Muzej okončanih ljubavi

Ne postoji ništa gore nego ta izbledela sećanja, koja su poput mokrog maslačka prilepljeni za odeću. Jer, spaliti sve uspomene znači posvađati se sa onim što sam ranije bio, ispravan ili pogrešan... ipak sam to bio ja, klinac do ušiju zaljubljen u nju, sa neiskusnim postupcima poput Bambija na ledu.
I sve se lepi. Lepe se mirisi, olinjali trenuci, stopala mi tonu u taj tepih sećanja. Sitnice same iskaču iz kutije, izjutra se zapitam ko ih je razbacao po mojoj sobi i shvatam da, poput malog provalnika, izmaglica njenog osmeha lebdi u trenutku dok se budim.
I mogu sagraditi muzej koliki hoće, ona negde u meni zauzima prostor neslućene veličine, gde su galerije pune detalja, ali je u njima uvek samo jedan verni posetilac...

Nikada ne bih dao nijedan predmet koji me vezuje za ranije ljubavi nikome, potpuno je bez veze gledati tudje predmete koji tebi ne mogu nista znaciti, energetski pogotovu. S druge strane, mislim da ce, u poslovnom smislu, to biti dobar potez.

quote: Jedan par je uložio dve godine da popravi vespu kako bi isprobao ovu filmsku vragoliju. Vespa je proradila, a oni raskinuli nakon tri dana. end of quote.

sa http://www.brokenships.com
''We bought a second hand yellow vespa in order to repair it and ride it like characters in Italian movies… It never got repaired.''

Hmm... Jovana, Jovana...

odavno nisam cula nesto ovako zanimljivo :) mnooogo dobra ideja!!! bila sam na sajtu, svidja mi se skroz. mozda dodjem i ja u iskusenje da izlozim svoje krpice :)

Eh, ljubavi moja!
Kako da bas tri dana nakon prekida jedne duge i krajnje neobicne veze naletim bas na ovaj tekst?! Marfijev zakon u praksi, zar ne?
Necu vas gnjaviti koliko smo se voleli...
Sto mi jos teze pada, jos uvek se volimo, a vise nismo zajedno...
Broj zajednickih uspomena, poklona, dogadjaja - lepih i manje lepih, ogroman je.
Gde s tim, sta s tim? Poredjati ih i samokaznjavati se gledajuci ih svakodnevno ili sakriti/zakljucati/baciti sto dalje od sebe kako bi oporavak prosao bezbolnije?
Ne znam, ne bih umela da odgovorim na to pitanje...Mozda i zbog toga sto smo mi u kontaktu, svakodnevno se cujemo, prijateljski razgovaramo kao, npr., dva dugogodisnja dobra prijatelja... I to je very tricky, zar ne? Ostati il' ne ostati u kontaktu. Prekinuti sve odmah i zauvek? Sta uciniti.
Nekako, prvih dana nakon prekida, gorak je ukus u ustima, ali se nadam da ceposle nekog vremena u prvi plan izaci sve ono sto je bilo razlog veze tako duge, tako teske, neobicne krajnje, a ipak ispunjene najdubljim emocijama nas oboje...

Mnogo sam naucila, mnogo sam izgubila. Biti sa nekim 20 godina ima svoju specificnu tezinu

Ja sam izgleda od onih koji su imali klasican pristup - obala reke, bocica petroleja i sibica. No, da se razumemo - slika nje kako je izgledala kad smo se prvi put poljubili ce ostati zauvek u mome pamcenju - to ne zelim da izbrisem. Stvari poput pisama i jedan broj zajednickih & njenih fotografija s nekom licnijom notom ili pricom iza sebe, nisu mi vise znacile, i samo su me usporavale na daljem putu. Nisam osoba koja ce sesti i razmisljati o proslosti, tako da ne osecam ni najmanju grizu savesti zbog toga. Cak mi je pomoglo to kad sam video da je od te kutije ostala gomila pepela, i tad, bilo mi je lakse da ustanem, kazem sebi " sta je bilo, bilo je, ajmo sad dalje" i da krenem polako, tim za mene tada novim i usamljenim putem.

