MMF

Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica i predsednik vojvođanske vlade (tj. Izvršnog saveta) Bojan Pajtić složili su se - i o tome obavestili javnost - da Naftna industrija Srbije, kako u celini, tako i svaki njen deo pojedinačno, treba da ostane u većinskom državnom vlasništvu. Ministar za privredu Predrag Bubalo zastupa isto gledište - kao i ministar energetike Radomir Naumov.

Vlada Srbije je, međutim, u junu, u okviru tzv. pete revizije Sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom, prihvatila obavezu da proda rafinerije u Pančevu i Novom Sadu.

Običan čovek ovde mora da zastane i zapita se o čemu se tu zapravo radi. Ako su ključni ljudi Vlade protiv, zašto je Vlada taj sporazum prihvatila?

Ministar Bubalo još kaže da su sporne samo dve reči: "prodaja" i "većinski". Kad bi se "prodaja" zamenila "privatizacijom", a "većinski" zamenila rečju "manjinski" ili, još bolje, jednostavno izbrisala, sve bi bilo u redu. Bubalo veruje, ili se bar nada, da je to moguće.

Da li je to poruka za privatizacionog savetnika? Odnosno, šta ako privatizacioni savetnik ipak preporuči privatizaciju, tojest, pardon, da budemo sasvim precizni, prodaju većinskog dela, ne samo rafinerija, nego i celog NIS-a? Da li će to Vlada poštovati? Vrlo je neizvesno: jedan savetnik, Italijan Franko Bernabe (čovek koji je restrukturirao i preporodio posrnulu italijansku naftnu kompaniju ENI) napravio je ne tako davno program restrukturiranja NIS-a, ali od toga nije bilo ništa.

I tender za privatizacionog savetnika kasni. Vlada je sa zakašnjenjem od mesec dana donela Odluku da raspiše tender, ali tender ne raspisuje. Kažu: biće ovih dana. Pa, dok se savetnik izabere, pa dok podnese predlog, pa dok se on razmotri... Ova vrsta domišljatosti u svetu sigurno neće biti prihvaćena sa odobravanjem.

Sa Zakonom o penzionim fondovima dešava se nešto slično. Ministri (za finansije) Dinkić i (za socijalnu politiku) Lalović, računaju da će moći da ubede MMF da je predloženi Zakon u skladu sa onim što je dogovoreno.

Sve to je, izgleda, iziritiralo MMF, pa je odlučio da se oglasi i uputi svojevrsnu poruku i široj javnosti i Vladi Srbije (mada nije baš za očekivati da Vlada i MMF moraju da se "prepucavaju" preko novina). U poruci, pak, jasno piše da MMF pod privatizacijom podrazumeva samo prodaju, i to većinskog dela toga što se privatizuje (pa ako su to rafinerije, onda rafinerija, a ako je ceo NIS, onda celog NIS-a), kao i to da će se ispunjenjem obaveze iz junskog sporazuma smatrati izbor privatizacionog savetnika, a ne samo raspisivanje konkursa. Bez ustezanja rečeno je takođe - da se očekuje da taj savetnik bude iz poznate svetske investicione banke. U pogledu Zakona o penzionim fondovima naglašeno je da nije dovoljno da zakon bude donet u roku (1. oktobar), nego da i njegov sadržaj mora biti odgovarajući, a da se na osnovu raspoloživih informacija može zaključiti da neka rešenja idu u pogrešnom pravcu.

To, međutim, nisu jedine obaveze koje je Vlada Srbije preuzela, a MMF očekuje da budu ispunjene. U njih spada i sprovođenje Zakona o stečajevima (ne vidimo da ima bankrotstava - kažu predstavnici MMF-a), donošenje Zakona o bankama, usvajanje revizorskih izveštaja o poslovanju velikih javnih preduzeća (a primedbe revizora su ozbiljne), kao i usvajanje budžeta za narednu godinu. (Uzgred, MMF je sa Vladom Crne Gore već razmatrao nacrt budžeta za 2006, što se uzima kao znak bitnog unapređenja fiskalnog menadžmenta i fiskalne politike.)

I, rečeno je na kraju, sve ovo treba uzeti kao deo jednog jedinstvenog paketa, ne može se očekivati da će ispunjavanje jednih, na prvi pogled ili i stvarno, važnijih obaveza, stvoriti prostor da neki drugi zahtevi ne budu ispunjeni; oni su elementi strategije i tek ispunjavanje svakog od njih omogućava postizanje postavljenog cilja.

Vodu na MMF-ovu vodenicu naveo je i guverner NBS Radovan Jelašić, po povratku iz Vašingtona, rekavši da MMF očekuje da budu ispunjene sve preuzete obaveze i da to mora da bude u dogovorenom roku. Mnogo više razloga za brigu, međutim, izaziva deo saopštenja NBS koji kaže da "MMF u ovom trenutku ne vidi kako će biti moguće da se uspešno završi program koji je Srbija dogovorila sa tom finansijskom institucijom".

Još manje se, međutim, vidi kako će Vlada sebi moći da dozvoli da se aranžman ne okonča. Ne samo zato što bi Srbija izgubila oko 900 miliona dolara (700 miliona duga Pariskom klubu i oko 200 miliona poslednje tranše kredita MMF-a), već zbog toga što bi to bio težak udarac njenom ionako niskom rejtingu u međunarodnim poslovnim krugovima. A snažno bi uzdrmao i poziciju Vlade na domaćoj političkoj sceni, toliko da je veliko pitanje da li bi i kako to uspela da preživi.

Ne znači, naravno, ovo da je MMF u svemu u pravu. A potpuno je irelevantno pitanje da li MMF misli o dobrobiti građana Srbije. To nije njegov zadatak niti je za to plaćen. Mada se ponekad stiče utisak da o tome misli više nego oni koji su za to izabrani i plaćeni.