Nije Putin Milošević

Kremlj je svestan da su sva obećanja o “brzom završetku specijalne vojne operacije” odavno pala u vodu, dok se Putinova slika u javnosti kao “čeličnog borca za Rusiju”, kakvim ga prikazuju ruski propagandni mediji, ne slaže se sa njegovim potezima na samom frontu, piše Aldžazira.

Kao primer se navodi borba za grad Bahmut koja traje više od sedam meseci, uz ogromne ruske vojne gubitke u ljudstvu i tehnici.

Iako se tačan broj još uvek ne može nezavisno potvrditi, sudeći prema izjavama komandanata iz privatne vojne grupe Vagner, u okolini Bahmuta je do sada poginulo najmanje 12.000 do 15.000 ruskih vojnika – što plaćenika, što onih iz regularnih jedinica.

Bahmut za ruske snage ima veoma malu stratešku vrednost u vojnom smislu, a kao pravi cilj zauzimanja grada čini se potvrda opravdanosti Putinove agresije, kao i politički poeni pred izbore zakazane za sledeću godinu.

Do predsedničkih izbora ostalo je još tačno godinu dana. To će biti i prvi predsednički izbori u Rusiji nakon značajnih ustavnih amandmana usvojenih 2020. godine, kojima je Putinu omogućeno da se ponovo kandiduje.

Da li će ova kandidatura postati stvarnost, zavisi od velikog broja faktora, od kojih je najveći dalji tok rata u Ukrajini, ali i najnovija optužnica Međunarodnog krivičnog suda u Hagu.

Veliki broj svetskih analitičara i stručnjaka je bio iznenađen ovom optužnicom, a još veći broj time što ona pominje samo deportaciju stanovnika, odnosno dece, a ne pominje brojne zločine nad civilnim stanovništvom u Ukrajini.

Bivši premijer Velike Britanije Boris Džonson, koji je je u vreme svog mandata važio za “ruskog prijatelja” i koji je čak lobirao da ruski oligarh blizak Kremlju Jevgenij Lebedev dobije titulu britanskog lorda, prošle godine je “promenio ploču”.

“Putin je načinio najveću grešku u svojoj političkoj karijeri kada je napao Ukrajinu. On je pogrešno procenio Ukrajince, on o Ukrajini misli i govori isto kao što je Slobodan Milošević mislio o Kosovu”, rekao je tada Džonson.

Nema sumnje da je Slobodan Milošević do sada bio “najzvučnije ime” kome je suđeno u Hagu. I Milošević i Putin su optuženi pred MKS-om u vreme dok su bili na funkciji predsednika svojih država. Milošević je nakon 5. oktobra 2000. godine i političkih promena smenjen, a krajem juna 2001. je isporučen Haškom tribunalu.
Događaji slični 5. oktobru u tadašnjoj SR Jugoslaviji ne samo da nisu na vidiku u Moskvi, već ne postoje ni nikakve naznake šireg društvenog nezadovoljstva koje bi rezultiralo eventualnom Putinovom smenom.

Štaviše, Putin je poslednjih godinu dana agresije na Ukrajinu iskoristio da dodatno učvrsti svoju političku moć unutar same Ruske Federacije.

U Rusiji praktično da više nema kritički nastrojenih medija, a sa druge strane, oni propagandni i državni mediji gotovo na dnevnom nivou donose vesti “o velikim uspesima ruske armije u Ukrajini”. Čini se da ovaj “unutrašnji propagandni rat” daje efekte – prema ruskim medijima, više od 80 odsto građana podržava aktivnosti u Ukrajini.

Iako je ova brojka svakako nerealno visoka, i zapadni analitičari priznaju da Putin i dalje uživa podršku više od dve trećine građana, naročito onih najstarijih, kao i stanovništva u ruralnim sredinama i na Dalekom istoku, prenosi list Danas.

U ovakvom međunarodnom odnosu snaga velikih sila, malo je verovatno da će se Putin uskoro naći u Hagu, čak i u slučaju da nakon 2024. više ne obavlja funkciju predsednika Ruske Federacije. Iako su 123 države širom sveta ratifikovale Rimski statut i priznaju nadležnost Međunarodnog krivičnog suda, ostaje činjenica da najveće sile to nisu – SAD, kao ni Rusija i Kina, dok Indija nikada nije priznala ni Rimski statut, niti priznaje ovaj sud.

Sama Ukrajina, sa druge strane, jeste priznavala nadležnost MKS-a do 2000, kada je i ratifikovala Rimski statut, ali je nakon odluke Ustavnog suda 2001. godine dalja ratifikacija zaustavljena, jer je “statut u suprotnosti sa Ustavom Ukrajine”, piše Aldžazira.