Autoput za Evropu

Na Samitu u Solunu nedvosmisleno je potvrđeno da više nema dileme da su države zapadnog Balkana dobrodošle u Evropsku uniju. Ako postoji i jedan promil mogućnosti da do 2007. godine uđemo u EU, mi to moramo da iskoristimo. Pogotovu što smo po makroekonomskim pokazateljima isti ili bolji od Bugarske i Rumunije. Do jeseni mogli bismo da imamo studiju o izvodljivosti, a do početka 2004. da budemo blizu ugovaranja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Ovo su samo neki od akcenata iz intervjua Zorana Živkovića, predsednika Vlade Srbije, koji je dao "Politici". Ističemo posebno i njegovo mišljenje da u zemlji može da se postigne državno- politički konsenzus za ostvarenje cilja integracije u Evropu.

Posle Soluna pojavili su se različiti komentari: neki tvrde da smo dobili znatno manje od onoga što smo očekivali, a drugi kažu da se objektivno i nije moglo očekivati više. Kako Vi ocenjujete poruke EU iz Porto Karasa? Ima li u njima nečeg više od dobrodošlice?

– Ne, nema ničeg više niti je bilo logično očekivati bilo šta više. Da razbijemo neke misterije: načelni stav da su države zapadnog Balkana dobrodošle u EU donet je još krajem 2000. godine. Kvalitet skupa u Porto Karasu je u tome što je to prvi put stavljeno na tapet, i kroz Deklaraciju jasno definisano, pa sada tu više nema nikakve dileme.

Jedino gde smo se mogli nadati nečemu višem jeste pitanje finansiranja tih procesa pristupanja i približavanja Evropskoj uniji. Grčka je predlagala da to bude 300 miliona evra, inicijalni predlog Evropske komisije bio je 200 miliona evra, a došlo se do cifre od 210 miliona evra. I to ne samo za nas, već za sve države zapadnog Balkana za period od tri godine.

Oni koji govore da smo dobili manje nego što se moglo, u političkom smislu, ne govore šta je to što smo mogli dobiti. Neki kažu da nismo dobili datum. Niko nikada nije dobio datum pre nego što je ušao u proces stabilizacije i asocijacije. Mi smo još u periodu pre tog procesa. Prema tome, uvek možete reći neku primedbu, ali je besmisleno da kažete da nije urađeno ono što nije ni bilo moguće uraditi niti je bilo ko od nas govorio da će se reći neki datum. Recimo da 23. marta neke godine ulazimo u Evropsku uniju.

Zašto 2007.

Na čemu zasnivate to svoje uverenje - koje mnogi ocenjuju nerealnim prevashodno zbog iskustva nekih zemalja koje su se pridružile Evropskoj uniji – da će Srbija i Crna Gora ući u Evropsku uniju 2007. godine?

– Prvo, niko nigde nije rekao da to nije nemoguće. Drugo, ako postoji ijedan promil šanse da se to desi, mi taj promil moramo da iskoristimo.

Zašto 2007? O toj godini se govori kao o godini kada će Bugarska i Rumunija (donedavno se govorilo i o Hrvatskoj, do pre mesec dana, pa se o tome ućutalo) biti primljene u Evropsku uniju.

Ja sam razmišljao: zašto ne i mi? U čemu smo mi to gori od Bugarske i Rumunije, osim po demokratskom stažu, odnosno oni su počeli tranziciju 1990. a mi smo počeli deset godina kasnije. Da li mi možemo da nadoknadimo ono što su oni učinili za tih deset godina? Ja mislim da možemo, ako se usredsredimo na to da što pre ostvarimo standarde institucija, države, života, a da se ne bavimo time da li je neko rekao nešto juče, prekjuče... nego neka svako uzme da radi svoj posao. Pre svega, tu mislim na vladu, ali i na druge društvene faktore, pa i na opoziciju, medije, sindikate, nevladine organizacije... Tako možemo da učinimo taj brzi put do standarda koji bi nas stavio u isti red sa Bugarskom i Rumunijom.

Po mnogim makroekonomskim pokazateljima mi smo isti ili bolji od te dve države. Po stabilnosti institucija mislim da smo blizu. Po političkoj stabilnosti (ma koliko to gledajući nas i ono kako se ovde govori deluje neozbiljno) imamo ako ne veću ono bar istu političku stabilnost kao i te dve države. Zašto? Zato što je nemoguće vratiti se nazad. Znači, ono što je urađeno za dve i po godine jeste to da smo dostigli neke standarde koji ne mogu da budu manji. Samo je pitanje da li ćemo u ostvarivanju viših standarda ići brže ili sporije.

