Kosovski Srbi ostali van igre

Kosovsko-metohijski rezultati poslednjih predsedničkih izbora u Srbiji iznenadili su me, ne koliko zbog visokog procenta glasova koje su dobili radikali, koliko zbog male izlaznosti. Ovi izbori su za nas, kosovske Srbe i Kosovo i Metohiju, bili veoma važni kako bi pokazali da smo u Srbiji. Mali odziv birača govori da među kosovskim Srbima vlada opšta apatija i nezainteresovanost, jer uviđaju da sami ne mogu ništa da promene. Oni više nisu politički subjekt. U međuvremenu su "razbijeni" i na njih utiču svi događaji, političke stranke i procesi koji se događaju u Beogradu - kaže Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora. U intervjuu za Danas Trajković govori o rezultatima politike DOS na Kosovu i Metohiji, potrebi novog političkog organizovanja kosovskih Srba i nastupu države prema međunarodnoj zajednici u rešavanju kosovskog pitanja.

Kao da je stari režim još na vlasti

- Poruka kosovskih Srba je jasna. Radikali su dobili na ovim predsedničkim izborima ne samo zato što Srbi nisu zadovoljni onim što je vlast u Beogradu dosad učinila u njihovu i korist srpskih državnih interesa, nego je to odgovor i međunarodnoj zajednici. Iskreno govoreći Beograd i ne može mnogo da pomeri stvari, jer nema ingerencije na Kosovu i Metohiji, dok međunarodna zajednica nije ništa ozbiljno učinila da eliminiše albanske ekstremiste sa političke scene i toleriše politički ekstremizam. Njena nemoć da reši problem umnogome je doprinela da Srpska radikalna stranka dobije na izborima, pogotovo na Kosovu i Metohiji. Tome treba dodati i odnos Haga prema albanskim ekstremistima koji su činili zločine. Ne mogu se za stanje na Kosovu i Metohiji non-stop okrivljivati Srbi i izvoditi pred Haški sud, a da nema odgovora šta je sa albanskim ekstremistima. To izaziva besperspektivnost i osećanje da međunarodna zajednica nema pravedan pristup problemu. Osim toga, ona se, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, ali i mnogi drugi problemi, prema Beogradu ponaša kao da je još tu stari režim - objašnava Trajković.

Da li su to jedini razlozi zbog kojih se posle tri godine značajan deo biračkog tela i na Kosovu i Metohiji i u ostatku Srbije vraća na političku varijantu koja je bila deo vlasti koja je kumovala uvođenju protektorata u pokrajini?
- Sigurno je da DOS u početku nije imao jasan pristup kosovskom pitanju i da je vladala konfuzija. Činjenica je da su i danas, kad pogledate, u DOS ljudi koji su pripadali Miloševićevom režimu, stvorilo je konfuziju kod kosovskih Srba. Ako je u centralnoj Srbiji došlo do nekih promena i rezova, to na Kosovu i Metohiji nije slučaj. Tako se dogodilo da članove Srpskog pokreta otpora (SPOT) na ovo glasanje pozivaju Mićunovićevi ljudi koji su nekada bili na izbornim kutijama JUL i 2000. godine bili žestoko protiv nas, a da SPOT sada nije imao ni članove odbora, niti posmatrače na predsedničkim izborima. Time je narodu poslata poruka da nema promena i da će isti ljudi menjati pozicije kako bi ostvarili svoje, a ne državne i nacionalne interese. Zato SPOT i Pokret za Srbiju žele da postanu politički subjekt, jer bi jedna jaka politička organizacija sa Kosova i Metohije koja nije politička stranka imala važan uticaj na demokratske procese u Srbiji. Ovako, gde smo bili - nigde, šta smo radili - ništa. Ako je Mićunović dobio samo četiri hiljade glasova na Kosovu i Metohiji, a kada je došao DOS 2000. godine imali smo blizu 11.000 glasova, ispada da smo sa našom politikom dole izgubili.
 
