Tepiha više nema

Prvi javni nastup Borisa Tadića u ulozi predsednika Srbije ponovo budi nadu da ovaj Balkan ne mora uvek da bude prokleto mesto za život. Odmerenost, preciznost u redosledu prioriteta državne politike, spremnost na dijalog, toleranciju, kompromis, pomirenje, samo potvrđuju ocenu da je Srbija napravila dobar izbor.

Međutim, probuđena pozitivna energija vrlo brzo može da se potroši i potopi u još dubljoj apatiji i rezignaciji ako inauguracione reči ne postanu dnevna politika i ako problemi nastave da se - zbog grobljanskog mira u kući - guraju pod tepih. Bilo kakvo oklevanje da se uhvati u koštac sa najbrojnijim traumama ovog društva - uprkos svim alibijima koje može da pruži član 83. Ustava o ovlašćenjima predsednika - samo još više guraju Srbiju u bespuće.

Istovremeno, dok je Tadić polagao zakletvu, samo 200 kilometara dalje u Potočarima kod Srebrenice sahranjivane su nove identifikovane žrtve stravičnog zločina učinjenog pre devet godina. A odmah nakon direktnog prenosa svečanosti u Skupštini, jedna ovdašnja televizija, dovela je u milione domova generala Vladimira Lazarevića da im poruči da se kroz sudbinu četiri osumnjičena generala rešava i sudbina Srbije. Hoćemo da verujemo da je čista slučajnost - nikako zla namera - što su se poklopile komemoracija i inauguracija, kao i da je intervju Lazarevića deo ranije planirane programske šeme, ali i na simboličnom planu to ukazuje na prvi veliki problem koji će vrlo brzo morati da rešava i prvi čovek Srbije.

Tadić je u pravu kad kaže da je saradnja sa Hagom "suštinski preduslov svih evropskih i evroatlantskih integracija" i da je "suočavanje sa zločinima vlastitog naroda pretpostavka za suživot sa susedima i trajno uspostavljanje evropskih vrednosti u ovom delu Evrope". Sad mu ostaje da pređe Rubikon i plati cenu koja je, izgleda, neizbežna. Od svih oskudica, u Srbiji je najopakija - oskudica vremena.