Ubistvo Đinđića bila je velika politička zavera, Spasojević i Luković su hteli sve da nas pobiju

Bivši potpredsednik Vlade Srbije, profesor psihologije Žarko Korać u svom kabinetu na Filozofskom fakultetu, ispred koga studenti čekaju na konsultacije, i dalje strasno brani svoje političke ideje. U intervjuu za Blic News on, između ostalog, objašnjava zašto ga je iz takta izbacila izjava ministra policije Dragana Jočića da istragu o ubistvu premijera Zorana Đinđića treba ponovo pokrenuti. „Reagovao sam zbog toga što smatram da je ta izjava bila neodgovorna i zato što produbljuje već izraženu sumnju u sudski proces koji se zasniva na relevantnoj sudskoj i policijskoj istrazi. Jer ako to nije urađeno kako treba, ako je istraga manjkava ili namerno pogrešno odrađena, onda nemamo mogućnost da na sudskom procesu otkrijemo istinu. Sud je taj koji određuje šta se stvarno dogodilo i ko je ubio premijera,“ kaže Korać. On je, takođe, istakao da policija nema dodatnih zahteva od suda povodom hapšenja Milorada Lukovića Legije. „Tek je ta izjava neodgovorna, da, što se tiče Legije, sud nema neke nove zahteve. Pa tog čoveka traže zbog četiri krivična dela, između ostalog i za ubistvo Stambolića i atentat na Ibarskoj magistrali, postoji crvena Interpolova poternica, što znači da bi trebalo da bude uhapšen u bilo kojoj svetskoj zemlji. Meni su takve ministrove izjave neobjašnjive. Luković bi trebalo da bude natraženiji kriminalac u našoj zemlji. Ministri pravde i policije koji tako govore opstruišu proces.“ Pojavile su se i sumnje u okolnosti pod kojima su ubijeni Dušan Spasojević i Mile Luković?

- Naročito mi je ostalo nejasno šta je Jočić hteo da kaže pitanjem zašto su oni ubijeni. Pitam se zašto ne naredi MUP-u da sprovede unutrašnju istragu, pa da utvrdi šta je prava istina. Mislim da je to lako učiniti. Svako ko veruje da je moguće napraviti zaveru oko toga, a da u njoj učestvuje od 20 do 40 ljudi, nerazuman je. Svakako bi neko od tih policajaca nešto već rekao. Bivši zamenik ministra policije Nenad Milić kaže da su neke interne istrage već u toku i da su pojedini policajci podvrgnuti poligramu?

- Jočić nema hrabrosti da to javno prizna. Nama je poznato da se takve stvari rade, ali ne mogu pouzdano da tvrdim jer nisam u MUP-u. Za mene je ogromna stvar što se dovodi u sumnju jedan proces koji ima ogromnu važnost za budućnost ove zemlje. Koliko je to pogrešno, svedoči i činjenica da su i ministar pravde i ministar policije povukli svoje izjave. Pitanje je samo da li su suštinski izmenili stavove ili su popustili pod pritiskom javnog mnjenja. Ja bih vas podsetio da je proces u toku, posle mnogo opstrukcija advokata odbrane i dela javnosti, i zanimljivo je da su bar dvojica zaštićenih svedoka, Zoran Vukojević Vuk i Milan Suvajdžić, potvrdili ne samo sve što su rekli u istrazi nego su čak i proširili izjave na glavnom pretresu i izneli neke ekstremno ozbiljne tvrdnje na račun ljudi koji se danas nalaze na vlasti. Šta je motiv za takav odnos novih državnih organa? Revanšizam ili nešto ozbiljnije od toga?

- Nama je poznato da je novi direktor BIA Rade Bulatović došao na to mesto da otkrije kako je BIA prisluškivala Vojislava Koštunicu. Koliko nam je poznato, on uporno pokušava tu aferu da dokaže, ali ne može, pošto Koštunica nikada nije bio prisluškivan. Ko bi prisluškivao šefa države? Problem je upravo u tome što se radi o paranoji koja je narastala tri godine, koliko nisu bili na vlasti, i u koju su i oni sami na kraju poverovali. Ja sam dosad mislio da je to bila samo politička borba i da su tvrdnje o tome da ih prisluškujemo, pratimo, ubijamo svedoke, da držimo sednice vlade u Šilerovoj, samo sredstva prljave političke borbe. Na moje zaprepašćenje, ustanovio sam da jedan broj ljudi zaista u to veruje. Za mene je ovo primer kako je paranoja sredstvo političke borbe koja na kraju pokosi onoga ko se time bori. Da li se Jočić sa vama, kao predsednikom Komisije za utvrđivanje propusta u obezbeđenju premijera, konsultovao oko detalja koji su eventualno sporni?

