Politika
Međusobna tuča Đilasovih huligana VIDEO
Grupe huligana Dragana Đilasa nastavljaju da prave haos na ulicama Beograda i da se tuku međusobno.
0:13
16.3.2025.
1 h
Sreda, 25.06.2003.
09:57
Šta NATO zahteva od Srbije i Crne Gore
Proces prijema neke zemlje u program Partnerstvo za mir je dug i naporan i sastoji se iz nekoliko etapa, od kojih je prva podnošenje zvaničnog zahteva Briselu. Poljski general Boleslav Izidorčik, šef Odeljenja za koordinaciju i planiranje u sedištu programa Partnerstvo za mir u vojnoj komandi NATO-a u belgijskom gradu Monsu, upozorio je u nedavnom razgovoru za Blic News na kompleksnost procesa priključenja i da je pred nama dug put nakon što je prošle nedelje naša zemlja zvanično poslala zahtev za punopravno članstvo u Partnerstvu.
Šta je zapravo program Partnerstvo za mir i vredi li uložiti toliko truda i muke da bi se ušlo u to društvo?
Program je nastao 1994. godine na samitu NATO-a u Briselu i zamišljen je kao okvir okupljanja zemalja koje nisu članice NATO-a, a žele s njim da sarađuju. Formula se sastojala u tome da se sve te zemlje ohrabre na saradnju i prilagođavanje NATO-u, a da se pitanje njihovog punog članstva odloži za neka vremena kada će to (sa stanovišta alijanse, pre svega) biti politički pogodnije. Do danas je ovom programu pristupilo 28 zemalja, uključujući Rusiju (juna 1994) sa kojom je uspostavljen poseban kanal komuniciranja kroz zajedničke organe.
Osim Srbije i Crne Gore, još su jedino Hrvatska i Bosna i Hercegovina bile suočene sa neophodnošću ispunjenja određenih zahteva, što ostavlja gorak utisak kada se zna da se među članicama programa nalaze i zemlje poput Albanije, Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije, Kazahstana, Kirgistana, i Belorusije, koje se sigurno ne smatraju demokratskim cvećem Evrope.
Hrvatska je postala član maja 2000. godine, a tu vest je obznanio premijer Račan na palubi nosača aviona Dvajt Ajzenhauer koji je za tu priliku bio ukotvljen u hrvatskom moru. Tadašnji ambasador SAD-a u Zagrebu Vilijam Montgomeri rekao je da je sve bilo spremno za hrvatsko učlanjivanje u Partnerstvo već 1998. godine i da je i tada planirana slična mornarička predstava s uplovljavanjem nosača aviona, ali da je sve stopirano zbog incidenata u Bosni.
Još gore je prošla Bosna, koja je uz Srbiju i Crnu Goru jedina evropska zemlja koja trenutno nije član Partnerstva za mir. Vlastima u Sarajevu jasno je stavljeno do znanja da pridruživanje Partnerstvu za mir nije realno očekivati bez kakvog-takvog objedinjavanja oružanih entitetskih snaga, odnosno njihovih komandnih struktura. Osim toga, traženo je usvajanje državne bezbednosne politike, nastavak restrukturiranja oružanih snaga i saradnja s haškim sudom.
Poljski general Boleslav Izidorčik iz programa Partnerstvo za mir smatra da se Srbija i Crna Gora nalaze na dobrom putu da se pridruže ostalim zemljama.
- Prvo je neophodno da SCG potpiše takozvani okvirni dokument u kome jasno stoji šta se sve od članice očekuje i gde su navedeni opšti principi programa. Tu su i neki specifični zahtevi koje vaša zemlja mora da ispuni, a među kojima su otvorenost planiranja nacionalne odbrane, demokratska kontrola nad vojskom, kao i poziv da se učestvuje u mirovnim operacijama UN - kaže general Izidorčik. Nakon toga, zemlja kandidat dostavlja „dokument prezentacije“ u kome mora da navede koje je snage, vojne objekte i slično spremna da uključi u programe Partnerstva za mir. Posle toga, potpisuju se individualni programi saradnje, u kojima se biraju samo oni programi koji su neophodni toj državi.
Postavlja se pitanje šta nakon što uđemo u Partnerstvo. Da li nam je cilj da idemo i dalje i tražimo članstvo u NATO-u, ili da ostanemo samo u programu kao i neke druge države?
Ni na jedno od ova dva pitanja nema konkretnog odgovora. Možda je zato najbolje još jednom se osvrnuti na slučaj Hrvatske koja je, iako najbliži saradnik SAD-a tokom devedesetih, i dalje van NATO-a, dok u Partnerstvu prolazi trnovit put.