Mislim da možemo da napravimo taj nacionalno-državno- politički konsenzus – da kao što smo sve iznenadili 1996. godine kada smo osvojili vlast na lokalnim izborima (a osvojili smo vlast u 36-37 gradova među kojima su Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš i drugi veliki gradovi), kao što smo iznenadili svet kada smo sačuvali pobedu iz 2000. godine (što opet niko nije očekivao ni u Briselu, ni u Vašingtonu, ni skeptici kod nas) – da pozitivno iznenadimo i skeptike, i Evropu, i svet time što ćemo standarde dostizati brže nego što se očekivalo.

To uopšte nije ni tehnički jednostavno, a kamoli suštinski – politički, ali to ne znači da je neostvarivo. I u Solunu, i pre Soluna, i posle njega niko nije rekao da to nije moguće. Rekli su da je to preambiciozno. Slažem se, ali nije i nemoguće.

Rokovi Evropske unije, pokazalo se, zvanično ne postoje. Ipak, jesu li neki Vama predočeni u razgovorima, barem kada je reč o pojedinim etapama naše evrointegracije?

– Ne. U svim tim odlukama Evropska unija kaže O.K., gledaćemo kako se razvijate. Kada dostignete standarde koji su po našem mišljenju dovoljni za narednu etapu, onda ćemo doneti odluku o tome. Sada, mi možemo da procenjujemo koji su to rokovi. Mislim da je već jasno da ćemo jula meseca imati pozitivan odgovor o tome da li će to biti prva dekada, sredina meseca, ili poslednja dekada, ali to sad i nije više važno. Kao što znate, u utorak dolazi delegacija iz Brisela i tada će se znati svaki zarez i tačka na Akcionom planu. Zatim čekamo samo sledeću sednicu Evropske unije koja će reći: da, počinjemo sa izradom akcionog plana i izradom studije o izvodljivosti.

Samo tehnička usaglašavanja

Ima li u Srbiji i Crnoj Gori, na sva tri nivoa, dovoljnog i stabilnog političkog konsenzusa za ulazak u Evropsku uniju?

– Ne znam ni za jednu ozbiljnu političku stranku koja u svom programu nema opredeljenje za Evropsku uniju. Stranke koje su na vlasti i u zajednici i u Srbiji i Crnoj Gori, apsolutno sve imaju to opredeljenje. To je stavljeno i u programe Vlade Srbije, Crne Gore i Saveta ministara državne zajednice. Znači, u tom načelnom strateškom opredeljenju nema nikakve razlike.

U dnevnom političkom radu ja ne vidim nikoga ko ide u suprotnom smeru od tog opredeljenja približavanju Evropskoj uniji.

U Briselu je saopšteno da je gotovo sve usaglašeno oko Akcionog plana. Šta nije?

– Mislim da je sve usaglašeno. Ostalo je samo nekoliko tehničkih detalja. Kako sam obavešten od potpredsednika vlade i ministara, nema ničega što treba naknadno da se usvaja.

Jesmo li spremni na ispunjavanje kopenhagenskih principa koji podrazumevaju razvijenu demokratiju, tržišnu ekonomiju i usvajanje evropskog zakonodavstva. Gde je, po Vašoj oceni, naša najslabija tačka?

– Da, najveći deo tih uslova je ispunjen. Onaj deo koji nije ispunjen je pred nama i to je ono što treba učiniti kroz proces standardizacije, usavršavanja naših standarda sa standardima Evropske unije. Kao što znate, tu se radi o nekoliko desetina hiljada standarda. Kada se sve to stavi na papir, to je nekoliko stotina hiljada stranica. Mislim da imamo najveći problem u tome što je to ogroman tehnički posao. Mi čak razgovaramo sa nekim državama u okruženju čiji su jezici slični srpskom jeziku da podelimo posao. Da svako prevede svojih 30-40 hiljada stranica. Jer, to je potpuno racionalan pristup. To je prvi korak da se vidi šta sve treba da učinimo i kada se to vidi, onda se ide u proces usaglašavanja.

Bez problema, sem tužbi

Budući da Evropska unija traži od zapadnog Balkana da se dokaže i u regionalnoj saradnji, šta mislite da li će nam ta obaveza ići od ruke?

– Nisam video, čak ni od poslovičnih skeptika da su bilo šta loše rekli o našoj regionalnoj saradnji za ove dve i po godine. Ima još naravno dosta toga da se ostvari, ali napredak je veoma dobar.

