da uzme četkice, da vidite šta bi sve ona uradila!? Ili da zaigra kolo, pa i da bude i balerina ako treba, svi smo mi umetnici. Znači, nema više umetnika, jer umetnik je onaj tip iz kancelarije koji će da te oceni i proceni da li će da ti da pare. Ali ja sve to smatram marginalnim i nevažnim pred ljudskom misli. A ljudsku misao može da ima samo pojedinac. Kafki niko nije objašnjavao šta treba da piše, Pikasu niko nije objašnjavao šta treba da slika, ni Rembrantu…Međutim, danas se iz kancelarija dobijaju komande šta da se radi. Na sreću ni ja, i na hiljade, stotine hiljada umetnika ne ulaze u sistem.

• Šta su za Vas „velike teme“?

– Ja jedino plačem, i navru mi suze na oči kad vidim neki veliki ljudski podvig! Plačem kad trkači na atletskoj stazi, na onoj okuci, potežu najveću snagu na sto metara do cilja, to je podvig ljudskog tela, mišića…Plačem kad čujem neko veličanstveno muzičko delo, jer to je ljudski podvig…Sve što je veliko, a što je stvorio čovek, za mene je fascinantno.

• Nažalost istoriji ne možemo da pobegnemo, na nesreću ona nam se ponavlja u ciklusima.

– Pa, to je život. Život jeste stalna neizvesnost, i u tome je šarm života, ako uopšte možemo da kažemo da je život šarmantan! Jer, raj je skamenjena situacija, nema ničeg novog, sve je isto, dobro i lepo, a u stvari sve je mrtvo. U promenama, neizvesnosti i mogućnostima za čoveka da ode dalje i ostvari svoj san jeste i cela lepota življenja.

• Da li ste od onih koji su razočarani najavljenim boljim životom posle oktobarskih promena?

– Naravno da sam jako potresen zbog uvreda koje pljušte po Srbiji već petnaest godina, to me izluđuje. Ne mogu da verujem da u današnjem, takozvanom odmaklom demokratskom svetu jedan narod kao što su Srbi, može da bude toliko vređan, omalovažavan da srpski život predstavlja najmanju stvar u sistemu vrednovanja ovog sveta. To me dovodi do ludila. Znam da je jedino naš biološki opstanak jedini spas za nas. Za sada smo u takvoj situaciji. U takvoj situaciji smo bili samo 1914, 1941. i 1991…Mrzeni i uništavani uvek od istih! Ovaj ružan san traje ponajduže, evo već petnaest godina. To je rat protiv srpskog naroda, a dokaz za to je što rat i dalje traje. Srpski narod bi odmah danas, isti sekund, posle podne ili u podne, svejedno, mogao da reši svoj problem ako bi rekao evo predajemo međunarodnoj zajednici Vojvodinu, Rašku, Južnu Srbiju, Republiku Srpsku i još poneku krajinu. Tada bi Srbi u „krugu dvojke” beogradske, bili visoko cenjeni od takozvane međunarodne zajednice.

• Čini se da se Evropa kreće ka desnici, kako će biti sa tolikim našim svetom po tim zemljama?

– Mora se reći da postoji „srbofobija”. U Nemačkoj ima na stotine hiljada naših radnika, pa ne možete reći da nas Nemci mrze. Ne mrze oni nas ekonomski, ali države imaju strateške imperativne interese preko kojih mi ne možemo da pređemo. Francuska, Engleska, Nemačka, ili SAD imaju svoje imperative sa kojima se mi ne poklapamo, i zato trpimo to što trpimo.

• Do kada?

– Do kada? Pa do promene sistema svetskog rasporeda!