Ideja s muzejom je zaista neobicna, mada ne verujem da bih i imao necim da doprinesem - nekako, pisma i poruke su mi nesto licno, i sto zbog sebe, a sto iz obzira i postovanja osobe koju sam voleo, ne bi mi prijalo da znam da su tamo negde izlozena, makar i sa izmenjenim imenima ..

No, ono sto dozivljavam jako pozitivnim u ovoj prici, je sto ljudima omogucava priliku da vide kako su se i druge velike, strasne i prave ljubavi ipak zavrsavale, i kako su akteri tih dogadjaja uspesno nasli izlaz iz tih brodoloma.
Stoga, pozdravljam ovaj cin, mada zelim muzeju da ima sto manje eksponata ..

Evo, ponovo nakon godinu dana čitam ovaj tekst i tek sad mi iskače jedna krupna reč iz naslova. Muzej OKONČANIH ljubavi. Možda svi mi ponekad volimo da budemo ostavljeni, jer to znači da vredimo, ili da smo vredeli. A i ako ponekad poželite da budete sa nekom osobom ponovo, a nije vam išlo, dobro pazite šta ste poželeli, jer vam se može i ostvariti.

Ljubavi- tuzne ili lepe su uvek interesantne..bitni su momenti koji svaku od njih cine posebnom .. Museum of broken relationships se cini jako interesantnim..bar za ljude koji su spremni da podele svoje momente sa ostalima..

Muzej okoncanih ljubavi
Ne dam svoje uspomene nikom! Sta da radim kad me uhvati nostalgija u onim danima samosazaljenja kad mislite da u zivotu niste doziveli nista veliko? Onda lepo otvorite dnevnik pa se setite uzbudljive romanse, po kojoj bi dobar holivudski producent mogao snimiti film, ili nadjete pismo gde vam se on zaklinje na vecnu ljubav. Jeste da je ubrzo po davanju zakletve zaboravio svoja obecanja, ali barem je zvucalo lepo na trenutak. Ja sam neko ko voli da se vraca proslosti, romanticarka, i ponosna sam na svaku svoju, kako vi kazete "okoncanu ljubav". Pa sve su me one izgradjivale i naucile da budem voljena i da volim, a od toga ne treba bezati, naprotiv, treba hrliti novoj ljubavi! Mada ideja sa muzejem nije losa, samo mislim da svako treba imati svoj mali privatni muzej "slomljenog srca", a ako vec zelite citati o mojim "propalim" ljubavima kupite knjigu kada izadje iz stampe.

Ja mislim da je ovo dobra idea sve uspomene mozes imati na jednom mjestu i mozes otici da ih vidis kad god pozelis a da nisu blizu tebe i da ih nemoras gledati svaki dan. Veoma je tesko vidjeti nesto koje ti znaci puno a znati da ta osoba koja ti je to darovala vise nije sa tobom. Moja prica je tuzna mi smo prekinuli i nakon malo vremena on se ozenio drugom. Jos uvjek imam sve uspomene od njega i neznam sta da radim sa njima nekad pozelim da ih sve bacim ali nemogu previse ima uspomena lijepih mada i onih ruznih ali ruznih niko nezeli da se sjeca. Ipak i ako bacis ili das sve stvari koje te posjecaju na voljenu osobu koja nije vise sa tobom nece pomoci, ostace ono sto nemozes dati baciti ili unistiti, ostace tvoje srce i u njemu tvoja ljubav prema voljenoj osobi. Nebitan je razlog veseg raskida kada se srcu ne naredjuje kada da voli a kada da zaboravi.

U gomili budalastina na netu i stampi , ovo je najbolje sto sam procitao u poslednjih X godina...Sjajna ideja, sjajan prikaz. Ja sam svojoj sadasnjoj ljubavi posvetio roman. Videcemo gde ce zavrsiti :) Pozdrav, uzivaj.

