U Evropu bez trikova

Svima je, po svemu sudeći, u nedelju uveče laknulo. Evropi, jer je u novom šefu države Borisu Tadiću dobila „kompetentnog proevropskog sagovornika”, Srbiji, jer je odolela iskušenju da uđe u još jednu izolacionističku avanturu izborom radikalskog kandidata Tomislava Nikolića. Odahnuo je i sam Tadić, pošto mu je pošlo za rukom da za samo nekoliko meseci dobije još jednu tešku bitku i popne na sam vrh srpske politike. Uzdah olakšanja mogao se uočiti i kod Koštunice, Labusa i Draškovića, jer im Tadićev trijumf daje priliku da staloženije i racionalnije porazmisle šta im je i kada činiti.

Radikali su, normalno, ljuti. Ne samo zato što je sunce isteralo radikalske seljake u polja umesto na biračka mesta, već i zbog „krajnje neodgovornog” ponašanja nacionalnih manjina, koje, izgleda, nisu baš preterano bile impresionirane Nikolićevim „ničim izazvanim” izlivima „poštovanja i ljubavi”. Kivni su i na medije, u kojima ih je, inače, ovog puta bilo mnogo više, čak i afirmativnije, nego što su i sami navikli. Iza te ljutite maske, međutim, lako se da uočiti njihovo zadovoljstvo što su ponovo u jako prijatnoj situaciji između uvećanog rejtinga i lagodnosti opozicionog delovanja. Ono što njih posebno raduje, druge bi, ipak, moralo u istoj meri da zabrine: Srbija je i na ovim izborima pokazala da je raspolućena na dva gotovo podjednaka dela i samo je pitanje podsticaja i povoda koja će od te dve antagonizirane celine i kada odneti prevagu.

Ishod prošlonedeljnih izbora izbacio je na površinu bar tri bitne stvari. Dve su i te kako pozitivne: izbegnuto je radikalsko useljenje u zgradu na Andrićevom vencu i time nevolje koje bi iz toga proistekle. Ujedno, stvoren je povoljan ambijent za takozvanu kohabitaciju dva po snazi i ingerencijama različita centra vlasti, oba iz takozvanog demokratskog bloka partija. Treća je, najblaže rečeno, kontroverzna i jako diskutabilna: svi dosadašnji (ne)uspeli predsednički izbori, pa i ovi poslednji, nametnuli su klimu prevelikih očekivanja i utisak da je izbor šefa države pitanje života ili smrti Srbije. Ko je, međutim, pročitao važeći Ustav zna da je funkcija predsednika Republike, uglavnom, protokolarna i proceduralno-formalna. Precenjivanje njene važnosti – što se i u poslednjoj kampanji događalo – pomalo nas vraća na stara, autoritarna vremena kada se snaga (i moć) jedne funkcije nije merila po njenim ustavnim nadležnostima, već „sposobnosti” ličnosti da ih (zlo)upotrebi.

Sada su i vlada i šef države na velikom iskušenju. Pre svega, da kohabitaciju ne shvate kao ukopavanje i građenje barikada, priliku za nastavak uobičajenih obračuna, već kao sredstvo (i način) kojim će, konstruktivnošću i tolerantnošću, pokušati da nađu relativno sinhronizovan odgovor na, nažalost, umnožene sumorne realnosti Srbije. Taj odgovor bi morao da razjasni, recimo, zašto je Srbija deklarativno „punim srcem” za Evropu, a čini sve da se udalji od nje. Zatim, hoće li se prema Haškom tribunalu za ratne zločine – uprkos predizbornim obećanjima, pre svega, vlade da je pozitivan obrt preko potreban – i dalje održavati kurs opstrukcije, ignorisanja i odugovlačenja. Ili će se konačno shvatiti da put u Brisel, ipak, vodi preko Haga. Dakle, bez trikova i bacanja prašine u oči. Da li će se i dalje baviti jalovim dnevnopolitičkim pričama o novom ustavu, pogotovo ako se zna da konsenzusa u postojećem rasporedu političkih snaga nema i da ga, kako stvari stoje, tek neće biti. Ili će se vrhovi vlasti, ozbiljnije nego što su do sada činili, pozabaviti štrajkovima i demonstracijama ispred zgrade vlade, umrtvljenom ekonomijom, dramatičnom socijalnom situacijom, obnoviti (i dovršiti) proces privatizacije, koji su zaustavili zbog svojih egoističkih političkih, stranačkih i predizbornih kalkulacija. Hoće li vlada i njen, kako se nagoveštava, budući „strateški partner” u liku šefa države, u nastavku srpske verzije tranzicije, delovati preventivno ili post festum, gašenjem požara, što znači, i kasno i iznuđeno. Drugim rečima, biće veoma zanimljivo videti imaju li vlada i predsednik neki uverljiviji odgovor na upozorenja koja već stižu iz Njujorka (Savet bezbednosti UN) i Istambula (Samit NATO), a tiču se zaustavljene komunikacije sa Hagom, ili će se nastaviti po starom.

 Tadić je čitavu svoju kampanju obojio jakim proevropskim bojama. Biraču su mu poverovali i verifikovali taj kurs i sada je na njemu da na delu pokaže da sve to nije bila puka predizborna igra. Pre svega, da dokaže da ima rešenje kako da svest o evropskoj perspektivi Srbije, kao jedinoj njenoj alternativi, postane dominantna, što će reći, pravilo ponašanja i onih u čijim su rukama poluge vlasti. Predsednik to ne može činiti odlukama, ali može i te kako ponašanjem i stvaranjem klime u kojoj će se lako prepoznati koliko je kome stalo do izlaska Srbije u svet. Priča o „narodnoj kancelariji”, doduše, deluje dobro, ali ona ne rešava problem Srbije. Njoj je potrebno nešto novo, produktivnije, drugačije, nešto što će je motivisati da ide dalje, a ne da je stalno vraća unazad, u začarani krug nemoći i konfrontacija.