Rat na pomolu? Pet je razloga

Autor članka Taras Kozio, profesor na Odeljenju za političke nauke na Nacionalnom univerzitetu Kijevo – Mohila akademije u Ukrajini, rekao je da Iran zaoštrava vojnu retoriku protiv Azerbejdžana i izvodi najveće vojne manevre u poslednje tri decenije na svojim granicama s Azerbejdžanom.

S druge strane, Azerbejdžan mobilizuje patriotski duh, koji je porastao posle nedavne pobede protiv Jermenije, kako bi se suprotstavio Iranu.

Vojni pritisak Pakistana

Kozio je objasnio da bi vojni sukob između Irana i Azerbejdžana doveo do regionalnog požara, s obzirom na to da je Turska upravo postigla sigurnosni sporazum s Azerbejdžanom potpisivanjem Deklaracije u Šuši u junu.

Pakistan će, takođe, kao saveznik Turske i Azerbejdžana, sigurno da poveća vojni pritisak na istočnu granicu Irana.

U međuvremenu, Jermenija, koja nije bila spremna da prihvati poraz, mogla bi da dođe u iskušenje da iskoristi zaokupljenost azerbejdžansko-iranskim ratom kako bi ponovo vratila ono što nacionalisti nazivaju “istočna Jermenija”, a to bi dovelo do još jednog rata oko Nagorno-Karabaha, navodi se u članku, a prenosi "Al Džazira".

Rusija i Jermenija

Kozio je dodao da bi izbijanje regionalnog požara bilo štetno za rusku bezbednosnu politiku na južnom Kavkazu, jer bi ugrozilo rusku “mirovnu” operaciju u Nagorno-Karabahu.

Napominje da Kremlj neće moći da se pretvara da je neutralan ako u sukobu budu učestvovali njegovi regionalni saveznici Iran i Jermenija.

Autor je istakao da nije slučajnost što su se regionalne tenzije i rizik od izbijanja azerbejdžansko-iranskog rata pojavili pošto je novi iranski predsednik Ebrahim Raisi nasledio čvrsto uspostavljeni regionalni geopolitički poredak koji se protivi Iranu.

Navodi da je deo ove čvrsto uspostavljene antiiranske geopolitičke konfiguracije prozapadna vojna i sigurnosna grupa koju čine Turska, Azerbejdžan i Pakistan, navodi Al Ddžazira.

Tri zemlje su 27. jula potpisale Deklaraciju u Bakuu, što je strateško partnerstvo koje je stvorilo novi format za političku i vojnu saradnju između strana potpisnica.

Pakistan i Indija

Kozio ističe i to da je Deklaracija iz Bakua potvrdila podršku povratku okupiranih teritorija Azerbejdžanu i izrazila solidarnost sa stavom Pakistana o spornim regionima Džamu i Kašmir s Indijom.

Početkom septembra Turska, Azerbejdžan i Pakistan održali su zajedničku vojnu vežbu u Bakuu, koju su azerbejdžanski vojni čelnici iskoristili da se zahvalile savezniku na podršci tokom rata 2020. godine u Nagorno-Karabahu.

Izrael, koji ima sigurnosno partnerstvo s Azerbejdžanom od početka 21. veka, takođe pripada ovoj geopolitičkoj grupi, kazao je Kozio, piše Al Džazira.

Pojašnjava da u sklopu ovog "sukoba" postoji još jedna geopolitička grupa, koju čine Rusija, Jermenija i Iran, te kako je Jermenija podržala Indiju u njenom teritorijalnom sporu sa Pakistanom.

Najveća iranska vojna vežba

Kozio je rekao kako ne iznenađuje to što je imenovanje iranskog predsednika Raisija pogoršalo odnose između dve geopolitičke grupe te da je zveckanje oružjem počelo odmah pošto je on preuzeo dužnost.

Iran je izveo najveće vojne manevre u poslednjih 30 godina na azerbejdžanskoj granici.

Portparol iranskog Ministarstva vanjskih poslova Sajed Katibzadeh rekao je da Iran ”neće tolerisati prisustvo cionističkog entiteta u blizini svojih granica i da će preduzeti mere sigurnosti koje smatra potrebnim”.

Pet faktora

Kozio je naveo pet faktora koji utiču na pogoršanje iranskih odnosa s Azerbejdžanom.

Prvi faktor je bezbednosno partnerstvo Azerbejdžana s Izraelom.

Iako je sigurnosno partnerstvo šiitskog Azerbejdžana s Izraelom neobično i jedinstveno, kaže autor, Baku je, pak, pokazao da saradnja šiitskog Irana s hrišćanskom Jermenijom, ”koja je okupirala azerbejdžansku teritoriju, takođe protivreči solidarnosti islamskog sveta”.

Drugi faktor je nespremnost Irana da prihvati sekularnu šiitsku državu Azerbejdžan, za koju smatra da pripada tradicionalnoj sferi uticaja Persije.

Savremeni i sekularni Azerbejdžan takođe pruža podršku iranskoj opoziciji, pokazujući joj alternativni put kojim će njihova zemlja krenuti.

Dakle, primer nezadovoljnih Iranaca u Azerbejdžanu podseća na ulogu koju demokratska Ukrajina igra za rusku opoziciju režimu predsednika Vladimira Putina.

Treći faktor je iranski strah od otcepljenja azerbejdžanske manjine unutar države, koja predstavlja više od četvrtine njenog stanovništva. Ova manjina je podržala Baku u ratu za Nagorno-Karabah 2020. godine, što je stav koji je u bio u potpunoj suprotnosti s podrškom Teherana Jermeniji.

Četvrti faktor je sve veći uticaj Turske u Azerbejdžanu.

U poslednje tri decenije došlo je do intenzivnog razvoja azerbejdžanske ekonomije i energetske infrastrukture, što je ovu državu učinilo dominantnom među tri južnokavkaske države, a takav razvoj dešavanja se ne sviđa Iranu.

Peti faktor je iranska frustracija zbog ishoda rata 2020. godine, koji je, nakon povratka okupiranih teritorija Azerbejdžanu, smanjio iransko-jermensku granicu na manje od 50 kilometara.

To je Azerbejdžanu pružilo mogućnost da na vrlo efikasan način guši iransko osposobljavanje kopnenim putem za separatističku jermensku manjinu u Nagorno-Karabahu.