Ne plašim se revizije

- ONI koji govore o promeni koncepta privatizacije ili, još gore, o poništavanju onog što je do sada urađeno, samo šire populizam. Priča o privatizaciji im je teren da u ovoj izbornoj kampanji dođu do što više glasova potencijalnih birača - kaže u intervjuu “Večenjim novostima” ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović.

Mnogobrojne političke stranke smatraju da je revizija obavljene privatizacije nešto što će nova vlast morati da uradi. Da li se plašite nalaza te kontrole?

- Ne, a i zbog čega?! Svima onima koji najavljuju dodatnu kontrolu sprovedene privatizacije poručujem - oberučke ih čekamo. Tvrdim da su svi procesi privatizacije obavljeni u skladi sa zakonom. Podsetiću da kontrolu privatizacije obavljaju ne samo Agencija za privatizaciju, Ministarstvo i Vlada, nego i Narodna skupština, tako što je posebno oformljeni odbor, jednom mesečno, razmatrao sve izveštaje o obavljenim transakcijama. Na posletku, za nas je najvažnija kontrola koju, na svojevrstan način sprovodi, i najšira javnost.

Da li, uopšte, imate dilemu da li bi aktuelni zakon o privatizaciji trebalo i poboljšati?

- Mislim da tu nema nekog velikog prostora za dopunjavanje. Mišljenja koja se čuju - da u preduzećima koja ne mogu da se prodaju treba podeliti akcije - su notorna glupost. Kako da podelite akcije bezvrednih preduzeća?! Podelom akcija podelila bi se samo iluzija zaposlenima da u svojim rukama imaju neki vrednosni papir.

Moja zalaganja kreću se u pravcu da se što pre donese zakon o stečaju, utvrde stečajne procedure, koje će biti javne i konkurentne kao i postupak privatizacije, i da se na taj način oživi i onaj deo srpske privrede koji je danas prezadužen.

POBRKAN REDOSLED

Kako komentarišete ocene ekonomista da je sa privatizacijom trebalo krenuti od lošijih preduzeća, a ona dobra ostaviti za kasnije. Tako je radila Slovenija, na primer?

- Da smo mi 2001. godine imali situaciju kakvu je Slovenija imala '90. verovatno bismo i mi izabrali slovenački model. Slovenija je, da podsetim, tranziciju započela 1990. i nije imala sve ono što smo mi imali iza toga: ratove, recesije, sankcije, bombardovanje... Prema tome, preporučivati slovenački model 2001. godine, u situaciji kada mi imamo izrazito nekonkurentnu privredu i period od najmanje deset godina bez investicija, je, najblaže rečeno, neprofesionalno.

Kad neko sada kaže da je trebalo da krenemo od loših preduzeća, taj zaboravlja da pre privatizacije tih preduzeća treba da usledi faza njihovog restruktuiranja, a da to restruktuiranje, zajedno sa programom zbrinjavanja viškova zaposlenih ima svoju cenu. Pitanje se može i ovako postaviti: odakle bi se finansirao program restruktuiranja da nemamo prihode od privatizacije dobrih preduzeća?

Kada biste sada napravili presek vašeg dvoipogodišnjeg ministrovanja, kako biste ocenili samog sebe?

- Mogu da budem zadovoljan, jer ne samo napravili dobar zakon u privatizaciji, već i što imamo takav proces da smo, od mnogobrojnih međunarodnih institucija, dobili ocenu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najbolja u odnosu na sve druge zemlje tranzicije. Posebno sam zadovljan i time da privatizacija teče bez jedne jedine afere. Ono što se u štampi, ponekad, pojavljuje samo su bezuspešni pokušaji pravljenja afera.

KO SU KUPCI?

Zar nije afera to kad “Agroseme” kupi ekipa čiji jedan član završi u akciji “Sablja”? Ili, kad “Jugoremediju” kupi čovek sa poternice, za “Niš-put” se kandiduje usred Čumetove ilegale “Difens roud”...?

