Kampanja za povećanje broja hraniteljskih porodica

Drago mi je da mogu da procitam nesto o tome. Jer izgleda da u Srbiji se dugo nije pricalo da ima dece bez roditeljskog staranja, doduse da ima siroce. Ne da se radujem zbog situacije, nego da sam uvek se naljutila da drzava je zatvorila oci na tome. Da se objasnim: pre 6 godine, zato sto ne mogu da rodim, htela sam da usvojim deteta. I naravno, zato sto ja znam dobro bivsu jugoslaviju i sam naucila jezika, raspitala sam se na domu za sirocada u Beaogradu, Zagrebu i Sarajeva. I svi, svi kazem, su odgovorili da nema sirocada, (neki su i cak meni rekli da Balkan nije juga amerike!), i da ne dolazi u obzir da jedna Francuskinja usvoji deteta sa Balkana. Sa tim licnom primerom hocu da kazem da, paralelno na povecanje situacije broja hraniteljskih porodica, drzava bi trebalo da omogucava da stranci usvoje deca koja nemaju porodice; tako, ta deca bi mogla da se izgradi novi zivot, sa pravim roditeljima i ljubava. Znam o cemu pricam jer, kada bivih Jugosloveni nisu prihvatili moj dosije, muz i ja smo usvojili nasu cerku koja ima 5 god (rodjena u Vietnamu) i sina 4 god (rodjen u Kambodziju).

Deci treba pomoći na raznorazne načine. Ne treba zaboraviti da kod takve dece bez roditeljske ljubavi i podrške postoji veća mogućnost da se odaju porocima i postanu onaj lošiji deo društva, što naravno nije i neminovno. Takođe je sve veći broj samohranih majki, maloletnih bračnih parova koji nisu u stanju da sami izdržavaju svoju decu, a svedoci smo i čedomorstva u nekim delovima Srbije. Treba više obratiti pažnju na ovakve stvari, a ne poltici.

Drago mi je da mogu da procitam nesto o tome. Jer izgleda da u Srbiji se dugo nije pricalo da ima dece bez roditeljskog staranja, doduse da ima siroce. Ne da se radujem zbog situacije, nego da sam uvek se naljutila da drzava je zatvorila oci na tome. Da se objasnim: pre 6 godine, zato sto ne mogu da rodim, htela sam da usvojim deteta. I naravno, zato sto ja znam dobro bivsu jugoslaviju i sam naucila jezika, raspitala sam se na domu za sirocada u Beaogradu, Zagrebu i Sarajeva. I svi, svi kazem, su odgovorili da nema sirocada, (neki su i cak meni rekli da Balkan nije juga amerike!), i da ne dolazi u obzir da jedna Francuskinja usvoji deteta sa Balkana. Sa tim licnom primerom hocu da kazem da, paralelno na povecanje situacije broja hraniteljskih porodica, drzava bi trebalo da omogucava da stranci usvoje deca koja nemaju porodice; tako, ta deca bi mogla da se izgradi novi zivot, sa pravim roditeljima i ljubava. Znam o cemu pricam jer, kada bivih Jugosloveni nisu prihvatili moj dosije, muz i ja smo usvojili nasu cerku koja ima 5 god (rodjena u Vietnamu) i sina 4 god (rodjen u Kambodziju).

Deci treba pomoći na raznorazne načine. Ne treba zaboraviti da kod takve dece bez roditeljske ljubavi i podrške postoji veća mogućnost da se odaju porocima i postanu onaj lošiji deo društva, što naravno nije i neminovno. Takođe je sve veći broj samohranih majki, maloletnih bračnih parova koji nisu u stanju da sami izdržavaju svoju decu, a svedoci smo i čedomorstva u nekim delovima Srbije. Treba više obratiti pažnju na ovakve stvari, a ne poltici.