Radikalno upozorenje

Većina ozbiljnih istraživača i analitičara procenjivala je da nema velikih izgleda da Srbija ni iz trećeg puta izabere predsednika, i to se potvrdilo na biralištima. Lošija varijanta od neuspeha izbora, na koju su ukazivale i ove novine, bila bi pobeda snaga poraženih oktobra 2000. Srećom, to se nije desilo, ali je prvo mesto po broju osvojenih glasova radikalskog kandidata Tomislava Nikolića ozbiljan signal da Srbija i nije tako daleko od povratka na staro, kao što se optimistički verovalo posle uverljivog trijumfa demokratskih, proevropskih snaga pre tri godine.

Srbiju je od radikalske opasnosti, bar zasad, zaštitio izborni cenzus. Kad je već svojevremeno zaustavio Koštunicu u pohodu na predsedničko mesto, nije loše što je ostao na snazi i onemogućio da stranački dobro organizovana i disciplinovana radikalska manjina nametne šefa države razjedinjenoj demokratskoj većini. Milion i nešto birača koji ne žele Srbiju u Evropi, Srbiju koja ima normalne dobrosusedske odnose sa zemljama u regionu, Srbiju u kojoj vladaju odnosi demokratske tolerancije predstavljaju realnost sa kojom se mora računati. U izvesnom procentu, takvih radikalnih, potencijalno opasnih autsajdera koji se protive dominantnim istorijskim procesima, ima u svim zemljama. Sticajem nesrećnih okolnosti, u Srbiji ih ima dosta, ali je broj onih koji su za demokratsku, evropsku Srbiju bar pet puta veći. (Ukupan broj birača je preko šest i po miliona). Unutar ovog demokratskog bloka postoje razlike na kojima se svuda u svetu i zasniva zreli politički pluralizam. Specifični srpski problem je što se unutar demokratskog bloka vodi tako žestoka stranačka i liderska borba da svima preti poraz, a na drugoj strani rastu šanse antidemokratskih restauratora.

Demokrate na vlasti su ponovile teško shvatljivu grešku koju su činili tokom desetogodišnjeg opozicionog staža. Režim Slobodana Miloševića uspevao je da se održi i onda kada je realno ostao bez većinske podrške upravo zbog trvenja unutar demokratske opozicije. Formula koja je donela pobedu 2000. ubrzo je napuštena, da bi opet bila nastavljena stranačka sporenja i sukobi u kojima javnost i građani nisu mogli da prepoznaju ama baš nikakav svoj interes i u sve većem broju dizali ruke od politike. Posle tri godine takve vladavine procenat "nezainteresovanih" za pitanje ko će biti na vlasti premašio je 60 procenata i tako ostavio zavidan prostor nedemokratskoj opciji.

Dodatne komplikacije zbog neuspeha poslednjih predsedničkih izbora stvara činjenica da je do njega došlo u trenutku kada Srbija nema ni parlament, pa ni vršioca dužnosti šefa države. Narednih dana tek treba pravno-političkim tumačenjima i dogovorima videti kako raspisati naredne predsedničke izbore. Istovremeno, u središte političke pažnje ulaze parlamentarni izbori 28. decembra. Srpska tranzicija je posle tri godine pred ozbiljnim iskušenjima. Nije isključen ni negativni scenario: crno krilo bivše antidemokratske crveno-crne koalicije je, za razliku od svojih partnera sa (kvazi)levice, očuvalo pozicije i danas objektivno predstavlja alternativu demokratskim snagama. Ako demokratski blok, i to najpre stranke koje ga čine, a onda i njihovi glasači od kojih se očekuje da 28. decembra izađu na birališta, to sasvim ozbiljno ne shvate, Srbiji može da se desi da za duže vremena bude zaustavljena na demokratskom, proevropskom putu.