Hej, vidim da se ovde neko potpisao imenom i prezimenom koje je isto kao i oženjeni muškarac sa kojim sam bila u tajnom vezi do pre 3 godine. Uzbudljivo, zar ne? Čitajući sadržaj ove rubrike, počela sam da razmišljam o nekim predmetima koji me podsećaju na to vreme, Nije slučajno da razmišljam isto kao i osoba koja se potpisala imenom i prezimenom muškarca koga sam volela i koji je na svojevrstan način obeležio moj život. Za to mi nije potreban muzej. BigWheel je šifra, ko zna prepoznaće.

Ideja je sjajna sto se muzeja tice i ono klasicno spaljivanje je ok, kutija "za pod krevet" je opet valjano resenje,ali gde skloniti i kako se resiti slika koje godina zauzimaju pocasno mesto u mojoj (ludoj) glavi.Kako najlepse trenutke izbrisati iz srca? benzinom i sibicom...hm...ne preporucujem.Pamtim poljupce,dodire,osmehe,svaku izgovorenu rec...pogled,fascinantan....sece na pola.A proslo je 10 godina.Imam ja sopstveni muzej u svome srcu,kustos,izlagac i jedini posletilac sam ja...iz dana u dan.

Juce sam ceo dan u Splitu pokusavala da vidim izlozbu Museum of Broken Relationships zbog supercool plakata kojima se oglasava - ali bezuspesno. Niko nije umeo da mi pomogne da pronadjem lokaciju: Bacvice - akvarij. Danas u Beogradu citam ovaj text. Da sam znala kompletnu pricu, traganje bi bilo jos intenzivnije. A bilo je stvarno intenzivno...

ideja je sjajna, ali i ja svoja sjecanja ne bih dijelila ni sa kim...kada prodju godine, i kada se covjek pomiri sa svim, divno je vidjeti onaj sjaj u ocima, onu suzama razmazanu tintu na pismima...i znati da je vrijedilo...nekada...
p.s. dusane, jako lijepo!

Hvala Adele, ali nešto tome slično je i Njoj poslato i isprva sam mislio da joj ceo lift u zgradi ofarbam stihovima, svojim, tuđim... ali je ponekad i ovo dovoljno.
Nadam se da će to pismo pronaći svoje mesto u kutiji...

cak i ako ga baci negdje u dunav...u njoj ce ostati zauvijek. znas, i ja se nekada pitam, kako je moguce da samo jednima bude vazno i kada prodje, a kako drugima bude svejedno...ali mislim da i jednima i drugima nikada nece biti svejedno. ja nekako volim sve svoje bivse ljubavi...one ce uvijek ostati dio mene...i uvijek mi padne na pamet jedan od andricevih "znakova" - razocarati se u jednoj velikoj nadi, nije sramota. sama pomisao da je jedna takva nada mogla postojati, vrijedi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako veliko ono bilo...

Zovem se "Ana" imam nebitno koliko godina, uspesno skolovonje, dobar posao...Sve sto sam stekla u zivotu stekla sam uz pomoc svog,nesto malo starijeg,decka. Ceo svoj zivot je upropastio da bih ja nezasita i totalno nezahvalna imala sve! Kada god mi je nesto (bilo sta) trebalo, on je bio tu i davao mi sve! Ni sama ne znam kako mu uspeva da i dalje, nakon dve godine nase veze priredjuje toliko iznenadjenja i gleda me sa toliko ljubavi.Mozda bi i sve bilo u redu da ja jednostavno nisam takva kakva sam, da ne trazim da izvede neizviodljivo. Nakon dve godine veze, prevarila sam ga sa najboljim prijateljem koji je do ludila vec godinama zaljubljen u mene ali toliko nezreo da mi ne bi uspeo da mi pokloni ni devetinu paznje koju mi nesebicno poklanja moj verenik!Sada sam u drugom stanju sa najboljim drugom koji preti da ce se ubiti zbog toga! I dalje u zivotu imam sve! Moj verenik ne zna sta se desava sa mnom i nadam se da nece saznati! Ako sazna,bice to kraj svega jer niko nece moci kao on a je necu moci bez njega! Devojke cuvajte to sto imate jer cete u suprotnom u pogresnom trenutku shvatiti sta gubite!!!

