Tuđa milost za našu decu

Sliku nasmejane smeđokose devojčice na porodičnoj fotografiji kvari samo jedna stvar - proteza na mestu leve noge. Uz sliku, i poruka dečijom rukom na engleskom: ovo su mi mama i tata, brat, deda... ovo sam na krstarenju, ovde se igram na našem igralištu...

Devojčica osmeh duguje porodici iz Amerike. Slike i poruke su deo godišnjeg izveštaja poslatog Ministarstvu za socijalna pitanja naše zemlje.

- Problem međudržavnog usvajanja u poslednjoj deceniji je bio veoma izražen. Ne zbog široke primene ovog vida usvajanja, već zbog naglog porasta molbi stranaca da usvoje decu bez roditelja u Srbiji. Ali, naš zakon je vrlo rigorozan: saglasnost za usvajanja deteta strancima se daje, tek kada se detetu ne može naći usvojilac u nacionalnim okvirima. Uglavnom, to su deca s posebnim potrebama. Za njih ne može da se obezbedi smeštaj u hraniteljskim porodicama, a ne postoje ni specijalizovane ustanove za njihov smeštaj - objašnjava mr Nada Đuretić, vođa Tima za inostrano usvojenje dece u Ministarstvu za socijalna pitanja.

Druga slika iste devojčice, snimljena pre nekoliko godina, u Domu za decu bez roditeljskog staranja, pokazije tužnu, natmurenu sedmogodišnjakinju, u polumračnoj prostoriji; sedi na gvozdenom krevetu, beizražajno joj lice. Umesto leve nogice, visi patrljak. Nogu je izgubila još kao beba, majka epileptičarka spustila devojčicu na vrelu ringlu.

Psiholog Milena Stojanović, savetnik u Ministarstvu za socijalna pitanja Vlade Srbije, i član tima za inostrano usvajanje dece, tvrdi da slika dece koja se usvajaju nije ista kao pre nekoliko decenija.

- Ranije su to bila samo deca napuštena zbog predrasuda, vanbračna deca. Uz majčinu saglasnost, dete je usvojenjem, odlazilo u drugu porodicu. Danas ima dece koja su, kako se to stručno kaže, porodično opterećena. To su deca čije majke boluju od šizofrenije, psihoza, mentalno su zaostale... Neka deca i sama imaju problem, bilo fizički, bilo hroničnu bolest, invalidi su, ili imaju psihofizički poremećaj. Kako naše porodice izbegavaju da usvoje takvo dete, ono postaje kadidat za stranca - kaže ona.

Trenutno, u Ministarstvu za socijalna pitanja ima oko 200 molbi stranaca. Prošle godine odobreno je 11 molbi. Ovaj fenomen je posledica građanskog rata u delovima bivše SFRJ, odnosno, uverenja da u Srbiji ima mnogo dece, ratnih siročadi.

Na zapadu, pak, usvojenje deteta donosi viši društveni status, ali i velike poreske olakšice. A taj detalj mnogi smatraju glavnom motivacijom nekog, ko zapne čak iz Amerike da iz nekog našeg centra preko Okeana povede dete u beli svet. Novinar će naići, u poverenju, na bezbroj priča o prodaji dece strancima, ali - ni na jedan dokaz.

Upravo zbog mogućih zloupotreba, ali i drastičnog pada nataliteta u Srbiji, koji sada ne obezbeđuje ni prostu reprodukciju stanovništva, tvrdi mr Đuretić, Ministarstvo je u poslednje tri godine zaoštrilo kriterijume za međudržavno usvojenje.

