Od čega žive izbeglice

Otvorite konto za pomoc izbeglicama koje tesko zive, ali molim vas da novac ide njima. Za mlade obavezno stipendije i kredite za skolovanje. Stavite br.konta na bilborde sa nekom optimistickom porukom.Molim vas i ovde je sustinsko bitno, ne deklarativno.

Uvesti neprofitne organizacije tipa World Vision, za pomoc deci izbeglih iz siromasnih porodica. Ovo znaci da onome ko se prijavi sa konta svakog meseca skidaju pomoc koliko on odredi, na pr 1000dinara, ili 5000 dinara, koliko covek zeli da daje, i da taj novac ide odredjenom detetu. Ovo ne vazi samo za pomoc deci izbeglih vec za svu decu iz siromasnih porodica. Ugovor se moze prekinuti kad darodavac to zatrazi, ali iz iskustva znam da je covek zeljan nekom da pomogne, ako moze, i obicno su to donacije na duze vreme.

Pregovaramo u ulasku u evropsku uniju, uredu je i tamo nam je mesto, a gde je mesto izbeglicama iz kolektivnih centara. Imaju li oni pravo u 21-vom veku na krov nad glavom, parče hleba, zaista ne traže mnogo. Traže da ih neko čuje, sasluša. Obično su vidjeni pred neke izbore, dolaze tada svi predstavnici stranaka, uz obavezno prisustvo kamera i kamermana u skupocenim automobilima i sa gomilom obećanja. Strašno od ove vlasti, od države im Srbije.

Grlate patrijote, ajde da vas vidim, novcanike na sunce! Ili su vam ovi jadnici bili dobri samo dok ste mogli iza njih da uzvikujete parole?

Ево поучног примера са истих простора, али из дргог времена (1920.године) - а то је за садашње време, као и да је са друге планете:
Тада се у Краљевини СХС појавило око 70.000 избеглица из Русије (после грађанског рата). Крајње економски и популационо исцрпљена Србија (јер од свих делова Краљевине око 80% избеглица се нашло у њој) образовала је Државну комисију за помоћ избеглицама (у којој су заседали и представници избеглица!), одредила им је за прво време обавезно место становања (били су организовани у локалне избегличке колоније и то са унутрашњом самоуправом!). И поред огромних финансијских тешкоћа, Државна комисија им је пружала малу месечну помоћ у зависности од броја лица у породици ( која се за старе и болесне наставила све до 1941.године!). Осим тога организован је биро за њихово запошљавање који је врло успешно радио, организовани су успешни курсеви за професионалну преквалификацију за одрасле чија струка није била тражена на тржишту рада, а за децу је омогућено школовање на њиховом језику (основне и средње школе) које је финансирала Државна комисија. Студенти су добијали током целих студија малу ( али какву-такву) стипендију и смештени су бесплатно у студентске домове.
Србија је тада тако поступила са избеглицама – страним држављанима. А како сада поступа са својим сународницима, сопственим држављанима? Упитајте се зашто је у сиромашној Краљевини СХС тако могло, а у савременој Србији, која још тврди и да има велике девизне резерве није тако?
Није довољно имати девизне резерве. Треба имати морала, ондашња српска политичка елита га је имала, а савремена српска политичка врхушка тога нема и никада га неће имати.

nikom ne zelim da zivi kao izbeglica, ja sam bio izbeglica po kampovima u makedoniji. Ali ovi ljudi trazili su veliku srbiju, a ne velike plate ili stabilnu ekonomiju. Nekad se stvano secam kako nijedan od kosovskih srba nije rekao dosta sta to radite sa nasim sugradjanima albancima, prema tome sta sejesh....

Zar ima ovakvih? A sto njih ne zbrinu ovi njihovi zemljaci sto po Beogradu pokupovase silne stanove i lokale. Ja sam ljudi iz srca sumadije 6 kolena u nazad pa jedva placam kiriju, a hleb kupujem svaki drugi dan.