U slučaju Hrvatske ispostavilo se da proces prijema u članstvo nije jednostavan kako se možda pretpostavljalo, budući da u NATO ne ulaze vojske nego društva. Ukoliko društva nisu sređena (u Hrvatskoj je to problem nesaradnje sa Haškim tribunalom), od dalje integracije nema ništa.
Čim je primljena u program Partnerstvo za mir, Hrvatska je dobila od NATO-a nekoliko konkretnih zadataka. Najpre se zahtevala promena u sistemu veza, komunikacija kao i učenje engleskog jezika, službenog jezika u vojskama NATO-a.
Eksperti NATO-a zaključili su da su pojedini segmenti u hrvatskoj vojsci, na primer vojna policija i vazduhoplovstvo, natprosečni i da im nije potrebna drastična transformacija. Prema kriterijumima Partnerstva za mir, Hrvatska je obučila 44 vojna policajca, među kojima su četiri žene, koji su postali sastavni deo mirovnih misija NATO-a. To je ono za šta je Hrvatska dobila pohvale.
S druge strane, NATO je kritikovao Hrvate zbog starosne strukture visokog vojnog kadra koji je ocenjen kao previše star. Slično bi se moglo desiti i sa Vojskom SCG.
Osim toga, jedan od najvećih problema s kojim se suočila Hrvatska u svom putu prema NATO-u jeste zahtev Brisela da se drastično smanji broj vojnika i vojnih baza. Prema procenama u NATO-u, maksimum koji bi Hrvatska trebalo da ima je 25.000 vojnika i oko tri hiljade zaposlenih u administraciji. Sadašnja brojka umnogome nadmašuje zahteve Brisela. Hrvatski mediji predviđaju da će Zagrebu biti potrebno najmanje pet godina da bi se postigao taj cilj, što je previše dugo, i što će umnogome usporiti put Hrvatske ka alijansi.
Sledeći korak posle Partnerstva za mir jeste izrada takozvanog Akcionog plana za članstvo u NATO-u. Hrvatska je počela izradu ovog programa dve godine nakon što je ušla u program Partnerstvo za mir, što se može smatrati nekim minimumom. Akcioni plan ima pet poglavlja unutrašnje politike, što znači da su obrađena privredna i politička pitanja, odbrana i vojska, finansiranje, bezbednost i zakonodavno-pravna pitanja. Da bi se došlo do toga, hrvatski Sabor je morao da stvori zakonodavni okvir donošenjem strategije nacionalne bezbednosti i strategije odbrane, kao i pet ključnih zakona: o odbrani, o službi u oružanim snagama, o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, o slanju pripadnika hrvatskih oružanih snaga u druge zemlje, te zakon o službama bezbednosti. Izmenjen je i zakon o penzijskom osiguranju, kako bi se, u skladu s NATO-ovim propisima, omogućilo penzionisanje vojnika već nakon 20 godina službe. Hrvatska je ispunila i poslednji zahtev NATO-a izradivši planove i programe nove vojno-teritorijalne podele zemlje.
Na osnovu hrvatskog primera jasno je da se, kao što general Boleslav Izidorčik primećuje, radi o dugotrajnom i teškom procesu.
Kakve su koristi od programa? Hoće li nas „partneri“ braniti ako nas neko napadne?
Slučaj Makedonije pokazao je da od pristupanja inicijativi i nema neke velike bezbednosne koristi. Iako je članica Partnerstva za mir, niko od saveznika iz NATO-a nije joj značajnije pritekao u pomoć tokom pobune albanskih terorista. Pravila Partnerstva tu su sasvim jasna: članstvo u programu omogućava članici da se konsultuje sa NATO-om ako smatra da je njena bezbednost ugrožena, ali to ne podrazumeva nikakve bezbednosne garancije od NATO-a.
I na kraju, koliko će to sve da košta? Kada se zna da je bivša SRJ izdvojila samo 5,5 odsto svog budžeta za pokrivanje troškova funkcionisanja vojske, onda veoma obeshrabrujuće zvuče neke procene da se očekuje da bi za pet godina Srbija i Crna Gora na osnovu programa Partnerstvo za mir morale da potroše 15 milijardi dolara. Međutim, general Izidorčik kaže da je to potpuno netačno.
- Ovaj program nema za cilj da optereti zemlje nego da im pomogne. Ako, recimo, šaljete oficire na naše kurseve, postoje posebni fondovi iz kojih se ti kursevi finansiraju. Ako pak organizujemo vojne vežbe, onda same zemlje koje učestvuju to moraju da plate - kaže naš sagovornik. On naglašava da SCG nije u obavezi da zbog priključenja programu kupuje novu opremu i oružje i da državni budžet zbog toga sigurno neće trpeti.
