ZLOČIN I KAZNA U SRBIJI

Pojavljuju se novi svedoci iz najmračnijeg vremena naše istorije. Izgleda da je Slavka Ćuruviju ubio nalog sa najvišeg mesta, iz vladajuće sobe tadašnjeg gospodara smrti. O životu se inače govorilo stidljivo, a likvidacije su bile omiljeno sredstvo za miran san familije.

To je bio kraj dvadesetog veka, a kojih hiljadu godina ranije, neki savetnik Kaligule za pitanja večnog čuvanja vlasti, kazao je ludom cezaru ovo: „Ti možeš pobiti sve, a jednoga nikako nećeš stići. To je tvoj naslednik!“

Ali, kome govoriti! Onaj koji u svojim šakama sabere previše vlasti, veruje da nipošto neće ponavljati greške svojih uzora. I da će dugo opstati na mestu sa kojega niko dobrovoljno ne odlazi. Možda je Miloševićev režim sa podjednakim strahom pucao u moguće političke takmace, ali i u one koji su spremni da slobodno pišu i pričaju. Zato je inventar žrtava tako raznolik, pa logiku tog spiska zna samo onaj ko je precrtavao imena.

Mesec ili dva posle ubistva Zorana Đinđića, javio se ministar policije, Dušan Mihajlović. Izašao je sa pričom da zna ko je ubio Ćuruviju. Zna, ali neće da kaže, jer nema dokaza. Pozivali su ga da rekne i spase policijsku dušu. Ali, uzaman, Dušan je mudro zaćutao, pitajući javno urednike jednog nedeljnika: „Mislite li vi da sam ja glup?“

Nisu mu odgovorili šta su mislili. Bili su ubeđeni da ministar nije bez mozga nego, naprotiv, bez srca. Srpska javnost, naviknuta na eskadrone i savršena ulična smaknuća, stekla je uvid u akciju SDB, pod nazivom „Ćuran“. Taj stenografski isečak iz smrtonosne literature službe koja čuva državu svedoči o poslednjim časovima Slavka Ćuruvije, na Vaskrs ’99.

I sad se pojavljuje svedok koji govori o poreklu zločina. Preki sud u kancelariji gospodara. Nekoliko predloga o tome kako sačuvati otadžbinu. Heroj naroda i njegovi neumoljivi mehanizmi vlasti i odmazde donose odluku o kojoj bi razmislio i jedan Augusto Pinoče: smrt za novinara, jer se taj drugačije nije mogao zaustaviti. Živ novinar ne prestaje da govori i piše.

Šta radi „služba“ u toj situaciji? Ima li ona sopstveni um, ili razmišlja gospodarevim strahom od drugačijeg mišljenja. Bombardovanje je izvesno, ono jeste zločin nad nedužnim Srbima, ali je režimu očajnički potrebno. Tako će odijum prema agresorima biti pretvoren u ljubav prema vođama. Osećanja u zajedničkim patnjama se ne zaboravljaju. Taj užasni vodvilj nije moguć bez domaćih izdajnika, plaćenika i prijatelja bombardera.

Zašto je izabran Ćuruvija? Zato što je bio previše glasan. Razarao je logiku familije, jer je poznavao njihovu filozofiju odmazde. Nije se dao umilostiviti pred upozorenjima. Možda nije do kraja verovao pretnjama.

Za njegovu smrt vlast je mogla da sastavi uverljivu verziju: Bio je rat, smatralo se. Jedna mrtva glava više, možda se neće ni osetiti, čak ni uočiti. Ćuruvija je investirao i u svoj list, i u svoj život. Možda je bio dužan. Voleo je žene, a i one njega, svet je pun ljubomornih, naoružanih budala. Bio je analitičar službe, pa su „oni došli po svoje“.

Takve su se konstrukcije ipak pokazale slaboumnim, sa puno rupa, smeća i taloga. I sa ustajalim količinama straha, koji se nije dao tek tako razvejati. Da jeste, verovatno bi progovorio Dušan Mihajlović. Inače je započeo, ali ga je nešto vrlo ubedljivo ućutalo, pa se on, sa svojim policijskim uspomenama, zbunjen i prepadnut, konačno zagubio u „Povlenskim maglama (i vidicima)“.

Da nije rasvetljeno ubistvo mučenika Ivana Stambolića, da je masakr na Ibarskoj ostao u galeriji „patriotskih podviga“, možda bi ubistvo Ćuruvije bilo zatravljeno, kao mračan, nejasan slučaj iz vremena velikog srpskog stradanja. Ionako se ovde stalno preispituju devedesete i tragični srpski rascep na „patriote i izdajnike!“

Tako je danas Srbija puna samozvanih junaka i prozvanih zločinaca, begunaca od pravde i osionih i bogatih ratnih dobošara, uprkos tolikim porazima. A ipak, izgleda da je Milošević umro nevin pred Hagom. Na njegovoj duši i na njegovoj listi smrti možda su bili Hrvati, Albanci i muslimani, ali Srbi sigurno jesu.

Da je osuđen za ratni zločin, to bi ojačalo njegov liderski tron. Ovako, u ulozi zločinca nad svojima, on više ne može da opstane kao posmrtni guru. Oni, koji u srpskoj politici, bogati i moćni, još žive pod njegovom slikom, silno žele da zaustave istinu o poreklu zločina.

Zbog toga je zanemeo Dušan Mihajlović. Zato Služba ostaje majdan mračnih tajni, nepromenljivi brkati čuvar svoje prošlosti. Stranke, koje su bile oslonac takve vladajuće idile iznova dele Srbe na plaćenike, izdajnike i ljubitelje „okupatora“.

A sa takvima – zna se šta se radi.

Čovek koji je naredio ubistvo Ćuruvije mrtav je. Šef njegove policije se ubio. Šef tajne policije je u tamnici, a još ne može da nabroji svoje zločine „u ime naroda“.

Novinar koji je javno osudio Ćuruviju za veleizdaju možda još piše. On to kao rodoljub ume i mora, kad god je otadžbina u opasnosti.