Otvorite konto za pomoc izbeglicama koje tesko zive, ali molim vas da novac ide njima. Za mlade obavezno stipendije i kredite za skolovanje. Stavite br.konta na bilborde sa nekom optimistickom porukom.Molim vas i ovde je sustinsko bitno, ne deklarativno.

Uvesti neprofitne organizacije tipa World Vision, za pomoc deci izbeglih iz siromasnih porodica. Ovo znaci da onome ko se prijavi sa konta svakog meseca skidaju pomoc koliko on odredi, na pr 1000dinara, ili 5000 dinara, koliko covek zeli da daje, i da taj novac ide odredjenom detetu. Ovo ne vazi samo za pomoc deci izbeglih vec za svu decu iz siromasnih porodica. Ugovor se moze prekinuti kad darodavac to zatrazi, ali iz iskustva znam da je covek zeljan nekom da pomogne, ako moze, i obicno su to donacije na duze vreme.

Pregovaramo u ulasku u evropsku uniju, uredu je i tamo nam je mesto, a gde je mesto izbeglicama iz kolektivnih centara. Imaju li oni pravo u 21-vom veku na krov nad glavom, parče hleba, zaista ne traže mnogo. Traže da ih neko čuje, sasluša. Obično su vidjeni pred neke izbore, dolaze tada svi predstavnici stranaka, uz obavezno prisustvo kamera i kamermana u skupocenim automobilima i sa gomilom obećanja. Strašno od ove vlasti, od države im Srbije.

Grlate patrijote, ajde da vas vidim, novcanike na sunce! Ili su vam ovi jadnici bili dobri samo dok ste mogli iza njih da uzvikujete parole?

Ево поучног примера са истих простора, али из дргог времена (1920.године) - а то је за садашње време, као и да је са друге планете:
Тада се у Краљевини СХС појавило око 70.000 избеглица из Русије (после грађанског рата). Крајње економски и популационо исцрпљена Србија (јер од свих делова Краљевине око 80% избеглица се нашло у њој) образовала је Државну комисију за помоћ избеглицама (у којој су заседали и представници избеглица!), одредила им је за прво време обавезно место становања (били су организовани у локалне избегличке колоније и то са унутрашњом самоуправом!). И поред огромних финансијских тешкоћа, Државна комисија им је пружала малу месечну помоћ у зависности од броја лица у породици ( која се за старе и болесне наставила све до 1941.године!). Осим тога организован је биро за њихово запошљавање који је врло успешно радио, организовани су успешни курсеви за професионалну преквалификацију за одрасле чија струка није била тражена на тржишту рада, а за децу је омогућено школовање на њиховом језику (основне и средње школе) које је финансирала Државна комисија. Студенти су добијали током целих студија малу ( али какву-такву) стипендију и смештени су бесплатно у студентске домове.
Србија је тада тако поступила са избеглицама – страним држављанима. А како сада поступа са својим сународницима, сопственим држављанима? Упитајте се зашто је у сиромашној Краљевини СХС тако могло, а у савременој Србији, која још тврди и да има велике девизне резерве није тако?
Није довољно имати девизне резерве. Треба имати морала, ондашња српска политичка елита га је имала, а савремена српска политичка врхушка тога нема и никада га неће имати.

nikom ne zelim da zivi kao izbeglica, ja sam bio izbeglica po kampovima u makedoniji. Ali ovi ljudi trazili su veliku srbiju, a ne velike plate ili stabilnu ekonomiju. Nekad se stvano secam kako nijedan od kosovskih srba nije rekao dosta sta to radite sa nasim sugradjanima albancima, prema tome sta sejesh....

Zar ima ovakvih? A sto njih ne zbrinu ovi njihovi zemljaci sto po Beogradu pokupovase silne stanove i lokale. Ja sam ljudi iz srca sumadije 6 kolena u nazad pa jedva placam kiriju, a hleb kupujem svaki drugi dan.