Zdravlje u stanju šloga

Zašto je sistem zdravstva najsloženiji, a time i najranjiviji u odnosu na druge javne delatnosti? Kompleksnost i delikatnost ovog pitanja leži u tome što u sistemu zdravstva učestvuju svi građani ove zemlje, hteli to oni ili ne, i to doživotno.

Život počinje u bolnici, a tu se najčešće i završava. I najzdraviji čovek tokom svog života i uz puno sreće mora da se, barem kao dete, uredno vakciniše, a svakako da će najmanje deset puta u životu imati težu prehladu, zubobolju ili proliv. Drugo da ne pominjemo. Svaka žena trudnica mora da se kontroliše i porodi pod nadzorom lekara. A gde su teška starost, zaraze, infarkti i maligne bolesti.

Svakako da to niko sebi ne želi niti priziva, ali ta stanja se, nažalost, učestalo javljaju i postoje. Druge javne službe građani koriste obavezno, ali relativno kratkoročno – primer prosvete. Ostale javne službe – pravosuđe, kultura, sport – građani koriste po potrebi, neki na mahove ili nikada u životu.

Zdravstvo je svima trajno neophodan sistem i zato se mora čuvati, negovati, unapređivati i u njega se mora dosta ulagati. Nažalost, tokom protekle decenije ono je materijalno, pa i moralno, tako žrtvovano da je njegov oporavak vrlo neizvestan. Da li smo prešli "Rubikon", vreme će pokazati.

Tokom propadanja zdravstva, kao vitalnog interesa društva, tonulo je sve, pa i lekarska struka. Osakaćeni nepoznavanjem realne organizacije službe i neučestvovanjem u zdravstvenoj politici od 1945, kada je ukinuta Lekarska komora (mada je u periodu komunizma stručan rad negovan), lekari su sada zatečeni i nespremni za ovo vreme tranzicije, gde se više traže organizaciono-menadžerske sposobnosti nego stručno medicinsko znanje.

I šta se dešava? Reklamno pseudomenadžerstvo potiskuje i nadvladava stručan i profesionalno human i etičan rad. U svemu tome lekarska struka, u početku zbunjena, sada deluje dezorijentisano, apatično i sa početnim elementima suvog pragmatizma – snalazi se kako ko ume.

Dizgine više niko ne drži. Ministarstvo zdravlja po drugi put u mandatu ostaje bez rukovodioca, odnosno bez idejnog i praktičnog rešenja za probleme zdravstva. Lekari kao glavni nosioci posla i odgovornosti još uvek nemaju svoju komoru koja bi predstavljala mozak stručnog i organizacionog delovanja lekara. (Rad i delovanje bez "mozga" u narodu su poznati kao stanje "šloga".)

Paraliza i urušavanje zdravstva se nastavljaju i dalje, na užas lekara i na nesreću pacijenata. Situacija izmiče kontroli, a povike na zdravstvo i lekare sve su učestalije. Odgovornost i evidentnu krivicu treba potražiti na drugoj strani. Bez pozitivnog i čvrstog društveno-političkog konsenzusa raspleta u zdravstvu još zadugo neće biti. Biće samo afera, pritužbi, dilema i maglovitih odgovora.

Trenutno lekari štrajkuju. To je samo kap u čaši i opomena da se ovako više ne može. Mora se naći izlaz. Lekari ne štrajkuju samo zbog sebe, mada tako izgleda. Lekari štrajkuju zbog nagomilanih organizacionih, stručnih, materijalnih i etičkih problema kojima su pritisnuti. Štrajkuju jer nisu ni opredeljeni ni vaspitani da ne mogu da pruže svoju stručnost i znanje na primeren način onima kojima to treba, a koji sami nemaju snage da to javno i glasno traže. Tu muku, bol i patnju čuju samo lekari i medicinske sestre, a to mora da odjekne i prožme celo društvo, u cilju pronalaženja rešenja.

Da li u medijima svojom učestalošću fudbalske utakmice, kvizovi, nedorasli folk-pevači, iscrpljujuće skupštinske hronike predstavljaju amortizer i skretanje pažnje sa vitalnih ljudskih problema? Da – odvučena je pažnja trenutno zdravom čoveku, ali bolest i problem i dalje opstaju. Problem se gura pod tepih, glava u pesak, a pravog odgovora nema.

Prvi i trenutno jedini mogući korak u rehabilitaciji i konsolidovanju zdravstva i lekarske struke (a koji ne traži veća materijalna ulaganja) jeste formiranje i zakonsko regulisanje lekarske komore. Mi smo poslednja "crna rupa" u Evropi koja nema tu instituciju. Sazrevajući vremenom i posle pauze od šezdeset godina lekarska komora će moći da pruži odgovore svim zainteresovanim koji ih sada bezuspešno traže.

Lekarska komora svojim etičkim kodeksom i drugim mehanizmima sankcionisaće i moguću nesavesnost i nestručnost lekara koji su sada nametnuti i prepušteni policiji i pravosuđu. Ovu vrstu problema navedene institucije same ne mogu ispravno da sagledaju. One treba da budu samo krajnja instanca.

Trenutno, dok je štrajk lekara još u toku i dok se tenzije još ne smanjuju, pojavila se nova avet nad zdravstvom i lekarskom strukom. To je najava otpuštanja zaposlenih kojom pojedinci iz vlasti u ovom trenutku na nepotrebno ružan način demonstriraju silu i plaše ljude. U svim zemljama u tranziciji reforma zdravstva traje između deset i dvanaest godina.

Tokom reformi, kao njihov sastavni deo, neminovna je i racionalizacija kadrova, odnosno otpuštanje viška zaposlenih u državnom sektoru. Ali, reforme svakako ne mogu početi (a nisu ni počele) otpuštanjem.

Da li je razumno, kada se već preti otpuštanjem, da se ove godine na medicinske fakultete u Srbiji upiše 1.500 novih studenata medicine na teret budžeta? Da li ministarstva zdravlja i prosvete komuniciraju ili su i oni u svađi? Da li je to nepromišljenost ili stara demagoška praksa da naše osiromašeno društvo skupo plaća školovanje visokih kadrova kojima ne može da ponudi posao? I potom najbolji odlaze trbuhom za kruhom. Tu priču odavno znamo, ne deluje ni reformski, a još manje etično.

Na kraju moramo da se zapitamo kako na ove nevolje gledaju i učitelji medicine (profesori i docenti). Učitelji svih profesija uvek imaju šta da kažu i prednjače u tome. Moji učitelji su već u penziji, a mnogi više i nisu među nama. Sadašnji učitelji mladih generacija lekara ne ukazuju svojim đacima na put kojim oni i njihova profesija treba da idu. Zašto? Da li taj put oni kao učitelji ne vide, da li nemaju rešenja ili ne osećaju odgovornost spram svojih đaka koji su ih tokom školovanja toliko puta i videli.