Šta je zapravo program Partnerstvo za mir i vredi li uložiti toliko truda i muke da bi se ušlo u to društvo?
Program je nastao 1994. godine na samitu NATO-a u Briselu i zamišljen je kao okvir okupljanja zemalja koje nisu članice NATO-a, a žele s njim da sarađuju. Formula se sastojala u tome da se sve te zemlje ohrabre na saradnju i prilagođavanje NATO-u, a da se pitanje njihovog punog članstva odloži za neka vremena kada će to (sa stanovišta alijanse, pre svega) biti politički pogodnije. Do danas je ovom programu pristupilo 28 zemalja, uključujući Rusiju (juna 1994) sa kojom je uspostavljen poseban kanal komuniciranja kroz zajedničke organe.
Osim Srbije i Crne Gore, još su jedino Hrvatska i Bosna i Hercegovina bile suočene sa neophodnošću ispunjenja određenih zahteva, što ostavlja gorak utisak kada se zna da se među članicama programa nalaze i zemlje poput Albanije, Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije, Kazahstana, Kirgistana, i Belorusije, koje se sigurno ne smatraju demokratskim cvećem Evrope.
Hrvatska je postala član maja 2000. godine, a tu vest je obznanio premijer Račan na palubi nosača aviona Dvajt Ajzenhauer koji je za tu priliku bio ukotvljen u hrvatskom moru. Tadašnji ambasador SAD-a u Zagrebu Vilijam Montgomeri rekao je da je sve bilo spremno za hrvatsko učlanjivanje u Partnerstvo već 1998. godine i da je i tada planirana slična mornarička predstava s uplovljavanjem nosača aviona, ali da je sve stopirano zbog incidenata u Bosni.
Još gore je prošla Bosna, koja je uz Srbiju i Crnu Goru jedina evropska zemlja koja trenutno nije član Partnerstva za mir. Vlastima u Sarajevu jasno je stavljeno do znanja da pridruživanje Partnerstvu za mir nije realno očekivati bez kakvog-takvog objedinjavanja oružanih entitetskih snaga, odnosno njihovih komandnih struktura. Osim toga, traženo je usvajanje državne bezbednosne politike, nastavak restrukturiranja oružanih snaga i saradnja s haškim sudom.
Poljski general Boleslav Izidorčik iz programa Partnerstvo za mir smatra da se Srbija i Crna Gora nalaze na dobrom putu da se pridruže ostalim zemljama.
- Prvo je neophodno da SCG potpiše takozvani okvirni dokument u kome jasno stoji šta se sve od članice očekuje i gde su navedeni opšti principi programa. Tu su i neki specifični zahtevi koje vaša zemlja mora da ispuni, a među kojima su otvorenost planiranja nacionalne odbrane, demokratska kontrola nad vojskom, kao i poziv da se učestvuje u mirovnim operacijama UN - kaže general Izidorčik. Nakon toga, zemlja kandidat dostavlja „dokument prezentacije“ u kome mora da navede koje je snage, vojne objekte i slično spremna da uključi u programe Partnerstva za mir. Posle toga, potpisuju se individualni programi saradnje, u kojima se biraju samo oni programi koji su neophodni toj državi.
Postavlja se pitanje šta nakon što uđemo u Partnerstvo. Da li nam je cilj da idemo i dalje i tražimo članstvo u NATO-u, ili da ostanemo samo u programu kao i neke druge države?
Ni na jedno od ova dva pitanja nema konkretnog odgovora. Možda je zato najbolje još jednom se osvrnuti na slučaj Hrvatske koja je, iako najbliži saradnik SAD-a tokom devedesetih, i dalje van NATO-a, dok u Partnerstvu prolazi trnovit put.
U slučaju Hrvatske ispostavilo se da proces prijema u članstvo nije jednostavan kako se možda pretpostavljalo, budući da u NATO ne ulaze vojske nego društva. Ukoliko društva nisu sređena (u Hrvatskoj je to problem nesaradnje sa Haškim tribunalom), od dalje integracije nema ništa.
Čim je primljena u program Partnerstvo za mir, Hrvatska je dobila od NATO-a nekoliko konkretnih zadataka. Najpre se zahtevala promena u sistemu veza, komunikacija kao i učenje engleskog jezika, službenog jezika u vojskama NATO-a.
Eksperti NATO-a zaključili su da su pojedini segmenti u hrvatskoj vojsci, na primer vojna policija i vazduhoplovstvo, natprosečni i da im nije potrebna drastična transformacija. Prema kriterijumima Partnerstva za mir, Hrvatska je obučila 44 vojna policajca, među kojima su četiri žene, koji su postali sastavni deo mirovnih misija NATO-a. To je ono za šta je Hrvatska dobila pohvale.