HORRORR.... !!!

I TAKO TO BUDE KADA DEVOJKA IMA SVE....
NEMA PRAVDE NA SVETU ..........

jeste, nisam te voleo...


m.ljubav...
27.11.2006.god.

...pre 5 minuta jedan decko mi je rekao da ostajem ortaci i da ne treba da slusam druge pricice, vec da ga sama upoznam...!!! ...nisam...

Ja bih u Muzej rado poslala svog bivšeg muža, kao redak exponat. Jer,ne znam, stvarno, šta ću sa njim: 7 god. se saplićem o njega, nekad padnem i povredim se, a svaki put se nešto vredno okrnji od dragih uspomena na 20-šnji brak, što on ne primećuje, zauzet prekrajanjem prošlosti. I neće da ode, za inat, taman ga na kolenima molila, sve dok ne završi dokazivanje i sve uništi, kao da nismo nikada uopšte ni postojali. Zato, bolje na vreme, tamo gde mu i jeste mesto. Ali, težak je, pa bi neko morao da mi pomogne da ga smestim.

Ideja inventivna ali sajt izrazito neprivlacan. Zahvalno je sto moze biti od trenutne koristi emotivno povredjenima da lakse artikulisu negativne emocije nastale raskidom romanse. Medjutim, i pored sposobnosti empatije tesko da ce nekoga u krajnju ruku dirnuti prezentovani sadrzaj. Jos manje izazvati zelju da ga cesce posecuje. Materijalni ostaci emotivne veze predstavljeni na ovaj nacin ne lice na muzej, ni na kreaciju vec - kontejner. U i bukvalnom i figurativnom smislu.

Zanimljivo ali suvise bolno... Dusane rasplakao si me. Rekao si sve i nema muzeja koji moze biti dovoljno velik za ljubav. Nema prave ljubavi koja moze potpuno postati bivsa i svesti se samo na materijalne uspomene. One u nama zive....

Ljubavi- tuzne ili lepe su uvek interesantne..bitni su momenti koji svaku od njih cine posebnom .. Museum of broken relationships se cini jako interesantnim..bar za ljude koji su spremni da podele svoje momente sa ostalima..

Zovem se "Ana" imam nebitno koliko godina, uspesno skolovonje, dobar posao...Sve sto sam stekla u zivotu stekla sam uz pomoc svog,nesto malo starijeg,decka. Ceo svoj zivot je upropastio da bih ja nezasita i totalno nezahvalna imala sve! Kada god mi je nesto (bilo sta) trebalo, on je bio tu i davao mi sve! Ni sama ne znam kako mu uspeva da i dalje, nakon dve godine nase veze priredjuje toliko iznenadjenja i gleda me sa toliko ljubavi.Mozda bi i sve bilo u redu da ja jednostavno nisam takva kakva sam, da ne trazim da izvede neizviodljivo. Nakon dve godine veze, prevarila sam ga sa najboljim prijateljem koji je do ludila vec godinama zaljubljen u mene ali toliko nezreo da mi ne bi uspeo da mi pokloni ni devetinu paznje koju mi nesebicno poklanja moj verenik!Sada sam u drugom stanju sa najboljim drugom koji preti da ce se ubiti zbog toga! I dalje u zivotu imam sve! Moj verenik ne zna sta se desava sa mnom i nadam se da nece saznati! Ako sazna,bice to kraj svega jer niko nece moci kao on a je necu moci bez njega! Devojke cuvajte to sto imate jer cete u suprotnom u pogresnom trenutku shvatiti sta gubite!!!

quote: Jedan par je uložio dve godine da popravi vespu kako bi isprobao ovu filmsku vragoliju. Vespa je proradila, a oni raskinuli nakon tri dana. end of quote.

sa http://www.brokenships.com
''We bought a second hand yellow vespa in order to repair it and ride it like characters in Italian movies… It never got repaired.''

