Ko šta napada, ko šta brani?

Jesenas je bilo mnogo priče o tome da će aktuelni režim u Briselu krajem maja ove godine doživeti potpuni krah, a sve je podgrejalo i uključivanje Stiva Benona, nekadašnjeg bliskog saradnika američkog predsednika Donalda Trampa.

Da je osovina “Brisel-Berlin-Pariz“ u problemima bilo je evidentno u gotovo svakom aspektu, a brojne “ideje“, “platforme“ i “predlozi načina za reorganizaciju“ kao da su služili da umire duhove i da zabrinutu javnost uvere u to da vrhuška zna šta radi.

Na sve to su se nadovezali i neobično komplikovani pregovori oko izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, koji je odložen, pa će Britanci još jednom, verovatno i poslednji put, poslati svoje predstavnike u klupe Evropskog parlamenta.

Upravo je Bregzit bio inicijalna kapisla za “veliki“ susret troje tadašnjih lidera zemalja koje čine osovinu Evropske unije – Nemačke, Francuske i Italije.

Danas je ta grupa “skraćena“.

Angela Merkel i Emanuel Makron više kao sagovornika nemaju “svog“ Matea Rencija, već se, manje-više za sve u Italiji pita Mateo Salvini, zamenik premijera, ministar unutrašnjih poslova i lider evroskeptičke i antiglobalističke partije Liga.

Sredinom maja meseca njega je nemačka kancelarka Angela Merkel nazvala nemogućim partnerom, istakavši da se radi o “ekstremno desnom populisti“.

“Ekstremisti su oni koji vode Evropu u nesigurnost i siromaštvo... Merkelova, Makron i Soros“, odgovorio je Salvini.

Time je Italija ušla u grupu “loših momaka”, kojima su nazivani lideri Višegradske grupe, u koju je Brisel ipak uspeo da se infiltrira kroz kandidovanje i izbor Zuzane Čaputove za predsednicu Slovačke.

Odbrana Brisela

Photo by Carsten Koall/Getty Images

Političke grupacije bliske aktuelnoj briselskoj administraciji će gotovo izvesno ostati u sedlu, ali će dizgine kojima upravljaju evropskim projektom biti nešto labavije.

Predviđa se da će Evropska narodna partija, na čijem čelu su aktuelni predsednik Evropskog saveta Donald Tusk i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, sa sadašnjih 217 mesta u parlamentu pasti na oko 170.

To će kandidata za Junkerovog naslednika, štićenika Merkelove Manfreda Vebera, dovesti u nepovoljniju situaciju, u kojoj će za većinu morati da traži i trećeg partnera, uz aktuelnog – Napredni savez socijalista i demokrata.

Istorija grupe počinje još 1953. godine, pre deset godina je dobila novo ime, pošto se prethodno nazivala Partijom evropskih socijalista, u odlazećem sazivu ima 189 poslanika, a sada joj se predviđa da će izgubiti oko 40 mesta.

Grupe koje povezuje centristički ideološki pristup, uz proklamovane sa jedne strane desne, a sa druge leve ideje, suočile su se sa veoma turbuletnim periodom koji nužno ostavlja posledice – EPP “ratuje” sa Viktorom Orbanom, S&D gubi podršku u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji, a ravnotežu pokušava da održi uspon španskih socijalista, predvođenih Pedrom Sančesom.

Ankete uoči izjašnjavanja pokazuju da su “čuvari Brisela” upravo u političkoj organizaciji španskog premijera pronašli način da amortizuju uspon, prema njihovim rečima, populista i ekstremnih desničara u Italiji.

PSOE bi trebalo da preuzme lidersku poziciju u S&D od posrnule italijanske Demokratske partije, koja je pre pet godina osvojila 40 odsto glasova, a sada se nada da će uspeti da odskoči od katastrofalih 17 na prethodnim nacionalnim izborima.

Po prvi put neće biti dovoljno da EPP i S&D samostalno formiraju većinu, pa će morati da se obrate Savezu liberala i demokrata za Evropu, kome će se, posle izbora, pridružiti Republika u pokretu, politička organizacija na čijem čelu je francuski predsednik Emanuel Makron.