- Pa nije, ali određeni ljudi iz te komisije danas trpe posledice. Jedan član koga je delegirala BIA, koga nikada nisam video izvan zgrade vlade i koga lično ne poznajem, a sa kojim sam se često raspravljao jer je uvek branio službu, premešten je u Zaječar zato što je direktor BIA procenio da je on moj kadar. Željko Rašeta je u pitanju. To vam govori o stepenu zloupotrebe direktorskog mesta i o stepenu paranoje koji danas vlada u Agenciji. Samo, to će imati posledice po bezbednost ove zemlje, jer tamo gde se ljudi razmeštaju po privatnim kriterijumima i degradiraju mora da bude lošeg uticaja po rad institucija. Hoćete da kažete da je na delu lustracija ljudi koji su bili na vlasti u prethodne tri godine?

- Ovde je trenutno u glavama nekih ljudi stanje kao što je bilo 1946. Mislim da je Ejzenštajn u Ivanu Groznom najbolje opisao tu političku paranoju, i bilo bi dobro da pogledaju taj film još jednom. Moja je dužnost da kažem kakvi se obračuni vrše sa ljudima koji ne da nisu bili sa nama vezani politički, nego su u BIA radili i pre Jovice Stanišića. Mi neke od njih nismo smenjivali jer nismo hteli da obezglavimo instituciju. Da li sada mislite da je to ipak trebalo učiniti još 2000. godine?

- To je velika tema. Nesumnjivo da je trebalo, i žao mi je što nismo. Problem je što nismo imali snage za potpuni rez i diskontinuitet. Veliki je broj ljudi u nekoj fazi podržavao politiku Miloševića i došli smo u situaciju da sa najvećim delom Srbije moramo da pravimo rez, što je nemoguće. Neki su promenili mišljenje, ali ih je trebalo eliminisati s funkcija zbog prošlosti. Opet pitanje - koje prošlosti? Moram da kažem da je i sadašnji predsednik Ustavnog suda devedesete godine bio poslanički kandidat SPS-a, kada sam ja bio kandidat opozicije. On mi se smešio sa plakata Slobodana Miloševića, pa, prema toj logici, ne bi danas mogao da vrši funkciju predsednika suda. Takve ljude ste imali i u samom DOS-u, kao što su bivši potpredsednici vlade Nebojša Čović i Dušan Mihajlović.

- Naravno. To su ljudi koji su u nekom trenutku bili članovi Miloševićevog kruga, ali su došli u konflikt sa njegovom politikom. Drugo je pitanje preletača. Veliki je broj onih koji sede na mnogo stolica, pa dolazite u situaciju da vam kažu - nemoj njega, on mi je kum, tetak - morao je, imao je dvoje dece... Koliko sam puta čuo argumente da je neko dobar jer mu je kum u DOS-u, te je pomagao opoziciju, a niko nije znao. Tako dođete u poziciju da ne možete da izvedete kadrovske promene. I sami ste žrtva toga što lustracija nije sprovedena?

- Navešću vam primer koji će možda vama biti zabavan, ali meni nije. Umesto da Mirko Marjanović odgovara sudski za sve što je počinio u periodu pre 2000. godine, ja sam na sudu, jer me on neprestano tuži za klevete i uvrede. Verovatno će me i za ovo tužiti. Dakle, ja idem zbog njega na sud a ne on zbog mene. Zar to nije vaša greška?

- Ne, to je pitanje pravosudnog sistema. Kad nasledite društvo, vi nasleđujete i njegove institucije, i tu se otvara problem. Daleko od toga da ja potcenjujem pravosudni sistem, ali institucije tek treba da postanu demokratske. Oni koji zaista žele da menjaju sistem, kao Đinđić, bivaju ubijeni u jednoj velikoj političkoj zaveri, a ljudi koji se prilagođavaju sistemu kao najveći broj ovih u današnjoj vlasti dobro prolaze. Primer za to je Koštuničin Zakon o pomoći porodicama haških optuženika. To nije samo cena koju je platio SPS-u nego i njegova politička poruka, da pridobije deo javnog mnjenja da bi mu se udvarao. Oni koji žele kompromise sa delom Srbije koji ne želi suštinske promene usporavaju borbu drugih. Očigledno se taj sistem za Koštunicu pokazao kao dobar jer je trenutno njegova politička ideja dominantna.

- Koštunica predstavlja jednu inertnu Srbiju, koja neće da se menja, koja nije ni na Istoku ni na Zapadu, ni levo ni desno, ni ateista ni teista, to je, rečju, politika nešto između. Njegov je problem to što se Srbija nepomirljivo podelila na dve političke opcije. Jedna je nacionalistička i konzervativna, oličena u SRS-u, a druga istinski demokratska. U sukobu te dve koncepcije najgore će proći upravo DSS. Na tri sukcesivna izbora Koštunica je dobio prvo dva miliona, pa milion i trista hiljada i na kraju sedamsto hiljada glasova. Siguran sam da će na sledećim izborima dobiti još manje. Srbija koju predvodi DSS je nesposobna, nespremna da se konfrontira, neefikasna i kao takva nema nikakve šanse. Ja verujem u demokratsku Srbiju, koju predstavljaju obrazovani, prosvećeni ljudi, koju podržavaju manjine. Srbiju koja je odlučila da trenutno živi gore da bi sutra živela bolje. Ovde se nudi trenutno loše da bi sutra bilo još gore. Kako ocenjujete izbor Dragana Maršićanina za predsedničkog kandidata vlade?

- Taj izbor je sa Koštuničinog stanovišta dosta racionalan, on sam nije hteo da se kandiduje da ne bi izgubio i treći put. Želeo je stranačkog kandidata zato što je to poruka da je DSS i dalje najjači u tom bloku. To je poruka i za G17 plus da ne iskače mnogo iznad vode. Koštunica pokušava da odmeri koliko stranka uživa podršku u javnom mnjenju na jedan bezbolan način. Jer, Maršićanin će ostati ministar i potpredsednik stranke bez obzira na to šta će se desiti na izborima. Koštunica prvi put testira kako bi prošao na vrlo realnim parlamentarnim izborima u septembru, da vidi da li uopšte sme da ide na izbore. Kakve su Maršićaninove šanse?

- On je dugo sa Koštunicom i personifikuje DSS. Teza da je on nešto vrlo različito od stranke je pogrešna. Bio je u okviru DOS-a predsednik skupštine, prilično je vidljiv, sada je ministar, imao je jake položaje u državi i, uostalom, jedan broj najnegativnijih i najdestruktivnijih izjava o DOS-u upravo je on dao. U DSS-u je jedan od vrlo malog broja ljudi koji je relativno eksponiran kao i predsednik, posle njega nema nikoga, osim ako ne smatrate da bi bolji kandidat bio Zoran Šami. Verujete li da će Boris Tadić postati novi srpski predsednik?

- On je bio jedino novo lice na parlamentarnim izborima u decembru, uslovno govoreći, i vrlo je uspešno uradio posao u teškom trenutku za stranku koja je bila bez lidera. Vlada je bila napadana sa svih strana, on je taj teret poneo. Tadić predstavlja jednu od centralnih ličnosti demokratskog bloka od kojih će Srbija u budućnosti zavisiti. Moje je osećanje da taj blok neće imati jednu izraženu osobu, koliko će to biti broj ljudi od kojih će svako u segmentu demokratske javnosti imati podršku. Možda je prošlo ono vreme kada je Đinđić dominirao DS-om i DOS-om, jer ne verujem da će se uskoro pojaviti neka ličnost slična njemu. Tadić je moj kolega i dugogodišnji prijatelj, dobro ga poznajem, uneo je u politiku osobine koje nisu česte. On je nekonfliktna ličnost, i to mu se ponekad zamera, ali je činjenica da veliki broj ljudi to zna da ceni. Za vas kažu da ste zapravo deo tvrdog jezgra DS-a, bliski Čedomiru Jovanoviću.

- Ja sam intimno i tvrdo vezan samo za svoje ideje, od kojih ne odstupam, one su najčešće moje životno ubeđenje, i to se nekad vidi po strasti kojom ih branim. Podržavam one ljude koji te ideje zastupaju. To nije pitanje ličnog odnosa. Uvek ću podržavati one poput Đinđića, zato što ih vidim kao glavne nosioce evropske Srbije. To znači da se u podelama unutar stranke niste opredelili?

- Ja ni na koji način nisam u podelama, i poslednja stvar koju bih želeo je da neko sa strane podstiče na negativan način prirodne razlike koje postoje u velikim strankama. Mislim da DS ima jako veliki broj ljudi na raspolaganju i u datim trenucima neka struja i grupa dobije većinsku podršku. Kvalitet velikih stranaka je upravo u tome što imaju luksuz da gaje više političkih grupacija. Kakva je uloga Centra za modernu politiku?

- Čedomir Jovanović je sebi stvorio platformu za političko delovanje. Osnivači su on, Nataša Mićić, Ivan Andrić. To je nevladina organizacija koja će javno nastupati, što je dobro za Srbiju. Važno je i da Čedomir ima svoj glas, jer on ima izrazito veliki kvalitet, koji malo ko ima, a to je da brani ono u šta veruje i kada to nije popularno. To je jako retko u politici. On je najprirodniji antipod Vojislavu Koštunici koji postoji na političkoj sceni. Jovanović je vrlo mlad čovek, koji postupa u skladu sa svojim ubeđenjima bez obzira na cenu. Moram da kažem kao psiholog da sam retko viđao ljude koji do te mere dele javno mnjenje. Jedni ga smatraju vrlo inteligentnim i talentovanim, dajući mu bezrezervnu podršku, a sa druge strane imate one koji ga uopšte ne podnose. Veliki broj političara je mlak i kompromisan, trudi se da pokupi one neodlučne. Kod Čede neodlučnih uopšte nema. Po tome je jedinstven. Bili ste potpredsednik vlade, a radili ste sve i svašta. Kako je do toga došlo?

- Bio sam predsednik Odbora za javne službe, a tu je sedam sektora. Kad imate takav položaj imate i ogromnu odgovornost. Radio sam u vladi stvari koje nisu imale veliki publicitet. Učestvovao sam u izradi zakona iz medijske sfere. Od četiri medijska zakona jedan nije bio u mojim rukama, zakon o telekomunikacijama, ja sam radio zakon o informisanju, radiodifuziji, dostupnosti informacija od javnog značaja, o čemu više niko ne govori, a nalazi se u skupštini. Što se tiče zakona o informisanju, moram da kažem da on nije onakav kakav smo iz vlade predložili, jer ga je skupština menjala amandmanima. Novinari su tražili maksimalne slobode, a pravnici su hteli čvrstu regulativu. Zakon je kompromis svega toga, ali je prošao evropsku verifikaciju. Zakon o radiodifuziji je bio problematičan jer su se sukobljavali veliki interesi. Posledica tih sukoba je bila da radiodifuzni savet nije dobio pola miliona evra koje je Evropa ponudila za materijalno opremanje. Plaćena je visoka cena i novinarska udruženja bi trebalo da se stide što su vodila kampanju protiv vlade i dovela do toga. Bili ste jako eksponirani u vreme vanrednog stanja. Da li ste u nečemu pogrešili kad su u pitanu ljudska prava?

- Ona su bila suspendovana u vreme Sablje. To je bilo opravdano, jer je država bila ugrožena. Oni su imali nameru da nas sve pobiju, Spasojević i Luković. Deo vojnih obaveštajnih krugova, kao i neki ljudi iz Koštuničinog kabineta imali su bliske veze, meni i danas nejasne, sa Legijom i Bracanovićem. Radilo se o velikoj političkoj zaveri. Tek sada rekonstruišemo zločin i mi koji smo ostali verni reformi do kraja ćemo ga rasvetliti. Slažu se kockice. Ima dosta prijatelja Zorana Đinđića koji pažljivo prate suđenje i sve što se dešava, jer nećemo da ostavimo ubice nekažnjene. To je naš dug njemu i njegovoj deci. Danas znamo više nego juče, a saznaćemo sve. To, doduše, nema mnogo efekta u samoj praksi.

- Prvo treba znati da bi se nešto preduzelo. Neke stvari je teško dokazati, ali postoje indicije i svedoci. Zašto su se Koštuničini ljudi sastajali sa Bracanovićem po beogradskim kafićima? Ima dosta svedoka, ljudi su počeli da govore, jer shvataju da su vlasti promenljive, a neke od njih pritiska savest. Dolaze ljudi iz RDB-a koji žele da pričaju jer im je žao Đinđića i njegove dece. Ima li vaše odgovornosti za propuste u toku akcije Sablja?

- Ja ne stojim iza svakog pojedinačnog postupka koji je učinjen u to vreme. Sad je lako govoriti kad se znaju ubice. To po podne nismo znali razmere zavere i morali smo da branimo državu. Da li je bilo pojedinačnih preterivanja - verovatno, da li je neko priveden, a da nije trebalo - verovatno. Govori se o ogromnoj disproporciji između privedenih i optuženih.

- Nije 12.000 ljudi uhapšeno kao što se priča. Bilo je onih koji su dali samo iskaze u policiji i odmah pušteni kućama. Svetske organizacije za ljudska prava nisu imale mnogo zamerki, ali ja ne stojim iza svakog privođenja i svakog hapšenja. Bilo je grešaka, i to je normalno za takvu situaciju. Znate, Srbija ima veliko iskustvo sa vojnim udarima: ubistvo kneza Mihaila, ubistvo kralja Aleksandra, ubistvo Đinđića... Uvođenjem vanrednog stanja sprečen je državni udar koji je planiran. Svedoci su potvrdili da su neki ljudi iz politike dolazili u Šilerovu i donosili spiskove za Hag na kojima se nalazio Luković. Hteli su sve da nas eliminišu. Ima ovde grupa i krugova koji neće demokratiju i pluralizam, neće u Evropu, hoće švercerski raj, hoće da budu imuni za zločine. Mi to nismo hteli da dozvolimo i cena postoji. Svako od nas će živeti sa svojom savešću. Ali, izvinite, život bez odgovornosti i nema nikakvog smisla. Šta je sa propustima u obezbeđenju? Ima mnogo onih koji nisu odgovarali.

- Izveštaj je jasan, ali mnogi ga nisu ni pročitali. Mi smo preko 40 dana svakodnevno radili i preko 50 ljudi saslušali, sve dokumente o bezbednosti uporedili. Tu smo ukazali na krupne propuste, ali nije na meni bilo da određujem ko snosi odgovornost. Jedan od predloga Komisije koji vlada nije prihvatila bio je da se napravi interna istraga u MUP-u i BIA. Da li je još neko osim onih pet koji su smenjeni kriv? Da, ali sam više puta rekao, to je tužilac trebalo da radi, on treba da utvrdi ima li krivične odgovornosti za to što neko nije obavio svoj posao kako treba, hotimice ili nehotice. Ja smatram da postoje u izveštaju osnove za pokretanje sudske istrage. Ko brani ljudima da ponovo uzmu izveštaj i kazne odgovorne? Verujete li u moralnu odgovornost šefova MUP-a i BIA?

- Što se tiče Mihajlovića, on je u trenutku sastavljanja izveštaja već bio u operaciji Sablja. Postavilo se pitanje da li treba da dezavuišete ministra policije koji je u tom trenutku založio svoju glavu. Jer dok god se bude govorilo o Sablji, govoriće se i o njemu. Šef BIA je tada bio tek tri meseca na dužnosti, a da biste krenuli u obračun sa zemunskim klanom, morali ste da promenite rukovodstvo UBPOK i BIA. To jednostavno nije bilo izvodljivo. Vi stalno pričate kao da niste bili na vlasti, zašto niste lično nešto učinili?

- Pa vi brkate pojmove. Vlada nema ingerencije za to, za to postoji tužilac. Šta sam mogao, da kao fizičko lice podnesem prijave protiv bivšeg direktora UBPOK? Sistem ili funkcioniše ili ne funkcioniše.