Hmm... Jovana, Jovana...

odavno nisam cula nesto ovako zanimljivo :) mnooogo dobra ideja!!! bila sam na sajtu, svidja mi se skroz. mozda dodjem i ja u iskusenje da izlozim svoje krpice :)

Muzej okoncanih ljubavi
Ne dam svoje uspomene nikom! Sta da radim kad me uhvati nostalgija u onim danima samosazaljenja kad mislite da u zivotu niste doziveli nista veliko? Onda lepo otvorite dnevnik pa se setite uzbudljive romanse, po kojoj bi dobar holivudski producent mogao snimiti film, ili nadjete pismo gde vam se on zaklinje na vecnu ljubav. Jeste da je ubrzo po davanju zakletve zaboravio svoja obecanja, ali barem je zvucalo lepo na trenutak. Ja sam neko ko voli da se vraca proslosti, romanticarka, i ponosna sam na svaku svoju, kako vi kazete "okoncanu ljubav". Pa sve su me one izgradjivale i naucile da budem voljena i da volim, a od toga ne treba bezati, naprotiv, treba hrliti novoj ljubavi! Mada ideja sa muzejem nije losa, samo mislim da svako treba imati svoj mali privatni muzej "slomljenog srca", a ako vec zelite citati o mojim "propalim" ljubavima kupite knjigu kada izadje iz stampe.

Eh, ljubavi moja!
Kako da bas tri dana nakon prekida jedne duge i krajnje neobicne veze naletim bas na ovaj tekst?! Marfijev zakon u praksi, zar ne?
Necu vas gnjaviti koliko smo se voleli...
Sto mi jos teze pada, jos uvek se volimo, a vise nismo zajedno...
Broj zajednickih uspomena, poklona, dogadjaja - lepih i manje lepih, ogroman je.
Gde s tim, sta s tim? Poredjati ih i samokaznjavati se gledajuci ih svakodnevno ili sakriti/zakljucati/baciti sto dalje od sebe kako bi oporavak prosao bezbolnije?
Ne znam, ne bih umela da odgovorim na to pitanje...Mozda i zbog toga sto smo mi u kontaktu, svakodnevno se cujemo, prijateljski razgovaramo kao, npr., dva dugogodisnja dobra prijatelja... I to je very tricky, zar ne? Ostati il' ne ostati u kontaktu. Prekinuti sve odmah i zauvek? Sta uciniti.
Nekako, prvih dana nakon prekida, gorak je ukus u ustima, ali se nadam da ceposle nekog vremena u prvi plan izaci sve ono sto je bilo razlog veze tako duge, tako teske, neobicne krajnje, a ipak ispunjene najdubljim emocijama nas oboje...

Mnogo sam naucila, mnogo sam izgubila. Biti sa nekim 20 godina ima svoju specificnu tezinu

Nikada ne bih dao nijedan predmet koji me vezuje za ranije ljubavi nikome, potpuno je bez veze gledati tudje predmete koji tebi ne mogu nista znaciti, energetski pogotovu. S druge strane, mislim da ce, u poslovnom smislu, to biti dobar potez.

Ja mislim da je ovo dobra idea sve uspomene mozes imati na jednom mjestu i mozes otici da ih vidis kad god pozelis a da nisu blizu tebe i da ih nemoras gledati svaki dan. Veoma je tesko vidjeti nesto koje ti znaci puno a znati da ta osoba koja ti je to darovala vise nije sa tobom. Moja prica je tuzna mi smo prekinuli i nakon malo vremena on se ozenio drugom. Jos uvjek imam sve uspomene od njega i neznam sta da radim sa njima nekad pozelim da ih sve bacim ali nemogu previse ima uspomena lijepih mada i onih ruznih ali ruznih niko nezeli da se sjeca. Ipak i ako bacis ili das sve stvari koje te posjecaju na voljenu osobu koja nije vise sa tobom nece pomoci, ostace ono sto nemozes dati baciti ili unistiti, ostace tvoje srce i u njemu tvoja ljubav prema voljenoj osobi. Nebitan je razlog veseg raskida kada se srcu ne naredjuje kada da voli a kada da zaboravi.

