Fašizam među nama

Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje zakonska je formulacija krivičnog dela sa kojim se svakodnevno suočavamo, a njegovi pojavni oblici sve više poprimaju razmere društvenog zla na koje nema pravog odgovora. Predsednik Saveza jevrejskih opština Aca Singer konstatovao je da se u Srbiji i Crnoj Gori ne pridaje dovoljno pažnje holokaustu i da se, blago rečeno, ignoriše inicijativa Saveza jevrejskih opština da 21. januar bude proglašen danom holokausta. Generalna skupština UN jednoglasno je odlučila da se taj datum obeležava kao dan sećanja na holokaust, ali u Srbiji takvog sećanja nema.

Možda je reč o administrativnim trivijalnostima, ali podsetimo se da se u Srbiji već duže vreme promoviše fašistička teza po kojoj čovek samim tim što je Srbin ne može da bude antisemita. U Srbiji u kojoj knjižara predsednika parlamenta prodaje Protokole sionskih mudraca, a grafiti "Smrt Jevrejima!" svako malo osvanu na sinagogama ili svakom "zgodnom" mestu. Od "knjiga ubica" (sintagma Danila Kiša) i spreja u ruci neobrazovanih i nasilnih mladih ljudi samo je korak do istinskog nasilja ili diskriminacije.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i Skupština Vojvodine saopštili su da u Srbiji postoje četiri neonacističke grupe. Zajednički imenitelji delovanja tih organizacija su "antizapadnjaštvo, nacionalizam, ideološka isključivost, odanost Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, homofobija, animozitet prema liberalnim vrednostima i antisemitizam". Analiza i operativni podaci koji bi obuhvatili i južniji deo Srbije ukazali bi na znatno veći broj sličnih organizacija i "neformalnih grupa" čije se aktivnosti ne svode tek na nacistička obeležja, već imaju izuzetno nasilnički karakter.
Žrtve su uvek manjine, a na razmere ove bolesti ukazuju i podaci po kojima su pripadnici manjinskih zajednica i grupa najbrojniji među žrtvama policijske torture. Netrpeljivost, govor mržnje, pa i nasilje postali su nesankcionisano i društveno poželjno ponašanje. Nije sankcionisano ispoljavanje najnižih poriva, u izlozima prestoničkih knjižara šepure se fašističke tiskovine, a u emisijama svih televizija koje nameravaju da dobiju nacionalnu frekvenciju gostuju građani koji zbog svojih ekstremnih stavova, valjda, samo u ovoj državi mogu da budu na slobodi. U sumanutoj borbi za gledanost i tiraž zaboravlja se da demokratija podrazumeva i zabranu.

Epilog ovakve atmosfere može da bude i smrt; izgleda da je olako zaboravljeno ubistvo desetogodišnjeg Roma Dušana Jovanovića koga su 1997. nasmrt pretukli maloletni skinhedsi u centru Beograda. Terapija je, naravno, u dobrom obrazovanju, ali i u sankcijama. Ni u jednom segmentu društva, međutim, nije primetna namera, da se ove pojave leče i utoliko je danas svaka realna prognoza pesimistička. Društvo, ipak, ne sme da prizna poraz.