- Jedino što nas zanima je interes deteta. A pošto je nesumnjivi interes deteta i očuvanje nacionalnog indentiteta, prednost za usvojenje deteta uvek imaju parovi koji su poreklom iz naše zemlje, ili su u mešovitom braku. Oni koji se odluče na usvajanje, uglavnom su u veoma dobro situiranim porodicama, koje detetu mogu da pruže odličnu medicinsku negu. Drugo, mehanizmi provere usvojitelja su veoma složeni, tako da je praktično nemoguće da se otkrije neka vrsta zloupotrebe - kaže mr Đuretić i tvrdi da se u njenoj praksi, dugoj trideset godina, nije desio nijedan takav slučaj zloupotrebe.

Ipak, mogućnost postoji.

- Usvojenje je najčešće motivisano željom da se toj porodici omogući da podiže dete. Ali, tako se istovremeno, zemlji u koju dete dolazi veštački podiže natalitet. Ako ovako postavimo stvari, onda se slobodno može reći da je reč o specifičnom vidu zloupotreba institucija za međunarodno usvojenje. Da bi se ovome stalo na kraj, nadležni organi moraju da stvore uslove i brzo reaguju, kako bi zaštitile dete - tvrdi ona.

Oko usvojenja postoje i neki praktični problemi, kao što je, na primer, jezička barijera. Kako zainteresovane strane obično same angažuju prevodioce, ti prevodi su, tvrde upućeni, često nepouzdani i, još češće zloupotrebljeni u korist usvojitelja. To stoga što su, kako kažu u timu, stranci mnogo više motivisani od naših ljudi, kad žele dete.

- Porodica ulazi u proces prilagođavanja, i to se odigrava obično u centrima i pod nazorom stručnjaka. Procedura traje nekoliko dana, dok dete ne prihvati novu porodicu. A usvojitelji su, obično vrlo motivisani, pa nauče i poneku našu reč. Ipak, deca koja se usvajaju nisu starija od tri godine, taj uzrast je najpogodniiji za adaptaciju. Zato jezik i nije velika prepreka. Trenutno, najviše je zainteresovanih parova iz Francuska, Švajcarske, Grčke... - kaže Stojanovićeva.

Iskustva sa strancima pokazuju da su ljudi koji dođu da usvoje dete veoma tolerantni prema hendikepu. Ipak, lakše se opredeljuju za fizički hendikep, makar i teži, nego za mentalni.

- Oni moraju da nas uvere da će detetu pružiti ljubav i podršku. Kako činjenica da dug boravak u instituciji, dodatno oštećuje dete sa problemom, u interesu je, znači, samog deteta da mu što pre omogućimo adekvatnu zamenu za pravu porodicu. Pravo deteta je da raste i razvija se unutar porodice, a to su i osnovna načela Konvencije UN o pravima deteta - podseća Stojanovićeva.

Uslovi koje stranac treba da ispuni da bi usvojio naše dete, ne razlikuju se mnogo. Posle uobičajenih dokumenata, potreban je i dokaz o zaposlenju i ličnim prihodima. Obično se ambasade prve povežu s ministarstvom.

Dete koje je rođeno u SRJ, a usvojeno u inostranstvu, zadržava dvojno državljanstvo do punoletstva. Tada samo odlučuje da li će, ili neće ostati i naš državljanin, te da li će potražiti prirodne roditelje. Iskustvo mr Đuretić pokazuje da tu može da nastane problem.

- Dete posle svoje šesnaeste godine ima pravo da zatraži podatke o svojim biološkim roditeljima. To se često dešava i po zakon,u mi moramo da mu damo te podatke. Kakva je, međutim, praksa, nemamo pravi uvid. Dešava se da se javi usvojenik, koji je tek u punoletstvu saznao da je usvojen, i to od nekog trećeg. Ako pak, odluči da potraži pririodne roditelje, mora da se obrati ustanovi u koju je bio smešten, a što može da bude problem - kaže mr Đuretić.

Bračni par koji je usvojio devojčicu s početka priče ima i jedno svoje dete, i dva usvojena. Hoće li blistavi osmeh ove devočice biti tu, čak i ako ona nekad poželi da pronađe svoje prirodne roditelje, verovatno neće biti poznato javnosti.