Zašto je Kosovo i Metohija kao državno i nacionalno pitanje broj jedan bilo prepušteno predsedništvu DOS, umesto da je rešavano u institucijama?
- Na početku vlasti DOS niko se nije interesovao za Kosovo i Metohiju. Savezni komitet za Kosovo i Metohiju na čijem sam čelu bio konstituisan je tek krajem januara 2001. godine. Kosovom i Metohijom se sve do januara ove godine bavio predsednik SRJ. Tek početkom godine krenulo je veće interesovanje Vlade Srbije. Sam način organizovanja vlasti na Kosovu i Metohiji je nedefinisan - Koordinacioni centar je zapravo politički dogovor sproveden sporazumom između savezne i republičke Vlade i nije "ni na nebu, ni na zemlji". Mi moramo da institucionalizujemo politiku za Kosovo i Metohije. Sve vreme sam zagovarao formiranje ministarstva i fonda za Kosovo i Metohiju, koji bi radili na osnovu Ustava i zakona i koji bi uozbiljili politiku u pokrajini. Ključna razlika između koncepcije SPOT i nas koji živimo na Kosovu i Metohiji s jedne i onih koji iz Beograda rešavaju kosovsko pitanje s druge strane, jeste da se mi zalažemo za aktivnu politiku Srbije prema Kosovu i Metohiji, dok su oni imali pasivnu politiku. Time ne želim da kažem da Srbija i vlada nisu dosta činile, ali se problem i dalje zadržava i nije izašao iz Beograda.

Mislim da bi naša politika trebalo da reafirmiše stav pokojnog premijera Đinđića, bez obzira što je u međunarodnoj zajednici jasno pozicioniran stav "standardi pre statusa". Treba da prihvatimo da na tome radimo, ali moramo da potenciramo i pitanje statusa. Plašim se da je politika "standardi pre statusa" kupovanje vremena da se na Kosovu i Metohiji konstituiše monstrum država koju ćemo kasnije teško srušiti. Zato mi treba da insistiramo, ako ne da se pitanje statusa reši, onda da se bar zaustavi stvaranje albanske države. Balans te dve politike, politike standarda i politike zaustavljanja stvaranja nezavisne države, bi bio najbolji za nas. Ali, plašim se da toga nema. Kosovski Albanci traže ujedinjenje sa Albanijom, dok se institucije privikavaju na mišljenje koje vodi ka konačnom stvaranju nezavisnog Kosova, umesto da zaustave takve procese i stvore ambijent za ravnopravan razgovor.

Srbija nema predsednika i Skupštinu, DOS više ne postoji, Vlada ima mandat samo do formiranja nove. Ko je nadležan za Kosovo i Metohiju?
- Vlada i Koordinacioni centar. Oni imaju ovlašćenja sve dok se ne formira nova vlada i ne osmisli možda novi koncept. Ali, šta je sa Kosovom i Metohijom danas, kuda će ono ići, da li će naša pozicija biti slabija ili ne, kako međunarodna zajednica na sve to gleda, mislim da malo ko o tome sada razmišlja. Čini mi se da ono služi zarad političkog podmirivanja u Beogradu koji sada, zbog odnosa nekih ljudi u Vladi prema Kosovu i Metohiji, umnogome miriše na onaj Miloševićev Beograd. Beograd se nije organizovao, niti ima odgovornu politiku, čak i kada se postigne konsenzus on nije iskren, jer je stvoren zbog unutrašnjih potreba ovde. Deklaracija o Kosovu i Metohiji to najbolje pokazuje.

