Frapantna sličnost

Politika kursa dinara i devizni režim koji je postojao od 1925. do 1930.godine zapanjujuće je sličan današnjim aktuelnim dešavanjima u tom segmentu monetarne politike, utvrdio je mr Goran Nikolić, istraživač saradnik u Centru za naučnoistraživački rad Privredne komore Srbije.

Naime, i tad kao i sad kurs dinara je bio formalno fleksibilan, a faktički maltene fiksiran, navodi naš sagovornik, uz ocenu da je pre sedamdesetak godina naša valuta bila precenjena od pet do 20 odsto.

Imajući u vidu da je dinar i sada precenjen, na delu je njegovo projektovano slabljenje s ciljem da se poveća konkurentnost naše robe u izvozu i destimuliše uvoz, kaže Nikolić, koji je nedavno u izdanju "Stubova kulture" objavio knjigu "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941. godine".

Istražujući period između dva svetska rata, naš sagovornik ukazuje na često frapantnu savremenost i aktuelnost istorije, u konkretnom slučaju – monetarne.

Suficit platnog bilansa

Naglasivši da je i pre osam decenija izvoz stagnirao, Nikolić napominje da je tada, kao i danas, kapitalni deo platnog bilansa bio u znatnom suficitu.

Ukazujući na to da čitava problematika kursa dinara i deviznih režima u međuratnom periodu u Kraljevini SHS, i potonjoj Jugoslaviji, dosad nije objektivno sagledavana, pre svega iz doktrinarnih razloga, Nikolić, koji je odbranio magistarski rad na tu temu na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, posebno smatra problematičnim uverenje da je pre rata dinar bio jedna od najjačih svetskih valuta.

Ukazujući na to da priča o predratnoj konvertibilnosti dinara, kad je dinar bio dika i ponos ekonomije Kraljevine Jugoslavije, ima i manje svetlu stranu, Nikolić podseća na odlučujući uticaj kralja Aleksandra u nametanju zakonske konvertibilnosti, jer je to za njega "bio način da stekne krupan politički poen, što se pokazalo vrlo brzo neuspešnim".

Naime, period precenjenosti dinara u drugoj polovini dvadesetih godina završen je projektom tzv. zlatnog dinara poznatim kao period "100 dana konvertibilnosti" iz 1931. godine, što je, prema mišljenju Nikolića – "bila isforsirana akcija koja je za posledicu imala znatan odliv kapitala iz zemlje i poljuljano poverenje u domaću valutu".

Strani poverioci su iskoristili pomenutu konvertibilnost da povuku znatne iznose svojih dinarskih potraživanja u zlatu, što čitav projekat jedne od najkraćih konvertibilnosti u svetskoj ekonomskoj istoriji svrstava u red "najbesmislenijih monetarnih eksperimenata", smatra Nikolić.

Tromesečni gubitak usled slobodne devizne trgovine iznosio je gotovo 1,5 milijardi dinara u stranim platežnim sredstvima, što je bilo oko tri odsto tadašnjeg društvenog proizvoda.

Pored svega ovoga u drugoj polovini 1931. godine povučeno je 2,1 milijarda dinara štednih uloga iz privatnih banaka, što je bilo oko 15 odsto svih uloga.

Ipak, posledice ove, dobrim delom politički inspirisane akcije, koje zbog relativno brzog reagovanja vlasti nisu bile katastrofalne, snosili su svi građani Kraljevine, jer je kriza, koja je od te godine u Jugoslaviji počela da se oseća, pojačana.

Ukazujući na to da je devizna i politika kursa dinara u međuratnoj Jugoslaviji, ipak, izbegla velike propuste karakteristične za neke susedne zemlje, poput potpunog obezvređivanja valute, koje onemogućava robni promet, ili, pak, njenu preveliku i dugotrajnu precenjenost ili potcenjenost, što stvara uslove za kontinuiranu neadekvatnu alokaciju resursa, Nikolić posebno naglašava da je stabilizacija valute u periodu od 1925. do 1930. godine u direktnoj vezi sa sređivanjem državnih finansija i značajnim deviznim intervencijama na berzama.

Vanberzanski promet

Za tadašnje snaženje dinara posebno je zaslužan, smatra Nikolić, jedan od najcenjenijih srpskih ekonomista u zemlji i u Evropi – dr Milan Stojadinović, čiji potezi nisu izgubili na aktuelnosti i umnogome bi mogli da se uzmu i kao recept u vođenju savremene politike kursa.

To se posebno odnosi na privlačenje Narodne banke berzanskim operacijama, kao i odobravanje vanberzanskog prometa čime su suzbijene spekulacije i stvoreni uslovi za uspešnu deviznu politiku zasnovanu na tržišnim osnovama.