Je li Srbija prezadužena?

Narodna banka je objavila rad o održivosti srpskog spoljnog duga. Zaključak autora je da je Srbija visoko zadužena zemlja. Ovaj se zaključak zasniva na dva kriterija: odnos duga prema bruto domaćem proizvodu (BDP) i prema izvozu robe i usluga. Prvi nije tako zabrinjavajući, smatraju autori, ali je zato drugi veoma zabrinjavajući. Kakogod da se računa ukupni dug Srbije, kada se uzmu u obzir svi dogovoreni otpisi i poželjni sporazumi sa poveriocima prema kojima se obaveze sada ne izmiruju, spoljni dug Srbije je trenutno više od 2,2 puta veći nego što je njen izvoz robe i usluga, što je indikator visoke zaduženosti.

Ove godine na otplatu će otići oko 22 odsto izvoza, a samo na kamate nešto manje od 9 odsto. To nije malo, mada može da se raspravlja koliko je zabrinjavajuće.

Ministar finansija Dinkić se najviše poziva na podatak o odnosu duga i bruto domaćeg proizvoda i tvrdi da Srbija nije prezadužena, jer će ukupni dug pasti ispod šezdeset odsto BDP-a kada se otpiše sve što bi trebalo da se otpiše. Ovde ne bi trebalo brkati kriterij iz Mastrihta po kojem javni dug ne bi smeo da bude veći od šezdeset odsto BDP-a. Spoljni dug je samo jednim delom javni, a postoji i javni dug u dinarima. Kada je o spoljnom dugu reč, obično se smatra da je on veoma visok kada je veći od 80 odsto BDP-a. Ne zato što do krize ne može da dođe i kod mnogo nižih nivoa spoljnog duga. Zaista, ima onih koji smatraju da je, kada je reč o zemljama u razvoju, zabrinjavajući već dug koji prelazi 40 odsto BDP-a. Kakogod da se spoljni dug Srbije ceni, on je visok.

Može li se reći da je Srbija prezadužena? Šta bi se moglo pod tim podrazumevati? Jedan kriterij jeste da li je dug održiv. To znači da može da se finansira, a da ne mora značajno da se promeni postojeća privredna politika. Konkretno, recimo, da ne mora iznenadno i značajno da se menja politika kursa. Dug bi, dakle, bio neodrživ ukoliko bi bila neophodna značajna devalvacija dinara kako bi se povećao izvoz i smanjio uvoz i tako se smanjio rast zaduženosti i finansirala se otplata već nagomilanog duga.

Drugi kriterij je da li zemlja može da liberalizuje kapitalne transakcije sa svetom. Narodna banka u već pomenutom radu ocenjuje da Srbija mora da nastavi da se zadužuje po koncesionim kamatnim stopama i da se oslanja na direktne strane investicije.

Komercijalno zaduživanje bi, po autorima, moralo da bude prilično ograničeno. Otkuda takva ocena? Ona potiče od očekivanja da će i u budućnosti spoljnotrgovinski deficit biti značajan i da će prilično postepeno da se smanjuje. Takođe, da bi kamatne stope koje bi Srbija morala da plaća na nove strane kredite bile veće od rasta domaćeg proizvoda. A tada bi komercijalno zaduživanje vodilo stalnom rastu duga u odnosu na BDP. Otuda, preostaju koncesioni krediti, donacije i prodaja imovine. Iz toga sledi ocena da je, po tom kriteriju, spoljni dug Srbije neodrživ, jer će odložiti normalizaciju finansijskih transakcija Srbije sa svetom.

A i održivost kursa zavisi od prilično zahtevnih uslova. Kurs se brani zato što se smatra da bi bilo rđavo ići na smanjenje potrošnje, jer bi jeftiniji dinar značio i manji uvoz, što se smatra socijalno nepoželjnim. Da li se on uopšte može odbraniti, posebno je pitanje. Sve računice održivosti kursa zasnivaju se na očekivanju da će se deficit u razmeni sa svetom smanjivati. Za sada, on raste. Ta činjenica ukazuje na mogućnost da trenutni kurs nije ravnotežan.

On se može braniti carinama i ograničavanjem stranih kredita i investicija, ali je pitanje koliko te mere mogu da bude efikasne.

Dakle, spoljni dug Srbije je veoma visok i nije održiv pod normalnim okolnostima spoljnih ekonomskih odnosa. To nezavisno od činjenice koja bode oči, a ta je da Srbija još uvek nije izišla iz prethodne dužničke krize, jer još uvek ne otplaćuje uredno postojeći spoljni dug.