Nedavno ste najavili da bi SPOT mogao da uđe u Demokratsku stranku.
- Dogovoreno je da SPOT bude zastupljen na listi DS - Boris Tadić, na kojoj ću ja biti kandidat za poslaničko mesto. Iako je meni bila bliža opcija da se kosovsko-metohijski Srbi okupe i zajedno sami izađu na izbore, zbog situacije sa cenzusom nabliže nam je bilo da priđemo jednoj demokratskoj evropski orijentisanoj opciji u Srbiji, koja bi, uz poštovanje svih drugih, trebalo da bude ključni faktor u rešavanju kosovskog problema. To ne isključuje rad na objedinjavanju kosovskih Srba, koji nikada nisu bili razbijeniji nego danas, pa se sad postavlja pitanje kako nastaviti političko delovanje i na koji način da oni postanu faktor budućeg odlučivanja o sudbini pokrajine. Ako budemo van tih tokova, a o Kosovu se razgovara već 2005. godine, mi praktično nećemo imati ozbiljne političke predstavnike koji će biti za pregovaračkim stolom. Beograd treba da nam pomogne da ponovo postanemo važan faktor, kakav smo bili pre izbora 2000. godine. To je Đinđić razumeo i želeo je da pomogne da se stvori politički subjektivitet kosovsko-metohijskih Srba. Da ne postojimo, neko bi morao da nas izmisli, a ne da pokuša da nas eliminiše sa političke scene, jer bez obzira i na greške koje smo imali, mi smo doprineli promenama 2000. godine. Veoma je važno da Srbija ima izvorni stub na Kosovo i Metohiju, a ne nekoga ko će iz Beograda da vuče konce. Ova politika je bila i prošla, vlada, evo, prolazi, doći će druga, iza toga ništa ozbiljno nije ostalo. Ostali su Srbi u jednoj velikoj magli.

Osim što nije mnogo pomogla Srbima, koji su sada na Kosovu i Metohiji najugroženiji, vlast DOS očigledno nije imala snage ni da ponudi program rešavanja kosovskog problema koji bi obuhvatao sve građane pokrajine.
- Beograd je ponudio takvo rešenje podržavajući Ustavne okvire 2001. godine i izbore na Kosovu i Metohiji. Rekao je da kosovski Srbi i Albanci treba da žive prema napravljenim pravilima igre, a to je maksimalna samostalnost. Srbija sada treba da napravi dogovor sa međunarodnom zajednicom koje su to poluge koje garantuju njen suverenitet, a ne osporavaju interese svih koji tamo žive. Dakle i većine koja je definisana Ustavnim okvirima i koja treba da ta pravila igre uspostavi da bi svi živeli zajedno. Zbog toga što su kosovski Srbi sada ugroženi, ispada da se država samo za njih zalaže, mada je Srbija zainteresovana za sve svoje građane. Njeno najjače oružje mogla bi da bude ekonomska politika, koja se ne koristi na najbolji način. Danas 70 odsto robe na Kosovo i Metohiju dolazi iz Srbije. Ono je prirodni deo ekonomskog sistema Srbije i prvo pitanje je kako staviti ekonomsku politiku u funkciju stvaranja jedinstvenog sistema Srbije. To je osnovna poluga od koje se može dalje krenuti u evropske integracije, čime će se oduzeti argumenti albanskim ekstemistima. Očekujem odlazak u Hag onih koji su odgovorni za zločine, jer je to preduslov za uspostavljanje normalnih odnosa na Kosovu. Na našoj državnoj politici je da procese preusmeri od severa ka jugu, što treba učiniti pre svega ekonomskom i diplomatskom politikom, a ne golim patriotizmom. Kompleksnost kosovskog pitanja pokazuje da problem nije samo u srpsko-albanskim sukobima, nego da ono zadire i u odnose drugih. Njegovo rešavanje je i rešavanje pitanja Makedonije, Grčke, demokratizacije u Albaniji i srpsko-crnogorskih odnosa.

