Simboli raskola

Pitanje cetnickog pokreta i naravno odnosa izmedju cetnika i partizana je bilo tabu veoma dugo u Srbiji, te stoga kao i svaki tabu, donosilo je mnogo frustracija i dakako jos uvek ih izaziva. Radi se o jos jednoj prilici da se braca mrze i optuzuju medjusobno i naravno, uopstavanjem, predimenzioniranjem, iskrivljavanjem cinjenica ili cak modifikovanjem istorije, pripadnici dva patriotska pokreta, dve patriotske opcije i nacina sagledavanja srpske istorije nastavljaju da unose toliko nepotrebnu napetost u politicki zivot jedne ionako nestabilne i nacionalno nedefinisane zemlje. Pitanje borackih penzija je svakako pitanje postovanja svih patriotski orjentisanih snaga i dakako definisanje doprinosa tih snaga u proteklom veku, nasem nacionalnom opstanku i prezivlajvanju, nije bez smisla i zavredjuje paznju. Ali, na zalost, to pitanje nema nikakve veze sa pitanjem ideoloskih razlika i nevezano je sa identifikacijom bilo kog od tih pokreta sa antipatriotskim tendencijama pojedinaca u Drugom svetskom ratu koji su saradjivali sa okupatorom ili su na bilo koji nacin delovali zlocinacki. Biti pripadnik takozvanog antifasistickog pokreta ne iskljucuje mogucnost umesanosti u zlocine, zloupotrebe i kradje, a takodje i obrnuto - verovanje u povezanost Otadzbine i Kralja, pripadanje kraljevskoj vojsci i cetnickom pokretu jos uvek ne znaci da je pojedinac zlocinac ili da pak ne zasluzuje ratnu penziju zbog svog ucesca u zastiti interesa i opstanka svoga naroda. Kao i u mnogim drugim pitanjima, i ovde se pokazuje kako se vesto sakrivamo iza grupe i "nacije", Kralja, a individualna krivica postaje sinonim za okrivljavanje masa nevinih ljudi ili cak cele nacije. Dogod ne uspemo to da shvatimo, da je krivica uvek individualna i da se uvek krivac oslovljava imenom i prezimenom, bice tesko prevazici sve podele koje nas muce, a ovo je samo jedna kap u moru nase nacionalne podeljenosti.

Meni je samo zao sto su partizani pobedili i napisali nam istoriju za narednih stotinjak godina. Ali nikada valjda nije kasno ili bar ne bi trebalo da je. Boracke penzije ili sta god sada bitno je samo reci da je tada bilo i nekih drugih ok ljudi, pokreta, nacina a ne samo komunizma i partizana. I mislim da je to dobra poruka za sve koji nisu zlonamerni. Isto tako mislim da bi i drugi narodi, ovog ili drugih regiona isto to uradili da su imali nepravde slicnog tipa i ja bih to pozdravila. Bolje ikada nego nikada.

Pitanje cetnickog pokreta i naravno odnosa izmedju cetnika i partizana je bilo tabu veoma dugo u Srbiji, te stoga kao i svaki tabu, donosilo je mnogo frustracija i dakako jos uvek ih izaziva. Radi se o jos jednoj prilici da se braca mrze i optuzuju medjusobno i naravno, uopstavanjem, predimenzioniranjem, iskrivljavanjem cinjenica ili cak modifikovanjem istorije, pripadnici dva patriotska pokreta, dve patriotske opcije i nacina sagledavanja srpske istorije nastavljaju da unose toliko nepotrebnu napetost u politicki zivot jedne ionako nestabilne i nacionalno nedefinisane zemlje. Pitanje borackih penzija je svakako pitanje postovanja svih patriotski orjentisanih snaga i dakako definisanje doprinosa tih snaga u proteklom veku, nasem nacionalnom opstanku i prezivlajvanju, nije bez smisla i zavredjuje paznju. Ali, na zalost, to pitanje nema nikakve veze sa pitanjem ideoloskih razlika i nevezano je sa identifikacijom bilo kog od tih pokreta sa antipatriotskim tendencijama pojedinaca u Drugom svetskom ratu koji su saradjivali sa okupatorom ili su na bilo koji nacin delovali zlocinacki. Biti pripadnik takozvanog antifasistickog pokreta ne iskljucuje mogucnost umesanosti u zlocine, zloupotrebe i kradje, a takodje i obrnuto - verovanje u povezanost Otadzbine i Kralja, pripadanje kraljevskoj vojsci i cetnickom pokretu jos uvek ne znaci da je pojedinac zlocinac ili da pak ne zasluzuje ratnu penziju zbog svog ucesca u zastiti interesa i opstanka svoga naroda. Kao i u mnogim drugim pitanjima, i ovde se pokazuje kako se vesto sakrivamo iza grupe i "nacije", Kralja, a individualna krivica postaje sinonim za okrivljavanje masa nevinih ljudi ili cak cele nacije. Dogod ne uspemo to da shvatimo, da je krivica uvek individualna i da se uvek krivac oslovljava imenom i prezimenom, bice tesko prevazici sve podele koje nas muce, a ovo je samo jedna kap u moru nase nacionalne podeljenosti.

Meni je samo zao sto su partizani pobedili i napisali nam istoriju za narednih stotinjak godina. Ali nikada valjda nije kasno ili bar ne bi trebalo da je. Boracke penzije ili sta god sada bitno je samo reci da je tada bilo i nekih drugih ok ljudi, pokreta, nacina a ne samo komunizma i partizana. I mislim da je to dobra poruka za sve koji nisu zlonamerni. Isto tako mislim da bi i drugi narodi, ovog ili drugih regiona isto to uradili da su imali nepravde slicnog tipa i ja bih to pozdravila. Bolje ikada nego nikada.