Prava šansa za Srbiju

Budući privatni preduzetnik koji je namerio da u Srbiji, i to u Beogradu, registruje trgovinsko malo ili srednje preduzeće, mora biti spreman da savlada bar deset zakonskih procedura, za to odvoji 44 dana i potroši 186 dolara. Istina, sve to pod idealnim uslovima – da su mu sve informacije dostupne, da druga strana šaltera radi efikasno, da ni on, ali ni oni nemaju dodatnih zahteva, mimo zakonom propisanih. Posebno ne onih "podsticajnih" – u robi ili novcu.

Ako bi se samo po ovim pokazateljima merili uslovi za ulazak na tržište Srbije, posebno kada se ima u vidu najavljeno skoro dodatno zakonsko pojednostavljivanje i prelazak na novi sistem registracije firmi, kreatori ovdašnje poslovne klime mogli bi da budu prilično mirni. Jeste da u Australiji isti posao može da se obavi za dva dana i da je u Danskoj besplatan, ali se u Češkoj na njega izgubi 89 dana, u Poljskoj potroši 925, a u Sloveniji 1518 dolara.

Srbija se, naime, prema ovom pokazatelju ukotvila negde na sredini liste 130 analiziranih zemalja u nedavno završenom i sveže odštampanom godišnjem izveštaju pod nazivom "Doing busines in 2004" (Poslovanje u 2004), čije je prve primerke protekle nedelje u Beograd doneo Majkl Klajn, potpredsednik Svetske banke za razvoj privatnog sektora i glavni ekonomista Međunarodne finansijske korporacije (IFC).

Ali da na poboljšanju uslova za poslovanje u Srbiji koja se, istina, vraća u domen investitorskih radara, još mnogo toga valja uraditi, rečito govore ostali mereni pokazatelji na koje u razgovoru za "Politiku" ukazuje Klajn.

Na polju radnog zakonodavstva, naši propisi osrednje opterećuju preduzetnike. Na skali od jedan do sto, gde je jedinica najbolja, zauzeli smo sredinu. Istina više zahvaljujući uslovima otpuštanja (indeks 29), nego uslovima zapošljavanja (88). Međutim, tranzicione zemlje, po Klajnu, boluju od visokih garantovanih minimalnih zarada, niskih starosnih granica i manjka olakšica za nove radnike u novim firmama, što produžava angažovanje zaposlenih, povećava plate i radnu snagu seli iz zvanične u sivu zonu.

Međutim, kad je reč o izvršenju ugovora, efikasnosti sudova i stečaju, nema mesta zadovoljstvu reformatora i biva jasniji oprezni optimizam i domaćih i stranih investitora. Mada su u mnogim zemljama sudovi, zaduženi za izvršenje ugovora dužnika i poverilaca, dobavljača i kupaca, spori, neefikasni i korumpirani, Srbija je svrstana među najneprivlačnije: po broju procedura (40), visokom indeksu proceduralne složenosti (61), troškovima (20 odsto dohotaka po glavi stanovnika) i – posebno po vremenu potrebnom za izvršenje ugovara.

Naime, od trenutka kad se podnese tužba sudu pa do trenutka nagodbe ili isplate, i kad je tužitelj potpuno u pravu a sudija sve odluke donosi u njegovu korist, prođe 1028 dana. Tako smo se i našli na pretposlednjem mestu, samo korak od Gvatemale u kojoj je za izvršenje ugovora prosečno potrebno četiri godine. Naravno, mnogo procedura, začinjenih sporošću i kašnjenjima, otvaraju mogućnost za korupciju, nepravdu, nedoslednost i nepoštovanje sudstva. I, dabome, povećavaju troškove, koji narastu i do 20 odsto dohotka po glavi stanovnika (sudski troškovi i advokatski honorari).

– Preduzeća, pošto ne mogu da računaju na efikasne sudove, ako nisu sigurna da će im roba i usluga biti plaćene, da ne bi izgubili novac odlučuju se na poslovanje samo sa onima koje već poznaju. To ograničava promet, tržište i ulazak novih ljudi u biznis, objašnjava Klajn.