U gomili budalastina na netu i stampi , ovo je najbolje sto sam procitao u poslednjih X godina...Sjajna ideja, sjajan prikaz. Ja sam svojoj sadasnjoj ljubavi posvetio roman. Videcemo gde ce zavrsiti :) Pozdrav, uzivaj.

Ja sam izgleda od onih koji su imali klasican pristup - obala reke, bocica petroleja i sibica. No, da se razumemo - slika nje kako je izgledala kad smo se prvi put poljubili ce ostati zauvek u mome pamcenju - to ne zelim da izbrisem. Stvari poput pisama i jedan broj zajednickih & njenih fotografija s nekom licnijom notom ili pricom iza sebe, nisu mi vise znacile, i samo su me usporavale na daljem putu. Nisam osoba koja ce sesti i razmisljati o proslosti, tako da ne osecam ni najmanju grizu savesti zbog toga. Cak mi je pomoglo to kad sam video da je od te kutije ostala gomila pepela, i tad, bilo mi je lakse da ustanem, kazem sebi " sta je bilo, bilo je, ajmo sad dalje" i da krenem polako, tim za mene tada novim i usamljenim putem.

Ideja s muzejom je zaista neobicna, mada ne verujem da bih i imao necim da doprinesem - nekako, pisma i poruke su mi nesto licno, i sto zbog sebe, a sto iz obzira i postovanja osobe koju sam voleo, ne bi mi prijalo da znam da su tamo negde izlozena, makar i sa izmenjenim imenima ..

No, ono sto dozivljavam jako pozitivnim u ovoj prici, je sto ljudima omogucava priliku da vide kako su se i druge velike, strasne i prave ljubavi ipak zavrsavale, i kako su akteri tih dogadjaja uspesno nasli izlaz iz tih brodoloma.
Stoga, pozdravljam ovaj cin, mada zelim muzeju da ima sto manje eksponata ..

Hej, vidim da se ovde neko potpisao imenom i prezimenom koje je isto kao i oženjeni muškarac sa kojim sam bila u tajnom vezi do pre 3 godine. Uzbudljivo, zar ne? Čitajući sadržaj ove rubrike, počela sam da razmišljam o nekim predmetima koji me podsećaju na to vreme, Nije slučajno da razmišljam isto kao i osoba koja se potpisala imenom i prezimenom muškarca koga sam volela i koji je na svojevrstan način obeležio moj život. Za to mi nije potreban muzej. BigWheel je šifra, ko zna prepoznaće.

Ideja je sjajna sto se muzeja tice i ono klasicno spaljivanje je ok, kutija "za pod krevet" je opet valjano resenje,ali gde skloniti i kako se resiti slika koje godina zauzimaju pocasno mesto u mojoj (ludoj) glavi.Kako najlepse trenutke izbrisati iz srca? benzinom i sibicom...hm...ne preporucujem.Pamtim poljupce,dodire,osmehe,svaku izgovorenu rec...pogled,fascinantan....sece na pola.A proslo je 10 godina.Imam ja sopstveni muzej u svome srcu,kustos,izlagac i jedini posletilac sam ja...iz dana u dan.

Ne postoji ništa gore nego ta izbledela sećanja, koja su poput mokrog maslačka prilepljeni za odeću. Jer, spaliti sve uspomene znači posvađati se sa onim što sam ranije bio, ispravan ili pogrešan... ipak sam to bio ja, klinac do ušiju zaljubljen u nju, sa neiskusnim postupcima poput Bambija na ledu.
I sve se lepi. Lepe se mirisi, olinjali trenuci, stopala mi tonu u taj tepih sećanja. Sitnice same iskaču iz kutije, izjutra se zapitam ko ih je razbacao po mojoj sobi i shvatam da, poput malog provalnika, izmaglica njenog osmeha lebdi u trenutku dok se budim.
I mogu sagraditi muzej koliki hoće, ona negde u meni zauzima prostor neslućene veličine, gde su galerije pune detalja, ali je u njima uvek samo jedan verni posetilac...