Da li je Vaš poziv na razgovor Hašimu Tačiju neka vrsta političkog dvoseklog mača, jer je reč o kandidatu za Hag i ko bi kosovskim Srbima mogao da bude sagovornik sa druge strane, a da nije pod pretnjom haške optužnice?
- Srbi na Kosovu ne da nemaju mnogo izbora, ali ako sede sa Tačijem u parlamentu po čemu ja ne mogu sa njim da razgovaram. Spreman sa svima da razgovaram. Želim da Srbiju rasteretim poslova koji joj ne pripadaju. Bitno je da neke važne poslove obavimo mi kosovski Srbi, zato je potreban taj politički subjektivitet. Međutim, mi smo ostali van igre, a celokupnu politiku oko Kosova i Metohije preuzeo je Beograd, rušenjem našeg subjektiviteta. U Beču su se na "brvnu" našli kosovski Albanci sa jedne strane i s druge vlada iz Beograda, a te pozicije su naše - kosovskih Albanaca i kosovskih Srba. Beograd mora da se izdigne iznad toga. Prvi dijalog mora da bude uspostavljen između nas i time mi, uslovno rečeno, pomažemo Beogradu da dobije mnogo jaču poziciju. Beograd mora da razgovara kada dođe vreme za rešavanje statusa Kosova, a u međuvremenu da pomaže kosovske Srbe da postanu politički i ekonomski faktor kako bi opstali na Kosovu i Metohiji.

Nedavno je Aleksandar Karađorđević kao najbolji izlaz iz sveopšte političke konfuzije predložio obnovu parlamentarne ustavne monarhije, čime bi se obezbedila stabilnost i jedinstvo zemlje. Kako Vi gledate na to i da li bi to bilo rešenje i za Kosovo i Metohiju?
- Ambijent za takvu opciju postoji i o njoj bi trebalo ozbiljno da se razmišlja. Ta opcija nije politički izraubovana. Ona je novi "top kandidat" i o tome treba otvoreno razgovarati. Moj lični stav prema tome je pozitivan, ali ne znam da li to može da bude rešenje i za Kosovo i Metohiju, pogotovo danas. Za mene je rešenje koliko će Srbija ili ostatak Srbije biti demokratski i primljen u svet. Zanima me rešenje koje će Srbiji obezbediti poziciju na međunarodnom planu da bi rešavala kosovski problem. Za Kosovo i Metohiju ne postoji rešenje, nego rešavanje, dakle proces i zato je veoma važno da 28. decembra položimo demokratski ispit.

Lobističke varijante

Koliko su tačne priče o ucenama međunarodne zajednice poput, navodno, najnovije "ili EU ili Kosovo"?
- To su više lobističke varijante, nego što su državne politike SAD i zemalja Evropske zajednice, ali mi moramo da odgovorimo na to. Srbija je došla u fazu kada treba da da odgovor šta ustvari ona želi i hoće. Neodgovorno je donositi novi ustav Srbije, a ne dati odgovor na pitanje o Kosovu i Metohiji. Nije dovoljno samo staviti da Srbiju sačinjavaju dve autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija. Mi smo izlaskom na kosovske izbore i podržavanjem Ustavnog okvira već prihvatili status Kosova i Metohije, a to je danas predvorje nezavisne države. Ako smo bili toliko otvoreni i toliko daleko otišli da u startu prihvatimo tu poziciju, onda to moramo da iskoristimo kao politički poen da zaustavimo pitanje nezavisnosti. Teško da sada Kosovu može da oduzme instituciju predsednika Kosova ili sudstvo, ali za mene su sada najbitniji eliminisanje Kosovskog zaštitnog korpusa iz Ustavnog okvira i decentralizacija. Izmenom Ustavnog okvira po ova dva pitanja, dobijamo široku autonomiju za Kosovo i Metohiju koja omogućava i nama koji smo u manjini da pronađemo sebe kroz decentralizaciju i formiranje novih opština, kroz pitanje zaustavljanja majorizacije, što je veoma važno za kosovske Srbe i za multietnički život na Kosovu i Metohiji.