Hram Prambanan oštećen u zemljotresu

Jedno od mojih najnezaboravnijih putovanja i dozivljaja jugoistocne Azije bilo je do Borobudur-a sa neizbeznim zaustavljanjem u Jokja, kako Jokjakatra-u nazivaju u skracenom izdanju. Obliznji budisticki hram Borobodur je, po svemu, mesto koje odise uzvisenom atmosferom i najsvetije je mesto za mene koje sam u svojin brojnim putovanjima posetila. Mesto u koje se u mislima cesto vracam kad sam u konteplativnom raspolozenju i pronalazenju smisla u ovozemaljskom „hodu po mukama“. Bio bi to veliki gubitak, ako bi se jos jedan velicanstven hram urusio ili nestao. Pored posete hramu, putovanje lokalnim transportom do uspavanog vulkana, u cijem je podnozju, i tih davnih 80-ih, poigravala usijana lava u grotlu utrobe uspavanog dzina nekoliko kilometra nize od oboda po kojem su smeliji turisti, ukljucujuci i mene, hodali uz divljenje, ubrajam u ona retka, dobro upamcena i cesto prepricavana iskustva sa putovanja. Uvek nasmejani i prijateljski raspolozeni Indonezani, od kojih sam, zbog nerazumevanja jezika, pomalo zazirala dok, tek, puno godina kasnije, nisam shvatila da nije bilo nista cudno ni strasno u njihovoj nameri da budu prisni i predusretljivi, dok sam ja u svakom susretu sa njima drzala cvrst gard u strahu od nepoznatih - oni su, jednostavno, takvi. I danas se divim tim skromnim i veoma siromasnim ljudima kako sa osmehom najsrecnijih ljudi na svetu prilaze svemu, i pored cinjenice da su i tih godina bili na listi najsiromasnijih na zemaljskoj kugli i pored neprocenjivog prirodnog bogatstva njihove zemlje – nafte, koja bi im, da im je vise srece, i podarila bolji zivot. Zasto uvek stradaju oni koji to ne zasluzuju? Zelim im brz povratak u normalu, koliko je to moguce, posle ovolikih ljudskih gubitaka. Selamat jalan!

Jedno od mojih najnezaboravnijih putovanja i dozivljaja jugoistocne Azije bilo je do Borobudur-a sa neizbeznim zaustavljanjem u Jokja, kako Jokjakatra-u nazivaju u skracenom izdanju. Obliznji budisticki hram Borobodur je, po svemu, mesto koje odise uzvisenom atmosferom i najsvetije je mesto za mene koje sam u svojin brojnim putovanjima posetila. Mesto u koje se u mislima cesto vracam kad sam u konteplativnom raspolozenju i pronalazenju smisla u ovozemaljskom „hodu po mukama“. Bio bi to veliki gubitak, ako bi se jos jedan velicanstven hram urusio ili nestao. Pored posete hramu, putovanje lokalnim transportom do uspavanog vulkana, u cijem je podnozju, i tih davnih 80-ih, poigravala usijana lava u grotlu utrobe uspavanog dzina nekoliko kilometra nize od oboda po kojem su smeliji turisti, ukljucujuci i mene, hodali uz divljenje, ubrajam u ona retka, dobro upamcena i cesto prepricavana iskustva sa putovanja. Uvek nasmejani i prijateljski raspolozeni Indonezani, od kojih sam, zbog nerazumevanja jezika, pomalo zazirala dok, tek, puno godina kasnije, nisam shvatila da nije bilo nista cudno ni strasno u njihovoj nameri da budu prisni i predusretljivi, dok sam ja u svakom susretu sa njima drzala cvrst gard u strahu od nepoznatih - oni su, jednostavno, takvi. I danas se divim tim skromnim i veoma siromasnim ljudima kako sa osmehom najsrecnijih ljudi na svetu prilaze svemu, i pored cinjenice da su i tih godina bili na listi najsiromasnijih na zemaljskoj kugli i pored neprocenjivog prirodnog bogatstva njihove zemlje – nafte, koja bi im, da im je vise srece, i podarila bolji zivot. Zasto uvek stradaju oni koji to ne zasluzuju? Zelim im brz povratak u normalu, koliko je to moguce, posle ovolikih ljudskih gubitaka. Selamat jalan!