“Novo lice Evrope”, bez jasno izraženog ideološkog opredeljenja, iznetog kroz formulaciju “centrizam”, izrazilo je želju da posle izbora bude formirana vladajuća koalicija šira od dosadašnje koju su činili proklamovani konzervativci i socijalisti.

Želja će mu gotovo izvesno biti ispunjena, pošto bi ALDE trebalo da zabeleži rast u odnosu na prethodne izbore i da sa 68 mesta “skoči” na nešto manje od stotinu. U prilog tome da će Makron pokušati da preuzme lidersku ulogu ide i predlog da glavni pregovarač EU za Bregzit Mišel Barnije bude kandidat za predsednika Evropske komisije.

“Desničari”, levičari i Zeleni

Photo by Marco Di Lauro/Getty Images

Evropska unija se poslednjih godina u mnogim svojim državama članicama često naziva i “Četvrtim rajhom”, dok je nemačka kancelarka Angela Merkel percepirana kao neprikosnovena vlasnica noža i pogače.

Berlinsko-briselska agenda je ogroman animozitet prema sebi stvorila u izbegličkoj krizi, kada je praktično primoravala članice EU da prihvate izbeglice i migrante, čemu se prvi suprostavio premijer Mađarske Viktor Orban.

Da li nazivani ekstremnim desničarima, populistima, suverenistima, tek lideri slični njemu, i kasnije Salviniju, u centar pažnje stavljaju svoju državu i njene građane, nasuprot uvreženom mišljenju da politika EU treba da bude usmerena ka potpunom jedinstvu.

Odluke Berlina i Brisela su navele građane EU da se okrenu pričama nuđenim od strane lideri drugačijih uverenja, često pogrešno nazivani desničarima i to uglavnom od onih koji se nazivaju konzervativcima, a delovanje im je daleko od bilo kog postulata tog ideološkog pristupa.

Ipak, desni talas nije dostigao nivo koji je bio očekivan, ali se zaoštrava, pa će tako umerena evroskeptička grupacija Evropskih konzervativaca i reformista izgubiti gotovo dvadeset od aktuelnih 74 pozicija, dok će grupa pod nazivom Evropa za slobodu i direktnu demokratiju, u kojoj je i Najdžel Faraž, dobiti bar desetak pozicija više, u odnosu na prethodnih 45.

I to bez učešća Alternative za Nemačku, za koju se očekuje da dobije oko 12 odsto glasova.

Vredi napomenuti da ECR, u kojoj se nalazi i “ozloglašena” poljska partija Prava i pravde, očekuje da će u budućnosti dobiti podršku nove španske nacionalističke partije Voks, ali bi obe grupacije mogla da ugrozi Salvinijeva ideja da se formira Evropski savez ljudi i nacija.

Kako će se takva namera odraziti na budućnost grupacije Evropa nacija i sloboda, kojoj se predviđa skok sa 37 na 55 mesta, ostaje da se vidi, s obzirom na to da njenu okosnicu sada čine Nacionalni front Marin le Pen i Salvinijeva Liga.

Ostaje da se vidi kako će na rezultat ENF uticati skandal u koji je bio umešan, sada već bivši vicekancelar Austrije Hajnc-Kristijan Štrahe, pošto je u ovom bloku i njegova Slobodarska partija.

Očekuje se i da nove, neudružene partije, dobiju više od 50 mesta u parlamentu, dok se očekuje pad rezultata političkih organizacija koje su već učestvovale, a nisu se svrstale ni u jednu grupu, poput grčke Zlatne zore i mađarskog Jobika.

Na potpuno drugoj strani ideološkog spektra nalaze se Evropska ujedinjena levica i Nordijska zelena levica, čiji su stožeri partije Podemos iz Španije, Siriza iz Grčke i Linke iz Nemačke, ali je njima predviđen gubitak određenog broja poslaničkih mesta.

Ankete samo za Evropske zelene i Evropski slobodni savez očekuju minimalne korekcije u broju mandata, odnosno porast sa 51 na 53 mesta, a bliskost sa “velikima” od te grupacije čini potencijalnu metu za saradnju ukoliko se lideri odluče za “širu koaliciju”.

Spasoje Veselinović