Problemi osoba sa hendikepom

Buduci da sam i sam ukljucen u rad sa decom sa smetnjama u razvoju kao i da sam imao prilike da vidim kako izgleda sistem podrske u razvijenim zemljama, smatram da ovakve inicijative nisu dovoljno podrzane od strane relevantnih ministarstava kao i da se ne radi na koordinaciji istih (zdravlje, obrazovanje, socijalna pitanja, gradjevinarstvo).
U razgovoru sa jednim prijateljem on mi je rekao da ima vise osoba sa invaliditetom u inostranstvu. Ne, nema ih vise, procenti su slicni vise manje u svim zemljama ali su u razvijenijim sistemima javni servisi dostupni osobama sa invaliditetom i radi se vise na promociji njihove integracije u drustvo, na skretanju paznje javnosti na njihove probleme, cime oni postaju "vidljivi" i uzivaju sva prava kao i ostali gradjani.

U radu sa ovom populacijom pomaci su jedva primetni, kako na lokalnom tako i na zakonodavnom nivou. Mislim da bi bilo od koristi da pogledamo "preko ograde" kod severnih suseda i prepisemo neka resenja i zakone, kada vec nemamo kapaciteta da sami osmislimo strategiju za resavanje ovakvih problema.

Sve javne ustanove u EU moraju biti pristupacne za invalide znaci da se u unutrasnjost javne ustanove moze uci sa elektricnim vozilima za invalide . Javne ustanove takodje moraju imati toalete za invalide.Diskriminjacija invalida je zabranjena.Osobe sa telesnim ogranicenjima zele biti sto je moguce samostalnije tako ih i osposobljava drustvo Prilikom ulaska izlaska u auto ljubazno ce odbiti ponudjenu pomoc To mogu svi bez pomoci Usamoposluzi im je potrebna pomoc zbog nedostiznih polica sazaljenje pogotovo ne trebaju Stambeni prostor je prilagodjen njihovim potrebama i sami sebi spremaju hranu.Osobe sa mentalnim ogranicenjima zive u zajednici samostalno od roditelja i svako ima svoj jasan zadatak da sve funkcionise kako treba i oni sami sebi spremaju hranu odrzavaju stambeni prostor i islicno i oni rone jedre jasu konje tokom vikenda ili na zasluznom godisnjem odmoru kao mi bez ili sa telesnim ogranicenjima.Ljudi smo

Problem je u tome sto i tamo gde postoji primer dobre prakse, takvi slucajevi ostanu izolovani i prepusteni lokalnoj zajednici.
Dnevnih boravaka za osobe sa tezim i teskim oblicima je malo u Srbiji, ali primeri kao sto su Pozarevac i Smederevska Palanka svojim arhitektonskim resenjima, odgovarajucim brojem profesionalaca u odnosu na broj korisnika kao i metodologijom rada odskacu u odnosu na mnoge vece centre u Srbiji. Uticaj ovih centara na lokalnu sredinu je vidljiv, ali na zalost samo u lokalu. U S.Palanci je nakon promovisanja boravka po medijima pokrenuto nekoliko acija.
Lokalna Crkva u izgradnji u neposrednoj blizini boravka je predvidela i napravila rampu za invalidska kolica. Isto su ucinili i lokalni muzej (koliko muzeja u Beogradu ima nesto tako) kao i opstina.

Misleci da sam resio problem prilikom prodajne izlozbe u K.Mihajlovoj, doveo sam jednog od korisnika centra u kolicima. Racunao sam na Dvoranu Kulturnog Centra kao mesto prilagodjeno za osobe u kolicima, mesto gde mogu da ga povedem do toaleta. Da, ali ne pre podne. E pa, sad, buduci da sebe smatram beogradskim nacionalistom, recite mi gde biste u Knezu isli do toaleta a da ste u kolicima?
Neka ovo pitanje nadje odgovor kod onih koji o tome treba da brinu a imaju mogucnost da promene nesto. Oni kojima to treba, dobro znaju sta znaci barijera.

