Odlazak "oca dekonstrukcije"

Derida je veliki intelektualac, mada u ponecemu i kontroverzan lik. Secam se njegovog gostovanja i predavanja u Kolarcu, marta 1992, neposredno pred izbijanja rata u Bosni, govorio je o ideji jedinstvene Evrope, a u kontekstu analize dela Jana Patochke.
Inace, ovo sto su ovi u Glasu javnosti napisali o "dekonstruktivizmu" nema mnogo veze sa strucnoscu a i pamecu. Ne mogu da elaboriram.

Kada god se dohvatim Deridine "Istine o slikarstvu" svestan sam da u rukama imam nešto živo što prosto tera na odgonetanje i mentalnu akciju, filozofsko delo koje je istovremeno i roman, film, ali i zabavan razgovor sa piscem. Naravno da iskreno žalim za ovim velikim čovekom i naravno da će njegovo postmoderno biće živeti zaslugom poštovalaca.

Deridina smrt je mozda znak da se jedna velika era kontroverznog misljenja i tzv. krize smisla definitivno zavrsila, ali ipak ce nam ostati u nasledje njegova totalno divlja erudicija koja je maestralno citala filozofiju kao literaturu i literaturu kao filozofiju. Zvucace kao fraza, ali ko nije ronio u vrtlozima njegove misli i zaglavljivao se u serpentinama njegovih asocijacija stvarno ne zna sta je prava citalacka avantura! Neka mu je vecna slava i hvala!

On je ovde, u Srbiji, bio naisao na prilicno dobar prijem, kao i cela postmoderna. Naravno, ostavljam po strani, na zalost vecinu nasih postmodernista koji misle da je uslov za bavljenje postmodernom da nemaju pojma pojmatikusa o filozofiji.
Ostali koji su ga citali i pokusavali da misle na njegovom tragu, a imamo ovde i njegovih direktnih ucenika (Peru Bojanica, na primer), rade to dobro. Uprkos sankcijama i Milosevicu i svim zlima koje smo prezivljavali, uprkos najezdi analiticara i nacionalista na FF, nasa filozofska misao jeste pratila, i prati, savremena kretanja, tesko, ali prati.

Ne samo sto prica o "dekonstruktivizmu", recimo, nije bas tocna (o tome vidi njegovo americko predavanje "Some Statements about Post-Isms etc"), vec je i "postmodernizam" ne bas sretna etiketa, koju su mu prilijepili najvise u Americi i Njemackoj, a od koje se on neprestano ogradjivao. Njegovo opsesivno kretanje rubovima i granicama "velike" filozofije i "velike" literature ne znaci da je on te granice "ukidao", naprotiv. Njegova najveca zasluga je sto nam je otvorio oci za postojece granice i omogucio da granice povucemo na drugi nacin. No, isto tako naucio nas je da granice ne mozemo tek tako odbaciti, vec samo iznova povuci na nekom drugom mjestu, koje ce isto biti nesigurno i privremeno. To povlacenje granica za njega je uvijek u ime onoga sto je nazvao "pravednost". Adieu, Jackie.

Derida je veliki intelektualac, mada u ponecemu i kontroverzan lik. Secam se njegovog gostovanja i predavanja u Kolarcu, marta 1992, neposredno pred izbijanja rata u Bosni, govorio je o ideji jedinstvene Evrope, a u kontekstu analize dela Jana Patochke.
Inace, ovo sto su ovi u Glasu javnosti napisali o "dekonstruktivizmu" nema mnogo veze sa strucnoscu a i pamecu. Ne mogu da elaboriram.

Kada god se dohvatim Deridine "Istine o slikarstvu" svestan sam da u rukama imam nešto živo što prosto tera na odgonetanje i mentalnu akciju, filozofsko delo koje je istovremeno i roman, film, ali i zabavan razgovor sa piscem. Naravno da iskreno žalim za ovim velikim čovekom i naravno da će njegovo postmoderno biće živeti zaslugom poštovalaca.

Deridina smrt je mozda znak da se jedna velika era kontroverznog misljenja i tzv. krize smisla definitivno zavrsila, ali ipak ce nam ostati u nasledje njegova totalno divlja erudicija koja je maestralno citala filozofiju kao literaturu i literaturu kao filozofiju. Zvucace kao fraza, ali ko nije ronio u vrtlozima njegove misli i zaglavljivao se u serpentinama njegovih asocijacija stvarno ne zna sta je prava citalacka avantura! Neka mu je vecna slava i hvala!

On je ovde, u Srbiji, bio naisao na prilicno dobar prijem, kao i cela postmoderna. Naravno, ostavljam po strani, na zalost vecinu nasih postmodernista koji misle da je uslov za bavljenje postmodernom da nemaju pojma pojmatikusa o filozofiji.
Ostali koji su ga citali i pokusavali da misle na njegovom tragu, a imamo ovde i njegovih direktnih ucenika (Peru Bojanica, na primer), rade to dobro. Uprkos sankcijama i Milosevicu i svim zlima koje smo prezivljavali, uprkos najezdi analiticara i nacionalista na FF, nasa filozofska misao jeste pratila, i prati, savremena kretanja, tesko, ali prati.

Ne samo sto prica o "dekonstruktivizmu", recimo, nije bas tocna (o tome vidi njegovo americko predavanje "Some Statements about Post-Isms etc"), vec je i "postmodernizam" ne bas sretna etiketa, koju su mu prilijepili najvise u Americi i Njemackoj, a od koje se on neprestano ogradjivao. Njegovo opsesivno kretanje rubovima i granicama "velike" filozofije i "velike" literature ne znaci da je on te granice "ukidao", naprotiv. Njegova najveca zasluga je sto nam je otvorio oci za postojece granice i omogucio da granice povucemo na drugi nacin. No, isto tako naucio nas je da granice ne mozemo tek tako odbaciti, vec samo iznova povuci na nekom drugom mjestu, koje ce isto biti nesigurno i privremeno. To povlacenje granica za njega je uvijek u ime onoga sto je nazvao "pravednost". Adieu, Jackie.