S druge strane, NATO je kritikovao Hrvate zbog starosne strukture visokog vojnog kadra koji je ocenjen kao previše star. Slično bi se moglo desiti i sa Vojskom SCG.
Osim toga, jedan od najvećih problema s kojim se suočila Hrvatska u svom putu prema NATO-u jeste zahtev Brisela da se drastično smanji broj vojnika i vojnih baza. Prema procenama u NATO-u, maksimum koji bi Hrvatska trebalo da ima je 25.000 vojnika i oko tri hiljade zaposlenih u administraciji. Sadašnja brojka umnogome nadmašuje zahteve Brisela. Hrvatski mediji predviđaju da će Zagrebu biti potrebno najmanje pet godina da bi se postigao taj cilj, što je previše dugo, i što će umnogome usporiti put Hrvatske ka alijansi.
Sledeći korak posle Partnerstva za mir jeste izrada takozvanog Akcionog plana za članstvo u NATO-u. Hrvatska je počela izradu ovog programa dve godine nakon što je ušla u program Partnerstvo za mir, što se može smatrati nekim minimumom. Akcioni plan ima pet poglavlja unutrašnje politike, što znači da su obrađena privredna i politička pitanja, odbrana i vojska, finansiranje, bezbednost i zakonodavno-pravna pitanja. Da bi se došlo do toga, hrvatski Sabor je morao da stvori zakonodavni okvir donošenjem strategije nacionalne bezbednosti i strategije odbrane, kao i pet ključnih zakona: o odbrani, o službi u oružanim snagama, o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, o slanju pripadnika hrvatskih oružanih snaga u druge zemlje, te zakon o službama bezbednosti. Izmenjen je i zakon o penzijskom osiguranju, kako bi se, u skladu s NATO-ovim propisima, omogućilo penzionisanje vojnika već nakon 20 godina službe. Hrvatska je ispunila i poslednji zahtev NATO-a izradivši planove i programe nove vojno-teritorijalne podele zemlje.
Na osnovu hrvatskog primera jasno je da se, kao što general Boleslav Izidorčik primećuje, radi o dugotrajnom i teškom procesu.
Kakve su koristi od programa? Hoće li nas „partneri“ braniti ako nas neko napadne?
Slučaj Makedonije pokazao je da od pristupanja inicijativi i nema neke velike bezbednosne koristi. Iako je članica Partnerstva za mir, niko od saveznika iz NATO-a nije joj značajnije pritekao u pomoć tokom pobune albanskih terorista. Pravila Partnerstva tu su sasvim jasna: članstvo u programu omogućava članici da se konsultuje sa NATO-om ako smatra da je njena bezbednost ugrožena, ali to ne podrazumeva nikakve bezbednosne garancije od NATO-a.
I na kraju, koliko će to sve da košta? Kada se zna da je bivša SRJ izdvojila samo 5,5 odsto svog budžeta za pokrivanje troškova funkcionisanja vojske, onda veoma obeshrabrujuće zvuče neke procene da se očekuje da bi za pet godina Srbija i Crna Gora na osnovu programa Partnerstvo za mir morale da potroše 15 milijardi dolara. Međutim, general Izidorčik kaže da je to potpuno netačno.
- Ovaj program nema za cilj da optereti zemlje nego da im pomogne. Ako, recimo, šaljete oficire na naše kurseve, postoje posebni fondovi iz kojih se ti kursevi finansiraju. Ako pak organizujemo vojne vežbe, onda same zemlje koje učestvuju to moraju da plate - kaže naš sagovornik. On naglašava da SCG nije u obavezi da zbog priključenja programu kupuje novu opremu i oružje i da državni budžet zbog toga sigurno neće trpeti.
Kompatibilnost
U mnogim zemljama bilo je dosta zabune oko pojma kompatibilnosti zemalja članica programa Partnerstvo za mir. Zagrebački Večernji list objašnjava da se pod pojmom „kompatibilnost“ ne podrazumeva, kako se pogrešno shvata u javnosti, opremanje vojske oružjem kakvo imaju ostale članice NATO-a. To ne znači da postojeću eskadrilu Ratnog vazduhoplovstva treba baciti u staro gvožđe i kupiti poslednju generaciju nadzvučnih aviona. Kompatibilnost podrazumeva da, na primer, svi vojnici u svim jedinicama budu naoružani istim puškama ili opremljeni istim borbenim kompletima te obučeni u iste uniforme. Osim toga, neophodno je da mogu da komuniciraju sa drugim vojnicima na engleskom jeziku, da znaju, poštuju i primenjuju predviđene procedure, da se služe sredstvima komunikacije...Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare