Kraljevstvo za konja

Ne znam da li je to "subjektivni kadar", ili je, pak, objektivno - većina naslova u vezi sa SPS, Skupštinom i Vladom je ironična. Malo više ili malo manje gluplje ironična, pa i tuplje. A i kako ne bi bilo tako.

Kada je zaista potrebna neka vrsta anestezije, posle toliko godina uzimanja bensedina, da bi se moglo prozboriti o povratku SPS, i to u presudnom istorijskom času. Naime, sve je namešteno tako da je istorijski čas, kucnuo. A baš je bila prilika da se pregovori, pa i da se, konačno, izrazgovaraju neke stvari.

Ko je, naime, omogućio kontinuitet struktura, sistema, pa i segmenata" režima Slobodana Miloševića, SPS i SRS. Te sada izgleda baš da su oni koji su voleli da govore, na sav glas, da nije u pitanju istorijska rđava beskonačnost, od samo deset godina, Miloševićevih i njegovog režima, uključujući i SPS, već da je u pitanju pedesetogodišnja istorija, pedesetogodišnji režim. To jest, da se ni o kakvoj denacifikaciji ne može govoriti, ako se ne govori o dekomunizaciji. E sada baš njima čitav taj prethodni period, uključujući Miloševićev, izgleda baš super u odnosu na tri godine postoktobarske demokratske vlasti.

Pedeset za tri. Prethodnih pedeset su bolje od ove tri, od kojih se treba distancirati, i u odnosu na koje, pogotovo u odnosu na Nedu Arnerić, treba uspostaviti diskontinuitet.

"Kraljevstvo za konja", "Dajem kraljevstvo za konja".

Dajem pedeset za tri. I sve što sadrže tih pedeset kao kontinuitet od Tita do Slobodana Miloševića, to jest od Golog otoka do Srebrenice, samo u celini. Pedeset za tri.

Istovremeno, mnogi naslovi, pogotovo u nekim novinama, koje su više politički projekti protiv ove tri godine, nego novine, uglavnom se upotrebljavaju imena aktera.

Na prvi pogled izgleda nekako neprijatno to oslovljavanje po imenu, Voja, Sloba, po imenu i nadimcima. To je, inače, neka vrsta nove konvencije koja verovatno potiče iz određenog shvatanje demokratije kao burazerstva, to da se svi oslovljavaju sa imenima i nadimcima. Neprijatno je i zato što se i mnogi pripadnici zemunskog i ostalih klanova nazivaju i prepoznaju po nadimcima.

Međutim, u toj pojavi ima i potrebe da se čitava ta čudovišna stvar, povratak SPS kao konjice na kraju kaubojskog filma, želi nekako približiti čitaocima i gledaocima, to jest učiniti intimnijom i manje opasnom. Istovremeno, i nekako istorijski bezazlenijom. Jer ako napišete ime i prezime i partiju onda to daje neku definitivnost i važnost. Presudnost.

A ovo kao da nije presudno, već je usput i u ime viših ciljeva, i fantastične volje naroda, to jest stalnog pozivanja na "biračko telo." Na volju "biračkog tela".

A to se telo već toliko zgrčilo, to je telo već toliko sređeno na razne načine, da sada opet mogu početi sa "segmentima", tela. Mogu "segmente" i u formalin stavljati. I sve ispod toga nadimke ispisivati. Kako se nikada ne bi saznalo ko je taj u stvari, jer može da bude i onaj i ovaj.I sve tako, postepeno, u stvarnosti i u jeziku, jedna se farsa posunovraćuje po svojoj zakonomernoj igri baziranoj na svakom i upornom bekstvu od prepoznavanja sopstvene i "tuđe" tragedije. "I nema ničeg tako svetog da ne bi bilo prevaziđeno. Sve je, u stvari, kada bolje pogledate zakonito.

Zakonita je ta nepromenjenost ustava i zakona režima Slobodana Miloševića. SPS se vraća kući, svojem sistemu, svojim sekretaricama, svojim mesnim zajednicama, svojim strukturama, svojim medijima. Vraća se svima onima koji daju ove tri za prethodnih pedeset godina.

 Što se nadimaka tiče, mogu samo da viknem "Slobo, Sadame". Ostalo je sve jako opasno, imenom i prezimenom.