Buduci da sam i sam ukljucen u rad sa decom sa smetnjama u razvoju kao i da sam imao prilike da vidim kako izgleda sistem podrske u razvijenim zemljama, smatram da ovakve inicijative nisu dovoljno podrzane od strane relevantnih ministarstava kao i da se ne radi na koordinaciji istih (zdravlje, obrazovanje, socijalna pitanja, gradjevinarstvo).
U razgovoru sa jednim prijateljem on mi je rekao da ima vise osoba sa invaliditetom u inostranstvu. Ne, nema ih vise, procenti su slicni vise manje u svim zemljama ali su u razvijenijim sistemima javni servisi dostupni osobama sa invaliditetom i radi se vise na promociji njihove integracije u drustvo, na skretanju paznje javnosti na njihove probleme, cime oni postaju "vidljivi" i uzivaju sva prava kao i ostali gradjani.

U radu sa ovom populacijom pomaci su jedva primetni, kako na lokalnom tako i na zakonodavnom nivou. Mislim da bi bilo od koristi da pogledamo "preko ograde" kod severnih suseda i prepisemo neka resenja i zakone, kada vec nemamo kapaciteta da sami osmislimo strategiju za resavanje ovakvih problema.

Sve javne ustanove u EU moraju biti pristupacne za invalide znaci da se u unutrasnjost javne ustanove moze uci sa elektricnim vozilima za invalide . Javne ustanove takodje moraju imati toalete za invalide.Diskriminjacija invalida je zabranjena.Osobe sa telesnim ogranicenjima zele biti sto je moguce samostalnije tako ih i osposobljava drustvo Prilikom ulaska izlaska u auto ljubazno ce odbiti ponudjenu pomoc To mogu svi bez pomoci Usamoposluzi im je potrebna pomoc zbog nedostiznih polica sazaljenje pogotovo ne trebaju Stambeni prostor je prilagodjen njihovim potrebama i sami sebi spremaju hranu.Osobe sa mentalnim ogranicenjima zive u zajednici samostalno od roditelja i svako ima svoj jasan zadatak da sve funkcionise kako treba i oni sami sebi spremaju hranu odrzavaju stambeni prostor i islicno i oni rone jedre jasu konje tokom vikenda ili na zasluznom godisnjem odmoru kao mi bez ili sa telesnim ogranicenjima.Ljudi smo

Problem je u tome sto i tamo gde postoji primer dobre prakse, takvi slucajevi ostanu izolovani i prepusteni lokalnoj zajednici.
Dnevnih boravaka za osobe sa tezim i teskim oblicima je malo u Srbiji, ali primeri kao sto su Pozarevac i Smederevska Palanka svojim arhitektonskim resenjima, odgovarajucim brojem profesionalaca u odnosu na broj korisnika kao i metodologijom rada odskacu u odnosu na mnoge vece centre u Srbiji. Uticaj ovih centara na lokalnu sredinu je vidljiv, ali na zalost samo u lokalu. U S.Palanci je nakon promovisanja boravka po medijima pokrenuto nekoliko acija.
Lokalna Crkva u izgradnji u neposrednoj blizini boravka je predvidela i napravila rampu za invalidska kolica. Isto su ucinili i lokalni muzej (koliko muzeja u Beogradu ima nesto tako) kao i opstina.

Misleci da sam resio problem prilikom prodajne izlozbe u K.Mihajlovoj, doveo sam jednog od korisnika centra u kolicima. Racunao sam na Dvoranu Kulturnog Centra kao mesto prilagodjeno za osobe u kolicima, mesto gde mogu da ga povedem do toaleta. Da, ali ne pre podne. E pa, sad, buduci da sebe smatram beogradskim nacionalistom, recite mi gde biste u Knezu isli do toaleta a da ste u kolicima?
Neka ovo pitanje nadje odgovor kod onih koji o tome treba da brinu a imaju mogucnost da promene nesto. Oni kojima to treba, dobro znaju sta znaci barijera.