Koalicija ili komad vlasti

U Srbiji se ne može vladati, barem u poslednjih pet godina, bez koalicije političkih stranaka. Ova u nas gotovo stalna tema uvek iznova otvara brojna pitanja. Barem nekoliko je obavezno u razmatranju koalicija. Kako napraviti koaliciju, a da se ona ne svede na podelu vlasti između stranaka koje ulaze u savez, pri čemu se na svom dobijenom parčetu vlasti ponašaju veoma autonomno? Kako otići korak dalje od „sitne trgovine” mandatima („menjam Socijaldemokratsku partiju za Listu za Sandžak”)? Kako prevazići animozitet prema patuljastim strankama? One se izbacuju iz reda kandidata za parlament visokim cenzusom (pet odsto), a potom „velike stranke” podele plen koje su im donele one „patuljaste” (na poslednjim parlamentarnim izborima „veliki” su tako podelili najmanje 14 procenata glasova). Koje su konsekvence odbijanja građana da prihvate „neprirodne”koalicije liberalno-demokratskih partija sa „haškim strankama”, to jest onima čiji su lideri u haškom apsu?

Podela glasova na izborima na dve ili više političkih stranaka sprečava dominaciju jedne partije, a istovremeno čini nužnim koalicije kako bi došlo do formiranja vlade uz podršku parlamentarne većine. Tako bi se moglo zaključiti da koalicije sprečavaju dominaciju jedne političke opcije. Upravo u ovom kontekstu možemo reći da je za Srbiju dobro što posle 2000. godine nema dominantnu stranku, pa ni dominantnog lidera. Dobro je, dakle, što se i Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka ne približavaju osvajanju većine dovoljne za samostalno vršenje vlasti. Kad god je u Srbiji ta mogućnost postojala, nije izlazilo na dobro jer se to, ovako ili onako, svodilo na uzurpaciju vlasti jedne stranke i jednog čoveka.

Na političkoj scene Srbije postoje dva stranačke familije – socijal-nacionalna, koju čine „haške stranke”, to jest radikali i socijalisti, i liberalno-demokratska koju čine DS, DSS, G 17 Plus, SPO, Socijaldemokratska partija, Pokret snaga Srbije, Nova Srbija, Građanski savez, etničke stranke... Postojanje ova dva bloka nije izmišljotina tzv. analitičara, već nalaz ozbiljnih istraživanja. Empirijska istraživanja, naime, pokazuju da građani u iskazivanju stepena distance i stepena bliskosti prema relevantnim strankama upravo ocrtavaju ova dva bloka. Pristalicama jednog bloka je, po pravilu, bliža bilo koja stranka iz svog bloka nego bilo koja stranka iz drugog bloka. Dalje analize, kao ona koju je nedavno napravio Cesid, pokazuju da se ove dve familije razlikuju i po nizu drugih obeležja – počev od različitog mesta njihovih pristalica u socijalnoj hijerarhiji, preko razlika u ideološkim i vrednosnim orijentacijama, sve do opšteg odnosa prema sistemu iz kojeg izlazimo (socijalizam) i sistemu u koji ulazimo (kapitalizam), kao i prema samom procesu prelaženja (tranzicija). Radi se, u najmanju ruku, o latentnim klasnim sukobima i nešto manifestnijim vrednosnim i ideološkim raskolima.

Sukob između ova dva politička i stranačka bloka započeo je uvođenjem višestranačja i bahatim ponašanjem komunista, preobučenih u socijaliste, prilikom određivanja uslova za izvođenje prvih višestranačkih izbora. Sukob je bio u zenitu u jesen 2000. godine kada je – prvo na izborima, a potom na ulici, silom – odbranjen izborni rezultat, na osnovu kojeg je došlo do odlaska jedne stranačke familije i dolaska druge. Ukupno uzev, polarizacija stranačkog sistema i danas je prilično visoka.

Da li su, i ako jesu, koliko su premostive političke razlike između stranaka ove dve familije, s obzirom na to da se one pojavljuju kao prepreka stvaranju koalicija koje bi uključivale stranke iz obe familije? Da li je moguć „brak Romea i Julije” s obzirom na „sukob porodica”?

Šta o tome misle građani, ukoliko je njihovo mišljenje uopšte važno? Da li bi oni kaznili na sledećim izborima stranku koja bi ušla u koaliciju s partijom ili partijama iz druge familije?

Poznato je, pre svega, da na lokalnom nivou već imamo koalicije koje prevazilaze opisanu podelu na stranačke familije. Drugo, nesporno je da postojeća vladina koalicija ostaje na vlasti uz pomoć socijalista, tj. stranke iz druge familije. Zar ove dve činjenice već ne ukazuju na pacifikaciju sukoba, na početak oprosta ili zaborava grehova iz devedesetih, na sniženje stepena polarizacije stranačkog sistema, pa i na izvesnu spremnost da se prihvati „nužnost” učešća u vlasti i one druge strane?

Posle poluraspada DOS-a (izlazak DSS iz ove koalicije), a pogotovo posle potpunog raspada (pad Živkovićeve vlade), pitanje koalicije u kojoj bi učestvovale stranke iz dve stranačke familije, postaje veoma aktuelno.

Koalicije ponekad toliko koštaju da stožerna stranka ulazi u dilemu o isplativosti saveza i unutar svoje familije. Radi se o tome da troškovi vladanja tada dovode u pitanje i samo vladanje. Govori se, na primer, da je DS tražila toliku cenu za svoje učešće u vlasti, da se to DSS-u kao stožernoj stranci nije isplatilo. Zato je DSS-u bilo jevtinije da se okrene drugom stranačkom bloku i angažuje prećutnu podršku socijalista.

Po svemu sudeći, cena podrške ispostavljena je više u simboličkoj nego u materijalnoj ravni. U pitanju je bila svojevrsna indulgencija za sve ono što je SPS sa svojim liderom činio u devedesetim godinama, uz istovremenu osvetu onoj stranci koju SPS najviše okrivljuje za svoj silazak s vlasti. Kao da im je bilo važnije da drugi ne uđu u vlast, nego da oni uđu. A pitanje je da li bi stožerna stranka i prihvatila cenu ulaska socijalista u vlast.

*sociolog, Institut društvenih nauka u Beogradu