Zgrada koja je dodeljena Kinoteci sve više propada

Obeležavanje pedesetpetogodišnjice rada Jugoslovenske kinoteke dobar je povod da se napiše koja reč o ovoj ustanovi, odnosno da se pomenu bar pojedini momenti tako bitni za njen život i rad. Po rečima Radoslava Zelenovića, čelnika ove kuće, geslo koje je još u vreme njenog osnivanja svesno ili nesvesno zacrtao ondašnji direktor Milenko Karanović (otac poznatog reditelja Điđe Karanovića), sticajem okolnosti prati se i danas, a ono glasi - izdržati. Govoreći o ustanovi na čijem je čelu Radoslav Zelenović, kaže:

- Obično se slave okrugle godišnjice. Mi smo odlučili da obeležimo 55 godina Kinoteke jer pedesetogodišnjicu nismo proslavili 6. juna 1999. zbog bombardovanja, odnosno ogromnog posla oko spasavanja arhivskog materijala u Bubanj potoku. To je verovatno jedna od najtežih epizoda zato što se u tom bunkeru nalazilo preko 90.000 kutija negativa. Zanimljivo je da su taj 6. jun, u naše ime, obeležili filmski radnici Italije. Dobili smo jedno vrlo dirljivo pismo koje su potpisala 74 filmska radnika Italije. Takođe, u ovih pet godina se desilo niz važnih i značajnih stvari za Kinoteku. Najvažnija stvar je svakako otkriće kolekcije Svetozara Botorića, prvog srpskog producenta, odnosno prvi balkanski igrani film ,Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa, iz 1911. u režiji Čiča Ilije Stanojevića i Luja de Berija, zatim drugi srpski igrani film ,Urlih Celjski i Vladislav Hunjadi,, kao i čitav niz dokumentarnih filmova o raznim manifestacijama iz tog perioda“. Dobili smo donaciju Francuske vlade od 200.000 evra...

- Nažalost, nju ne možemo da realizujemo do kraja, kao ni 9,5 miliona od Ministarstva kulture zato što smo više od godinu dana skupljali razne saglasnosti, dozvole. Naime, pošto smo dobili prvih 150.000 evra i tih devet miliona, da bismo prišli drugom delu sredstava moramo da počnemo gradnju. U ovih pet godina desilo se i to da je zgrada koja je dodeljena Kinoteci oduzeta.

Mislite na zgradu u Uzun Mirkovoj?

- Da, oduzeta pa 2003. godine, kao što je javnosti poznato, vraćena. Mi od tada uglavnom trošimo vreme u obezbeđivanje potrebne papirologije, a u međuvremenu zgrada je devastirana i oštećena. Interventna suma od Ministarstva kulture spasla nas je da ne padne krov. Sad smo ušli u plan Ministarstva kulture i obezbeđena su inicijalna sredstva da se stabilizuje zgrada, šteta sanira. Lepša strana tih pet godina jesu značajna svetska imena iz oblasti filma koja su uprkos svemu dolazila ovde - od Tea Angelopulosa, Liv Ulman, Mihalkova, Končalovskog... Što mi uvek shvatamo kao priznanje statusu kuće, odnosno ugled koji ona uživa u svetu.

Kakav ugled u svetu ima naša Kinoteka?

- Posle bombardovanja u kome je trajno oštećen depo koji je, uzgred rečeno, bio projektovan da izdrži atomsku bombu, u posetu nam je, da bi sagledao stanje, došao predsednik Svetske federacije filmskih arhiva, gospodin Ivan Truhilja. Na pitanje novinara koje mesto u svetu zauzima ovaj arhiv, odgovorio je: „Po broju filmova među prvih deset, a po vrednosti među prvih pet u svetu“. Vidite, 80 odsto onoga što se čuva u Kinoteci je zapravo svetska baština. Otuda i njegov predlog da se Fond arhiva Kinoteke zaštiti kao svetska kulturna baština. U našem arhivu se čuvaju brojni dokumentarni i igrani filmovi raznih nacionalnih produkcija, zapaljivi i nezapaljivi, nemi i zvučni, crno beli i u boji, i štošta još. Ova obimna arhivska građa govori o razvoju kinematografije, kako na tlu Jugoslavije, tako i u svetu od samih početaka kinematografije pa do naših dana. Međutim, suočavamo se sa brojnim problemima.

Na primer?

- Imam običaj da kažem kako je jedan od ozbiljnih problema Kinoteke što je ona prevelika za državu u kojoj se nalazi. Rešenja problema Kinoteke ne mogu biti parcijalna. Ono što nisam uspeo da objasnim - trebalo bi da se napravi zakon o Kinoteci, zbog njene jedinstvenosti na ovom prostoru.