Realista i znalac Balkana

„Takozvano pravo na humanitarnu intervenciju daje nam povoda za zabrinutost. Od njega se onima koji ga zagovaraju zacakle oči od sreće, ali sa stanovišta drugih ono predstavlja ogoljenu agresiju”

Na mesto ambasadora SAD u UN predsednik Džordž Buš je imenovao Džona Boltona, donedavno trećeg čoveka u Stejt departmentu. Ovo je dobar izbor, ne samo zato što Bolton prema svetskoj organizaciji gaji zdravu skeptičnost (svojevremeno je izjavio da „ako sa zgrade sedišta UN nestane gornjih deset spratova, to bi prošlo nezapaženo”) već i zato što su njegovi stavovi o čitavom nizu međunarodnih pitanja – od Kosmeta do Međunarodnog krivičnog suda i Haškog tribunala – trezveno utemeljeni i oslobođeni ideoloških predrasuda.

Boltonu mnogi kritičari uzimaju za zlo njegovu sada već čuvenu izjavu iz 1999, da su „oni koji gaje iluzije da međunarodno pravo nešto znači najčešće isti oni čiji je cilj da vrše pritisak na SAD”. Njegovi politički neistomišljenici ovaj citat često koriste kao argument kojim potkrepljuju svoje tvrdnje da je Bolton jedan bahati unilateralista i pobornik zakona jačeg u međunarodnim odnosima. Oni tu izjavu, međutim, redovno citiraju izvan konteksta – a kontekst je kritika koju je Bolton uputio na račun doktrine tzv. humanitarne intervencije koja je te godine bila upotrebljena kao kvazipravno opravdanje za Klintonov rat protiv Srbije. Odmah nakon tih reči Bolton je doslovno dodao: „Takozvano pravo na humanitarnu intervenciju daje nam povoda za zabrinutost. Od njega se onima koji ga zagovaraju zacakle oči od sreće, ali sa stanovišta drugih ono predstavlja ogoljenu agresiju. Nevine srpske civile bombardovali smo do besvesti, u cilju povratka Albanaca koji su izvršili etničko čišćenje ostatka Srba sa ruševina u koje je pretvoreno Kosovo.” Očigledno je da meta ove Boltonove opaske nije bilo međunarodno pravo po sebi već „humanitarni intervencionisti” koji su 78 dana koristili NATO za mlevenje Srbije pre šest godina. Kao što je Bolton kasnije isticao: „Običajno međunarodno pravo plod je razvoja normi ponašanja u nacionalnim državama tokom dugog perioda. Danas pak imamo teoretičare koji sa odobravanjem govore o ’spontano evoluirajućem međunarodnom pravu’ koje su posvećenici ove doktrine otkrili gotovo preko noći. Ona je neprihvatljiva za ma kog slobodnog čoveka.” Američka politika na Balkanu uopšte, a posebno na Kosmetu, bila je pouzdan lakmus integriteta američkih političara u poslednjih deceniju i po. Bolton ga je uspešno položio. Pre dolaska na mesto zamenika državnog sekretara, često je govorio da BiH treba da bude podeljena između Srbije i Hrvatske, uz muslimanski entitet u sredini.

Podržavao je i podelu Kosmeta na „severni trougao” koji bi ostao u Srbiji, i ostatak koji bi otišao Albancima. Samo nekoliko meseci po završetku Klintonovog rata protiv Srbije, pošto je besmislica o navodnom „genocidu” na Kosmetu raskrinkana, a srpske crkve širom pokrajine nestajale u plamenu pod okriljem Unmika, Bolton je izjavio da su se „iluzije o UN... razbile o zid realnosti na Kosmetu”. Boltonov realizam po pitanju Balkana zahteva smelost jer je u velikom raskoraku sa stavovima američkog političkog i medijskog establišmenta. Njegovi stavovi dijametralno su suprotni apsurdnim hvalospevima levice navodnoj „multietničnosti” BiH i KiM, ali u isto vreme suprotstavljeni su i samodestruktivnoj sklonosti većine neokonzervativaca da podržavaju muslimanski faktor na Balkanu. Kao pristojan i normalan čovek, Bolton ne deli morbidnu žudnju vodećeg korifeja neokonzervativizma Vilijama Kristola, urednika Weekly Standarda, za „razbijanjem srpskih lobanja”. Boltonovi stavovi o Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) i Haškom tribunalu podjednako su trezveni. Pre tri godine upozorio je da bi ratifikacijom konvencije MKS-a SAD rizikovale da najviši američki zvaničnici dođu na udar tužioca MKS koji nikome ne polaže račune za svoje postupke.

