Medijski gladijatori

Ako je ovdašnjim političarima (na vlasti i u opoziciji ili, kako je trenutno, ni u vlasti ni u opoziciji) svojstveno da imitiraju državu, još prirodnije je i što mnogi mediji fingiraju demokratiju. Novinarsku slobodu, moral, profesionalizam, činjenice i istinu na način koji, u najmanju ruku, izaziva osećanje – odvratnosti. List „Politika” slavi danas stotu godišnjicu postojanja. To jeste impresivan i impozantan događaj ne samo za ovdašnje, srpske, već i šire, regionalne i evropske medijske prostore. Sudbina se, međutim, i ovog puta malo poigrala: obeležava se jednovekovni jubilej jedne medijske (i nacionalne) institucije upravo u času kada Srbija, na pragu proslave 200. godišnjice svoje državnosti, muku muči sa ogromnim manjkom državnih institucija, kada prilično neuspešno pokušava da samu sebe definiše, kada na prošlost gleda žmureći čas na jedno, čas na oba oka, a budućnost joj se čini dalekom i maglovitom.

Medijska džungla

Srbija, dakle, nema predsednika republike, parlament, vladu, ukratko, podnošljivo sređenu državu, ali se zato, što stihijno, što voljom (i parama) raznih neformalnih a, opet, jako moćnih struktura, institucionalno uspostavlja „neki novi” medijski sistem. Njegova „razgranatost” (i „sadržajnost”) više nalikuje na džunglu (neki misle čak brlog i zverinjak), nego na demokratski mehanizam kome je namenjena uloga da informiše, analizira, istražuje i kontroliše vlast.

Pošto su mediji, kako se obično kaže, ogledalo društva (države i politike, u našem slučaju) bilo bi, logično, krajnje nerealno očekivati i da se mediji, u pretežnom delu, ponašaju bitno drugačije od konfrontiranih političkih elita. Ako je ovdašnjim političarima (na vlasti i u opoziciji ili, kako je trenutno, ni u vlasti ni u opoziciji) svojstveno da imitiraju državu, još prirodnije je i što mnogi mediji fingiraju demokratiju, novinarsku slobodu, moral, profesionalizam, činjenice i istinu na način koji, u najmanju ruku, izaziva osećanje – odvratnosti.

U nekim medijskim krugovima, naročito onim koji su u punoj meri osetili iskušenja i tegobe pretpetooktobarske borbe protiv prethodnog režima, često se može čuti da je stanje u srpskom novinarstvu danas ravno katastrofi. U profesionalnom, moralnom i, naravno, materijalnom smislu. Uz pomalo ironičan dodatak – ma koliko paradoksalno zvučao – da je možda bilo bolje u vreme Miloševićevog i Šešeljevog treniranja medijskih sloboda nego sada kada je na delu „demokratija” i kada „cvetaju svi mogući cvetovi”.

Ako ništa drugo, znalo se tada bar šta je šta, ko je na čijoj strani i kakve su mu namere. Imali smo „razuđenu” medijsko-propagandističku mašineriju za pretvaranje Srbije u poprište tragedija i nesreća. Nasuprot njoj, neveliku, ali žilavu mrežu antirežimskih medija, čija je snaga bila taman tolika da spreči da se istina o Miloševićevoj Srbiji potpuno zatrpa. Prvi su imali vlast, moć, državu, pare, drugi prkos, volju da se bore i prežive, simpatije tadašnje opozicije i sveta, ponešto donatorskih para i jako ograničeni, i, po pravilu, svim mogućim sredstvima, ometani uticaj.

Pomahnitala trka

Šta, međutim, imamo danas kada su svi mediji, jel`te, slobodni i nezavisni, sećanje na 5. oktobar polako bledi, Milošević i Šešelj u Hagu, a država grca u hroničnim političkim konfrontacijama i tranzicionim ekonomskim i socijalnim previranjima. Imamo impozantno medijsko šarenilo, u kome je jako teško pouzdanije utvrditi šta je režimsko a šta na „drugoj strani”, ko kakve i u čije ime medijsko-političke smicalice i igre smišlja i plasira.

Uz časne izuzetke, svedoci smo, reklo bi se, neobuzdanog informativnog nasilja, u kome neki mediji – što zbog nepostojanja prave vlasti, što zbog pomahnitale trke da se za kratko vreme na lažima, dezinformacijama, manipulacijama i nameštaljkama zarade velike pare – preuzimaju na sebe ulogu arbitra i prekih sudova i koji, uz obilatu asistenciju (ne)formalnih političkih, ideoloških, poslovnih, čak i kriminalnih lobija, na velika vrata u Srbiju uvode logiku anarhije, nemorala, primitivizma, opšteg sumnjičenja, tračeva i intriga, podozrivosti, a ponekad i medijskog linča. Nastoje da uspostave, reklo bi se, svojevrsnu antikulturu, koja je, doduše, nastavak sistematski stvaranog sistema iz prethodnih vremena, ali, nema sumnje, i autentičan izraz sadašnjeg, uspešno proizvedenog stanja opšte društvene, državne, nacionalne, političke, kulturne i medijske konfuzije.

U društvu u kome je izostala katarza za sve što se ispodešavalo (ratovi i ratni zločini, raspad zemlje, ekonomski i socijalni sunovrat), skoro da deluje sasvim prirodno što nema realne društvene i političke snage koja bi uspostavila precizna, demokratska pravila igre u svim sektorima, pa tako i u medijskom. Jedino se tako moglo blagovremeno izbeći da medijski prostor Srbije i posle 5. oktobra, a naročito nakon ubistva premijera Đinđića, postane svojevrsna gladijatorska arena, u kojoj se realna moć medija zloupotrebljava na svemoguće načine.

Pa se, tako, vremenom dospelo dotle da svi budu taoci tog „fenomena”: političari plen neobuzdanih i raspomamljenih medija, naročito tzv. bulevarske štampe, mediji žrtve zakulisnih političkih igara, neraščišćenih svojinskih odnosa i hroničnog manjka iskusnih i profesionalnih novinara. Naravno, i javnost, kojoj naprosto nije ostavljen preveliki izbor.

Medijska pijaca

A prava posledica svega toga je opšti rat koji se, najvećim delom, preko medija vodi između sujetnih i nepomirljivih političkih oligarhija i dalje još dublje moralno posrtanje. I države i njene (ne)postojeće političke elite i (nekih) medija koji ne samo što ne iskazuju ni minimum profesionalne i etičke volje i spremnosti da se odupru pogubnom uticaju politike, nacionalizma, ksenofobije, biznisa i, iznad svega, prljavog novca, nego i sve svoje „resurse” dobrovoljno stavljaju na raspolaganje po principu „ko da više”.

Nedavno TV-otkriće glavnog urednika jednog dnevnika da se danas parama može kupiti „prva strana” mnogih listova i „ispričati” najmonstruoznija (nameštena) priča o „protivniku”, dovoljno govori kakva je medijska slika Srbije danas.