Neefikasni sudovi su najčešće usko grlo i za dugačke stečaje. Nije nikakva sreća za ekonomiju kao naša, ali u Srbiji je lakše početi biznis nego formalno bankrotirati. Dok se u Irskoj stečaj završi za nekoliko meseci, u Poljskoj za godinu i po, u zemljama OECD–a za 1,8, u Rusiji za četiri, u Srbiji traje u proseku 7,3 godine, što je svrstava u deset najsporijih država. Dok vreme prolazi, troškovi postupka pojedu čak 38 odsto stečajne mase, što su među najvećim stečajnim troškovima.

I na kraju ili na početku svega je pitanje kreditiranja. Po oceni Klajna, kamatne stope nisu toliko visoke, ali je problem što su krediti dostupni malom broju ljudi i što tražene garancije i do 300 odsto premašuju vrednost zajma. Srpski indeks zakonskih prava kreditora (dva) prosečan je, jednak onom u OECD-u i Ruskoj Federaciji, upola slabiji nego kineski, ali i dvostruko bolji nego u SAD i Hrvatskoj.

Kvalitet okruženja

– Posle nespornog napretka ekonomske politike, za Srbiju je sada prioritetno da stvori uslove koji će ohrabriti investitore na otvaranje i razvoj novih preduzeća, kako bi se učešće stranih investicija u bruto nacionalnom dohotku sa sadašnjih tri odsto (700 miliona dolara) povećalo na pet-šest odsto. Pre svega kroz unapređenje stavki koje opredeljuju kvalitet poslovnog okruženja, ukazuje Majkl Klajn.

Na to je, kaže, fokusiran i vladin program "korak po korak", koji se sprovodi i uz podršku Svetske banke, i koji će postepeno otklanjati i manjkavosti na koje je ukazao i izveštaj o uslovima poslovanja u svetu.

Mada postoji teza da komlikovaniji zakoni štite sistem i čine ga pravednijim, praksa je, ukazuje Klajn, pokazala da oni ne garantuju bolji rezultat. Što je sistem komlikovaniji, biće više kršenja i više korupcije.

Ma koliko makroekonomska politika bila nesumnjivo značajna, kvalitet državnih propisa iz privredne oblasti i institicija koje se staraju o njihovoj primeni itekako doprinose poboljšanju klime za investiranje i napretku jedne zemlje. Stručnjaci Svetske banke i IFC podsećaju da su "privredni uspeh Hong Konga (Kine), zvezdani uspon Bocvane i mađarska meka tranzicija stimulisani kvalitetnim zakonskim rešenjima".

A primera da i neveliki napor na unapređenju zakonske regulative može doneti boljitak, ima i u Srbiji. Bilo je dovoljno da se izmenama zakona ukine obavezno prethodno dobijanje saglasnosti inspekcije pri registraciji firmi i da se ukine obaveza otvaranja računa kod ZOP-a pa da se od prošle godine broj procedura, prema podacima Svetske banke, sa 16 smanji na 10, potrebno vreme skrati sa 71 na 44 dana i troškovi padnu sa 202 na 186 dolara.

Prednosti i mane

Na naše pitanje gde bi, da je strani investitor, imajući u vidu podatke i analizu sročenu u dokumentu "Poslovanje u 2004", investirao u ovom regionu i šta su prednosti i mane Srbije u odnosu na druge, Klajn priznaje da je teško odgovoriti. Kaže, gledao bi kakva je politička i makroekonomska stabilnost sada i kakva bi mogla da bude u narednom periodu, kakav je potencijal tržišta i kakvo je radno okruženje, gde bi mogao da vodi preduzeće.

– U ovom trenutku investitori su za Srbiju više zainteresovani nego za Bosnu i Makedoniju, a manje nego za, recimo, Hrvatsku i zemlje koje ulaze u EU, a koje možda nisu tako dobro kotirane prema analiziranim pokazateljima, ali će steći dobit i beneficije od članstva. Mislim da bi investitor trebalo da posmatra Srbiju sa interesom, ali i da bude i obazriv.

Srbija sada, kaže, ima pravu šansu, otvorene mogućnosti da napreduje, da obezbedi pristup međunarodnom tržištu kapitala i privuče značajne investicije. – Pod uslovom da očuva makroekonomsku stabilnost, da ne dopusti da dug ponovo počne da raste i da nastavi sa makroekonomskim, institucionalnim i zakonodavnim reformama. Ako to uspe i ako se uz to reši i politička situacija, interesovanje investitora će se održati. U suprotnom, postoji rizik da će posle određenog vremena izgledati kao neka problematična zemlja Latinske Amerike, upozorava Majkl Klajn.