5. oktobar dve decenije kasnije

Na ovaj datum javnost u Srbiji uglavnom gleda kao na dan demokratskih promena. Međutim, brojni su oni koji ga smatraju kao veliku propuštenu šansu za istinskom transformacijom Srbije.

Demonstracije su počele nakon što je Milošević odbio da prizna rezultate predsedničkih izbora održanih 24. septembra te godine.

On je na tim izborima izgubio od Vojislava Koštunice, zajedničkog kandidata DOS-a. Koštunica je osvojio 50,24 odsto glasova, dok je Milošević imao 37,15 odsto.

Sve je počelo u petak 29. septembra štrajkom rudara u rudnicima Kolubare, gde se proizvodi električna energija za veliki deo Srbije.

Pridružili su se ljudi iz čitave zemlje.

Domaće i strane novinske agencije procenile su da je tih dana građansku neposlušnost režimu Slobodana Miloševića iskazalo više od milion ljudi. Ono što je iznenadilo mnoge bili su štrajkovi i građanska neposlušnost radnika po velikim državnim fabrikama.

Jedan od najžešćih udaraca tadašnjoj vladajućoj garnituri zadali su radnici Rudarskog basena "Kolubara", koji su istrajali u štrajku uprkos svakodnevnim pretnjama režima. Štrajkove su organizovali i Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu, kao i zaposleni u Hidrometeorološkom zavodu Srbije

Kulminacija je usledila 5. oktobra ispred Savezne skupštine pred koju su došli građani iz gotovo cele Srbije. Kolone automobila, autobusa i kamiona koje su se kretale ka srpskoj prestonici bile su dugačke desetine kilometara. I pored blokade mnogih saobraćajnica, veliki broj ljudi je uspeo da se probije do centra Beograda. Oko 15 časova demonstranti su upali u zgradu parlamenta, posle čega je skupština demolirana i zapaljena.

Petar Vujanic / Stringer

Stradala je i obližnja zgrada RTS-a u Takovskoj ulici, dok je direktor Televizije Dragoljub Milanović prebijen u obližnjem Tašmajdanskom parku. Jedan od najistaknutijih ljudi na protestu bio je i nedavno preminuli Ljubisav Đokić, poznatiji kao Džo Bagerista, koji je svojim bagerom predvodio juriš demonstranata na zgradu RTS-a.

Policija je u jednom trenutku prestala da pruža otpor i pridružila se demonstrantima. U večernjim satima 5. oktobra 2000. građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio Koštunica.

Stotine hiljada ljudi je cele noći dežuralo u centru srpske prestonice, slaveći pobedu, ali i strepeći od moguće intervencije vojske i drugih bezbednosnih službi bivšeg režima.

Getty Images/Petar Vujanic / Stringer

Narednog dana 6. oktobra Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.

"Hvala onima koji su mi ukazali poverenje i glasali za mene, ali da se zahvalim i svima koji za mene nisu glasali jer su mi sa duše skinuli jedan veliki teret odgovornosti koji nosim već punih deset godina. Imam nameru da se malo odmorim, da provedem više vremena sa svojom porodicom, posebno sa svojim unukom Markom, a onda posle toga da nastavim da pre svega jačam svoju partiju", rekao je tada Milošević pred kamerama u obraćanju naciji. U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi.

Spomen-obeležje sa likom Jasmine Jovanović otkriveno je 5. oktobra 2002. godine u parku između ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Mostarske petlje, nedaleko od mesta gde je poginula.

Getty Images / Stringer

Vojislav Koštunica je 7. oktobra 2000. položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i postao prvi demokratski predsednik SRJ.

Milošević je u aprilu 2001. uhapšen, a dva meseca kasnije izručen je Haškom tribunalu gde mu je suđeno za genocid u Bosni i Hercegovini, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj i na Kosovu.

Umro je 11. marta 2006. od infarkta, u svojoj ćeliji u Sheveningenu.

Šta smo očekivali, a šta dobili?

Političar Balša Božović smatra da se najveća vrednost 5. oktobra može svesti na tri najvažnije tačke.

"U pitanju je bila pobeda režima na izborima. Demokratskim putem. Zatim odbrana glasova na ulici i ono sto je Zoran Đinđic kreirao kao najvažniji deo za početak stvaranja moderne Srbije - građanska revolucija kao nenasilna društvena promena", izjavio je Božovič, a kao treće izdvojio je okretanje Srbije ka Zapadu.

Kako je rekao za B92.net, tog dana građani su odbranili svoje glasove kojim su pobedili Slobodana Miloševića. Dodaje i da se tada nije došlo na vlast upadom u Narodnu skuštinu i nasilje, a kako, prema njegovim navodima, neki pokušavaju danas da slažu.

"Time žele da zatru svako sećanje na taj dan. 5.oktobar je dan kada su se stvorili uslovi da se Srbija otvori prema svetu i Evropskoj uniji, da prestanu ratovi, sankcije i siromaštvo, da konačno počnemo da živimo kao sav normalan svet. Zemlja je promenila dotadašnji spoljnopolitički kurs. Srbija je odlučila da joj je mesto na zapadu. Zato je taj dan važan jer je predstavljao borbu za demokratiju, za modernu Srbiju, za uređeno društvo, protiv svega što smo do tada znali", navodi on.

Božović smatra da obračun sa Demokratskom strankom predstavlja pokušaj da se zatre svako sećanje na 5. oktobar 2000, kao i na sve ono što je potom usledilo.

"Demokratska stranka, DOS i Zoran Đinđić su dobili velike neprijatelje koji pokušavaju da izvitopere istoriju i svaku pozitivnu misao na taj dan koje je temelj moderne Srbije. Otuda i narativ da je on veliko razočarenje. Svakako da jeste bilo grešaka i propusta, najveće od njih je Zoran Đinđić na kraju platio i životom. Svakako da je bilo onih koji su do skora živeli od te slave i prodavali 5. oktobar da bi imali privilegije vlasti u raznim periodima. Ali taj dan, ipak, treba pamtiti po pobedi građana nad autokratskim režimom i po uspostavljanju temelja moderne, demokratske i građanske Srbije", zaključuje Božović.

Bojan Kostreš iz Lige socijaldemokrata Vojvodine za najvažniju poruku 5. oktobra uzima onu da se nikome neće tolerisati krađa glasova i pokušaj da se tako promeni na izborima iskazana volja građanki i građana Srbije, kao i da se jedino izlaskom na izbore možete boriti za svoja ubeđenja.

"Nažalost izostanak lustracije, nespremnost većine lidera DOS-a da naše društvo suoče sa ulogom Miloševićevog režima u događajima i zločinima iz devedesetih, kao i njihova nesposobnost da se izvrše suštinske reforme nas je ostavila bez šanse da se naše društvo iz korena promeni", kaže Kostreš za naš portal.

I pored toga, smatra da je borba bila vredna vođenja.

"Vredelo je boriti se i ponosan sam što sam bio deo tog pokreta i učesnik događaja", zaključuje Kostreš.