- Nikada nisam rekao da me ne intresuje to ko su kupci, i da li su oni sa poternice ili ne. Da je tako, zakon ne bi bio ovako lociriran - da se, imenom i prezimenom, zna ko su kupci. Ono što sam rekao svodi se na sledeće: da li je neko kriminalac ili nije, je li pljačkao svoje preduzeće ili nije, i da li se bavio prljavim poslovima, to nije posao Agencije za privatizaciju. To treba da rade nadležne institucije, koje su zadužene za sprečavanje pranja novca i za otkrivanje kriminalnih radnji.

Ne bojite li se da će se za pet godina nakon ove privatizacije, za koju sada tvrdite da je čista, ispostaviti da je destak ljudi, fatički, pokupovalo čitavu Srbiju?

- Da je kojim slučajem odabran model besplatne podele, pa da se te akcije koncentrišu preko nekakvih investicionih fondova, onda nikad ne bismo znali ko su kupci. Ovako, tu nema nikakvih dilema. E, sada, priča da iza tih kupaca stoje, u stvari, neki drugi, prilično je maštovita. Jer, svaki kupac preuzima obavezu da nema promene vlasništva u narednih pet godina. Nađite mi jednog čoveka u Srbiji koji je spreman da svoj novac da nekom drugom, kaže mu: učestvuj u privatizaciji, registruj na svoje ime, pa ćeš mi to prebaciti za pet godina...

FILTER ZA MEŠETARE

Glavna mešetarenja, prema mnogobrojnim naznakama, obavljaju se pre nego što preduzeće uđe u privatizaciju?

- Jedna od prvobitnih ideja ovog zakona je bila da se društvena svojina, najpre, prevede u državnu, pa da se onda pristupi njenoj privatizaciji. Tako bi se dobile institucionalne pretpostavke da država ima pravo da kontroliše šta se dešava u tim preduzećima dok čekaju da budu privatizovana. Spremnosti za tako nešto tada nije bilo, a ne verujem da je ima i sada. 

Ono što smo mi, kroz zakonsku regulativu iz našeg resora, uspeli da obezbedimo su izmene zakona o preduzećima koje društvenim firmama ne dozvoljavaju da prodaju imovinu i ulaze u bilo kakve statusne promene bez prethodno dobijene saglasnosti Agencije za privatizaciju. Nije tačno da se te saglasnosti daju masovno, naprotiv, na jedan pozitivan odgovor Agencije ide devet odbijenih zahteva.

POČEO OD – SOPOTA

U Demokratsku stranku ste ušli posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Da li je to vaš prvi politički angažman?

- Suštinski da, formalno ne. Od 1991-1992. u Sopotu sam, zajedno sa mojim drugarima, bio u SPO-u, i to je, u to vreme, bila jedina opoziciona stranka u mom mestu. Moje političko angažovanje tada nije prelazilo granice Sopota, mesta u kojem živim. Nikad se nisam bavio nekom visokom politikom, zato i kažem da je Demokratska stranka moj prvi politički angažman.

MOJ KAPITAL

Upisali ste se u poresku evidenciju građana Srbije sa imetkom većim od 300.000 evra. Čitaoce “Večernjih novosti” interesovaće kako je Aleksandar Vlahović, 41-godišnjak, stigao do tog priličnog imetka?


- Radim aktivno od 1988. godine, a od 1992. sam počeo da radim u “Dilojt i Tušu”, jednoj od četiri najveće multinacionalne kompaniji iz oblasti konsaltinga. Prvo sam imao status konsultanta, a onda, od 1998. godine, partnera, odnosno suvlasnika u “Dilojt i Tušu” centralna Evropa. Primanja, i kao parntera, i pre toga kao konsultanta, bila su neuporedivo veća, ne samo prema ovima u Srbiji već i u poređenju sa solidnim platama u razvijenim zemljama zapadne Evrope. Odatle potiče sav moj kapital i tu nema apsolutno nikakvih tajni. Ono protiv čega sam, je licitiranje u novinama šta ko i koliko ima. Spreman sam, u svakom trenutku, kao što sam svu evidenciju podneo Poreskoj upravi, da to isto dostavim odboru Skupštine koji treba da se time bavi.

Što se tiče perioda od 2001, od kada sam postao ministar, pa do sada, za ove 2,5 godine se u mom imovnom stanju nije promenilo apsolutno ništa.