Pobuna protiv ravnodušnosti

Kao prva dramska produkcija ovogodišnjeg Belefa 2. avgusta biće premijerno izvedena predstava „Kiseonik“, po tekstu Ivana Virpajeva. Taj komad već dve godine, koliko se igra na evropskim scenama, označuje se kao šokantan. Tokom Belefa igraće se u „Barutani“, a od jeseni na nekoj od beogradskih scena. Reditelj komada je Tanja Mandić-Rigonat, uloge tumače Radmila Tomović i Goran Jeftović, kostimograf je Milena J.N.K, a scenograf Aleksandar Denić. Pomenimo i to da je ista ekipa - sem Radmile Tomović koja je, po rediteljkinim rećima, došla kao izvrsno pojačanje - radila i multimedijalnu monodramu „Ledeni svitac“ koja je, kako kaže kritika, blesnula na kraju prošle pozorišne sezone.

Govoreći za „Blic“ o motivima da režira „Kiseonik“, Tanja Mandić-Rigonat kaže: „To je, na neki način, nastavak potrage za odgovorom na pitanja iz ‘Ledenog svica’. Ove dve predstave su moje kretanje u istom krugu dilema koje postavlja savremeni život“.

Na kakav „krug dilema“ mislite?

- Kad se decidirano izgovore, mogu da zazvuče suvoparno ili odveć filozofirajuće. Ali nisu. Vrlo su realne i svi ih na svojoj koži osećamo, svesno ili nesvesno. Reč je o pitanjima: Šta je čovekov identitet? Šta je zapravo nama taj kiseonik bez koga nema života. „Ledeni svitac“ je priča koja se dešava na jednoj metro-stanici na kojoj danima i noćima jedan mladić priča priče iz svog života koje vrve od ljudskih pitanja, a veoma su i potresne i duhovite. Naime, on je izbeglica sa azijskog ostrva, kojeg je usvojila francusko-srpska porodica i odvela u Francusku. Inače, priča je autentična. Njegov novi otac je Jugosloven, a mama čistokrvna Francuskinja. Nalazi se, dakle, u sudaru nekoliko kultura, što je nama vrlo blizak problem, naročito taj osećaj nepripadanja do kraja nijednoj kulturi. E, sad, da li je to zbilja priča o njegovom (čovekovom) identitetu ili samo fikcija? Meni se učinilo bitnim da umetničkim sredstvima afirmišemo stav da se identitet ne može izjednačavati sa rasom, klasom, verskom, seksualnom ili nekom drugom supkulturnom grupacijom - jer je mnogo složeniji. Identitet je nukleus ljudskosti za kojim svi tragamo i opire se takvim kalupima.

Da li je „Kiseonik“ nastavak traganja iz „Lednog svica“?

- U „Kiseoniku“ se priča iz „Ledenog svica“ širi na čitavu generaciju; ko smo, šta smo, gde smo? Svet koji je ravnodušan prema nama ne može da nam uskrati potrebu pobune protiv njegove ravnodušnosti.

Naime, „Kiseonik“ je priča o generaciji prema kojoj, kako pisac kaže, iz hladnog svemira leti meteor pravo u glavu. Ali, ona ne pristaje i ne treba da pristane da bude samo otpad savremenog sveta. Njihova pobuna dešava se kroz igru, kreaciju, maštu i kroz postavljanje najelementarnijih pitanja, toliko elementarnih da se čini kako su već sto puta prežvakavana a ipak kad ih glasno izgovoriš, ona su suštinska i oduzimaju dah: šta je taj tvoj život koji živiš i bez čega ne možeš? I svaki čovek i svaka generacija ima pravo da traži odgovore na njih.

Jesu li vaši savremeni junaci našli odgovore?

- Oni pitaju... A dok pitaš – ti živiš. Kad pristaneš na inerciju, na tuđe gotove odgovore, zamro si a da to i ne znaš. U ovoj predstavi, između ostalog, dva anđela, otpadnika od ravnodušne, učmale stvarnosti, dolaze ne bi li probudili taj svet oko sebe. Kiseonik je metafora nečega bez čega ne možemo, u ovom slučaju metafora nekog smisla i upitanosti da li se taj smisao može, recimo, kupiti novcem. Bez kiseonika (smisla) samo smo lutke koje neko pomera po svojoj volji.

Reklo bi se da je ideja pobune ključna u obe predstave?

- Da, to je njihov zajednički imenitelj. Pobuna protiv opšte i pojedinačne ravnodušnosti, pobuna protiv klišea kao poželjnih modela za identifikaciju, pobuna protiv (bildersko-silikonske) uniformisanosti, pobuna protiv mentalne ukalupljenosti... protiv svega što zapravo ubija damare. U „Kiseoniku“ ima dosta humora jer je humor, kao i igra, ona tačka stava prema nečemu iz koje je moguće stvari videti drugačije. Jedan od mojih jakih motiva da radim taj komad jeste i i važna činjenica naše realnosti da su stasale generacije bez pasoša. Veliki broj mladih nikada nisu bili putnici, automatski nemaju lično iskustvo različitosti, postoji problem (ne)obrazovanosti... Kao takvi su izvrsni prijemnici za svakovrsne manipulacije i ispiranje mozga. Za mene je Virpajev predstavnik panka u dramaturgiji, ono što su svojevremeno bili „Seks pistolsi“ na muzičkoj sceni.