Kad žrtva ima smisla

Teza da su Srbi narod koji slavi poraze se vrlo cesto cuje na raznoraznim tribina, pogotovu u poslednjoj deceniji proslog veka. Licno nikada nisam dozivljavao obelezavanje godisnjice Kosovskog boja kao proslavu. Koliko mi je poznato u 19-tom veku se taj dan komemorisao a ne slavio. Milosevic je bio taj koji je poceo taj dan da slavi, a i to je razumljivo za coveka koji je isao iz jedne izgubljene bitke u drugu i sve njih slavio kao uspeh. Ziveo poraz, ziveo porazeni vozd. Jedino je slaveci poraze i mogao tako dugo da ostane na vlasti.

Tekst novinara Simicha je jedno prikladno domissljanje
u nadi da che se predajom Karadzzicha i Mladicha promeniti stav Zapada prema Srbije, bolje recceno prema Srbima. Sumnjam u uccinkovitost pa ccak i u dalekometnu pronicljivost ovog teksta zbog nekoliko razloga. Prvi je taj da ccovek tvrdi da su Srbi izgubili kosovsku bitku a prve vesti
istorijske o srpskom porazu datiraju jedno 30 godina
posle bitke. Taj dogadjaj je jedinstven u Turskoj istoriji u kojoj slovi za najvechu dobijenu bitku. Ima jedan esej pocc. akademika Radojccicha o Kosovskom boju, za koga Simich occigledno nije ccuo.
Pitanje slavnjenja albanske golgote a ne Cera ili Kolubare jeste takodje nessto ssto g. Simich ne razume. Te su pobede bile zatomljene a muccenisstvo prokletijsko naglasseno, da bi se izbeglo pominjanje onih koji su se na Kolubari i Drini borili protiv Srba, a to bejahu Hrvati i Slovenci, pa su
Karadjordjevichi tako pripremali teren za svoju a potom i za Titinu Jugoslaviju.
Ne ccudim se neznanju g. Simicha jer neznanje nema granica, ccudim se Politici koja ovakva jednostavna missljenja objavljuje.

Teza da su Srbi narod koji slavi poraze se vrlo cesto cuje na raznoraznim tribina, pogotovu u poslednjoj deceniji proslog veka. Licno nikada nisam dozivljavao obelezavanje godisnjice Kosovskog boja kao proslavu. Koliko mi je poznato u 19-tom veku se taj dan komemorisao a ne slavio. Milosevic je bio taj koji je poceo taj dan da slavi, a i to je razumljivo za coveka koji je isao iz jedne izgubljene bitke u drugu i sve njih slavio kao uspeh. Ziveo poraz, ziveo porazeni vozd. Jedino je slaveci poraze i mogao tako dugo da ostane na vlasti.

Tekst novinara Simicha je jedno prikladno domissljanje
u nadi da che se predajom Karadzzicha i Mladicha promeniti stav Zapada prema Srbije, bolje recceno prema Srbima. Sumnjam u uccinkovitost pa ccak i u dalekometnu pronicljivost ovog teksta zbog nekoliko razloga. Prvi je taj da ccovek tvrdi da su Srbi izgubili kosovsku bitku a prve vesti
istorijske o srpskom porazu datiraju jedno 30 godina
posle bitke. Taj dogadjaj je jedinstven u Turskoj istoriji u kojoj slovi za najvechu dobijenu bitku. Ima jedan esej pocc. akademika Radojccicha o Kosovskom boju, za koga Simich occigledno nije ccuo.
Pitanje slavnjenja albanske golgote a ne Cera ili Kolubare jeste takodje nessto ssto g. Simich ne razume. Te su pobede bile zatomljene a muccenisstvo prokletijsko naglasseno, da bi se izbeglo pominjanje onih koji su se na Kolubari i Drini borili protiv Srba, a to bejahu Hrvati i Slovenci, pa su
Karadjordjevichi tako pripremali teren za svoju a potom i za Titinu Jugoslaviju.
Ne ccudim se neznanju g. Simicha jer neznanje nema granica, ccudim se Politici koja ovakva jednostavna missljenja objavljuje.