Juce sam ceo dan u Splitu pokusavala da vidim izlozbu Museum of Broken Relationships zbog supercool plakata kojima se oglasava - ali bezuspesno. Niko nije umeo da mi pomogne da pronadjem lokaciju: Bacvice - akvarij. Danas u Beogradu citam ovaj text. Da sam znala kompletnu pricu, traganje bi bilo jos intenzivnije. A bilo je stvarno intenzivno...

ideja je sjajna, ali i ja svoja sjecanja ne bih dijelila ni sa kim...kada prodju godine, i kada se covjek pomiri sa svim, divno je vidjeti onaj sjaj u ocima, onu suzama razmazanu tintu na pismima...i znati da je vrijedilo...nekada...
p.s. dusane, jako lijepo!

Hvala Adele, ali nešto tome slično je i Njoj poslato i isprva sam mislio da joj ceo lift u zgradi ofarbam stihovima, svojim, tuđim... ali je ponekad i ovo dovoljno.
Nadam se da će to pismo pronaći svoje mesto u kutiji...

cak i ako ga baci negdje u dunav...u njoj ce ostati zauvijek. znas, i ja se nekada pitam, kako je moguce da samo jednima bude vazno i kada prodje, a kako drugima bude svejedno...ali mislim da i jednima i drugima nikada nece biti svejedno. ja nekako volim sve svoje bivse ljubavi...one ce uvijek ostati dio mene...i uvijek mi padne na pamet jedan od andricevih "znakova" - razocarati se u jednoj velikoj nadi, nije sramota. sama pomisao da je jedna takva nada mogla postojati, vrijedi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako veliko ono bilo...

HORRORR.... !!!

I TAKO TO BUDE KADA DEVOJKA IMA SVE....
NEMA PRAVDE NA SVETU ..........

jeste, nisam te voleo...


m.ljubav...
27.11.2006.god.

...pre 5 minuta jedan decko mi je rekao da ostajem ortaci i da ne treba da slusam druge pricice, vec da ga sama upoznam...!!! ...nisam...

Ja bih u Muzej rado poslala svog bivšeg muža, kao redak exponat. Jer,ne znam, stvarno, šta ću sa njim: 7 god. se saplićem o njega, nekad padnem i povredim se, a svaki put se nešto vredno okrnji od dragih uspomena na 20-šnji brak, što on ne primećuje, zauzet prekrajanjem prošlosti. I neće da ode, za inat, taman ga na kolenima molila, sve dok ne završi dokazivanje i sve uništi, kao da nismo nikada uopšte ni postojali. Zato, bolje na vreme, tamo gde mu i jeste mesto. Ali, težak je, pa bi neko morao da mi pomogne da ga smestim.

Ideja inventivna ali sajt izrazito neprivlacan. Zahvalno je sto moze biti od trenutne koristi emotivno povredjenima da lakse artikulisu negativne emocije nastale raskidom romanse. Medjutim, i pored sposobnosti empatije tesko da ce nekoga u krajnju ruku dirnuti prezentovani sadrzaj. Jos manje izazvati zelju da ga cesce posecuje. Materijalni ostaci emotivne veze predstavljeni na ovaj nacin ne lice na muzej, ni na kreaciju vec - kontejner. U i bukvalnom i figurativnom smislu.

Zanimljivo ali suvise bolno... Dusane rasplakao si me. Rekao si sve i nema muzeja koji moze biti dovoljno velik za ljubav. Nema prave ljubavi koja moze potpuno postati bivsa i svesti se samo na materijalne uspomene. One u nama zive....

Evo, ponovo nakon godinu dana čitam ovaj tekst i tek sad mi iskače jedna krupna reč iz naslova. Muzej OKONČANIH ljubavi. Možda svi mi ponekad volimo da budemo ostavljeni, jer to znači da vredimo, ili da smo vredeli. A i ako ponekad poželite da budete sa nekom osobom ponovo, a nije vam išlo, dobro pazite šta ste poželeli, jer vam se može i ostvariti.