U obraćanju „Federalističkom društvu” 2002. Bolton je izjavio da je „pravda” definisana standardima MKS u neskladu sa ostvarivim oblicima rešavanja ozbiljnih političkih i vojnih sukoba: „Na zgražavanje moralista i pravnih teoretičara, istorija sukoba među ljudima uči nas da smrtnici koji donose odluke često moraju da prave kompromise između uzajamno nesravnjivih ciljeva. Ovo nas grubo suočava sa složenošću, protivrečnošću i nesavršenošću čovečijom. Vekovno iskustvo jasno daje prednost pristupu svakom slučaju ponaosob, a ne unapred zacrtanim pravnim instrumentima za sve. Okolnosti se razlikuju, a okolnosti su bitne. Zverstva, bilo u sukobima među državama ili u građanskim ratovima, uvek su jedinstveno strasna u svom jedinstvenom vremenu i prostoru.” Bolton je dodao da razrešenje sukoba propraćenih krvoprolićem ne može biti podvrgnuto unapred definisanim pravnim stegama upravo zato što su ključna pitanja koja treba rešiti po okončanju krvavog konflikta, nedvosmisleno politička a ne pravna: „Kako će bivše zaraćene strane živeti jedna s drugom u budućnosti? Koje napore treba preduzeti u cilju uklanjanja uzroka zločina koji su se dogodili? Može li se istina o proteklim događajima utvrditi na način koji bi budućim generacijama pomogao da izbegnu iste greške?” To jesu ključna pitanja, a Bolton shvata da Haški tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji – samoproglašena stepenica na putu uspostavljanja globalnog sistema univerzalnog pravosuđa – nije uspeo da ih reši.

U intervjuu oktobra 2004. Bolton je izjavio da je Hag, umesto da pokrene proces međunacionalnog pomirenja, izrastao u pretnju regionalnoj stabilnosti koja će „stvoriti nove animozitete koji će dovesti do budućih napetosti”.

Rekao je i da bi Bušova administracija želela da sudske procese za ratne zločine prebaci iz Haga domaćim sudovima, jer Tribunal ne poseduje demokratski kredibilitet niti odgovarajuće instrumente za sprečavanje zloupotreba moći i uticaja: „Zato je naša strategija privođenje započetih procesa kraju i vraćanje odgovornosti Srbiji, Hrvatskoj i ostalim zemljama... jer su mnogi zločini počinjeni u njihovo ime i upravo te zemlje moraju da se suoče sa tom realnošću i da donesu odluke o tome hoće li ili neće nekoga krivično goniti... (Takva odgovornost) treba da bude prepuštena ljudima koji će morati da žive sa posledicama odluka koje donesu.” Bolton u UN možda neće moći da ostvari značajan uticaj na formiranje spoljne politike u Vašingtonu, ali za koju godinu on lako može da napreduje. Medlin Olbrajt je sa mesta ambasadora u UN došla na položaj državnog sekretara. Doskorašnji američki izaslanik pri UN, Džon Negroponte, ukoliko se dobro pokaže na svom novom položaju šefa svih obaveštajnih agencija, može da postane jedan od najmoćnijih ljudi u SAD i samim tim na svetu.

Možda pomisao na državnog sekretara Boltona kao naslednika Kondolize Rajs u ovom trenutku deluje previše optimistički, ali greške zvaničnog Beograda ionako su dovele do toga da Srbima jedino preostaje da se uzdaju u čuda.

*urednik spoljnopolitičkog časopisa „Hronike”