Naši odnosi sa susedima, starim susedima i novim susedima iz bivše SFRJ su na najvišem mogućem nivou. Ako izuzmemo incidente kao što je vaterpolo, Kranj, ambasada, ja ne vidim šta je među nama inače problem. Mi smo ukinuli vize za sve građane država u okruženju. Uspostavljaju se trgovinski odnosi, privredni, saobraćajne komunikacije. Jedino što stoji kao problem je tužba Bosne i Hercegovine prema nama i tužba Hrvatske prema nama pred Međunarodnim sudom, ali tu teško mi možemo da učinimo nešto. Očekujemo da druga strana razume da takve tužbe ne vode ka jačanju regionalne saradnje.

Regionalna saradnja ima, pored onoga što sam već naveo, samo još jedan ogroman problem koji jeste problem i Srbije, i Crne Gore, i regiona, i Evrope, i celog sveta, a koji se zove Kosovo i Metohija.

Možemo li mi ubuduće da računamo na još nešto para iz Brisela, imajući u vidu da se Evropska unija u Solunu nije baš proslavila sa 200 miliona evra za ceo region?

– Dvesta miliona je za ceo region. To je samo za poslove koji bi trebalo da nam pomognu da se, po usaglašavanju tih propisa, približimo Evropskoj uniji.

Mi ćemo u septembru-oktobru imati donatorsku konferenciju koja treba da donese određen izvor sredstava. Videćemo koliko će to biti. Ja inače ne vidim sreću od pomoći u budućnosti. Na nama je da stvorimo dobre uslove da investitori, domaći i strani, imaju sigurnost svojih ulaganja kod nas.

Mislim da smo to zaokružili, ostao je samo zakon o stečaju koji treba da pojednostavi proces privatizacije loših preduzeća.

Ono što mogu da učine Evropa i SAD jeste da kažu: da, to jeste država u koju možete da ulažete. To je i rečeno u Solunu.

Najgora stvar koju mi možemo ovde da uradimo jeste da širimo pesimizam. Taj pesimizam će rasterivati investitore. Jer investitori dolaze. Juče smo imali ulaganje u prvi medij, mada je moglo da bude i više para ako se zaista radi o jednom tako vrednom mediju. Zatim, investirano je u "Putnik" – 5,5 miliona dolara za kupovinu plus 40 miliona dolara za razvoj. Imamo visok nivo zainteresovanosti. Javile su se zaista najveće korporacije zainteresovane za našu duvansku industriju. Za privatizaciju "Beopetrola" su se javile najveće regionalne i subregionalne kompanije koje se bave time. Prema tome, postoji interesovanje.

Normalno, najveću odgovornost da li će investitori doći i hoće li se domaći i strani investitori pojaviti na našem tržištu, bilo kroz privatizaciju ili na drugi način, kroz investicije, pre svega zavisi od vlasti i Vlade Srbije i ja potpuno preuzimam tu odgovornost.

Bez prava na odmor

Hoćete li naći vremena za letnji odmor?

– Nadam se da će ministri imati mogućnost da nađu deo vremena za odmor, a što se mene tiče – teško. To je zato što ja imam najkraći staž u vladi. Znate pravilo: moraš prvo raditi šest meseci pa tek onda steći pravo na odmor. Ja još nisam prošao tih šest meseci, tako da moram da čekam.

Razgovori na dva nivoa

Kako, po Vašem mišljenju, treba da izgledaju predstojeći pregovori o Kosmetu, kako po dužini i težini ne bi bili nalik, recimo, kiparskim?

– Bitno je da se razgovara o pravim temama. Prave teme su, po redosledu prioriteta, bezbednost pre svega Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Tu je učinjeno vrlo malo, gotovo ništa. Druga tema je povratak izbeglih, gde je takođe učinjeno vrlo malo.

Mislim da bi bilo najbolje da razgovori idu u dva paralelna nivoa. Jedna ekipa pregovarača bi razgovarala o najvažnijim pitanjima, o bezbednosti i povratku, dok bi u drugoj ekipi bili ljudi zaduženi za konkretne poslove u energetici, saobraćaju i sličnom.

Budući status Kosmeta je nešto za šta su nam rekli da je još rano razgovarati o tome. Ja se ne slažem da je rano razgovarati o tome. Slažem se da je rano implementirati konačni status, jer ga ne znamo, do njega moramo da dođemo kroz jedno zajedničko sagledavanje i analizu toga šta je konačno rešenje koje garantuje da se neprijateljstva nikada neće ponoviti, da nikada nećemo morati ponovo da pregovaramo oko nečega što je posledica rata.