Radjard Kipling: Život i sve smrti tvorca najlepše poeme svih vremena

Ne postoji nijedan segment života Radjarda Kiplinga koji bi mogao biti nazvan uobičajenim. Sve u biografiji slavnog engleskog pisca je iščašeno, iskrivljeno i u najvećoj meri van standarda.

Počevši od rođenja u Indiji, tačnije u Mumbaju, gde su njegovi otišli kao predstavnici kolonijalne sile, pa sve do smrti, okolnosti su od jednog sramežljivog dečaka kreirale pisca kontroverzi i mitsku ličnost svetske književnosti. U prvim godinama života, nestašni Radjard, u društvu svoje sestre Alis je obilazio živopisne indijske pijace, upijajući boje i jezik, osećajući beskrajnu slobodu među improvizovanim tezgama i pomešanim mirisima začina.

Ipak, razdraganost koju je pratilo udobno odrastanje u kolonijalističkoj porodici, ubrzo će zameniti horor, koji mu je priređen iz najbolje namere. Naime, Radjardova majka je, smatrajući da će mu obrazovanje u Britaniji biti od velikog značaja, organizovala da se on vrati u Englesku i započne školovanje smešten u hraniteljsku porodicu Holovej.

Za malog Kiplinga počinje pet godina pakla. Maltretiran i fizički i psihički, pokušava da odluta u svet knjiga, kako bi imao kakav-takav mir. Međutim, gospođa Holovej je toliko zla da mu oduzima knjige i on pozajmljuje dela iz školske čitaonice, koje potom čita tako što neprestano pomera nameštaj u sobi kako bi ona imala utisak da se igra i da je aktivan.

Agonija prestaje kada je on već i fizički i psihički potpuno na izmaku snage. Porodični prijatelj dolazi u posetu i zatiče ga bledog i totalno depresivnog, te alarmira gospođu Kipling, koja momentalno kreće iz Mumbaja i preuzima Radjarda, koji je postao senka dečaka koga je ispratila na Ostrvo. Da bi mu pomogla da se opusti i rehabilituje, odvela je sina na produženi odmor, a zatim ga smestila u novu školu u Devonu.

Tamo je Kipling procvetao i otkrio svoj talenat za pisanje, da bi na kraju postao urednik školskih novina.

Foto: Printscreen Instagram

Godine 1882. Kipling se vratio u Indiju. Bio je to najbolji period u životu mladog pisca. Prizori i zvuci, čak i jezik, za koji je verovao da ga je zaboravio, vratili su mu se po dolasku. Uz očevu pomoć zaposlio se u lokalnim novinama.

Posao mu je bio odličan izgovor da noću luta i otkriva čari Lahora, grada u koji su se njegovi roditelji preselili. Kako je patio od insomnije, celu noć bi lutao ulicama ili provodio vreme u javnim kućama i opijumskim jazbinama, inače zabranjenim zonama za Engleze. Ovi izleti inspirisali su ga da napiše četrdeset novela koje nazvao "Obične priče sa brda" i ta zbirka je stekla široku popularnost u Engleskoj.

Posle sedam dugih godina u Indiji, ponovo se vraća u London, gde već uživa određeni ugled kao pisac i upoznaje američkog agenta i izdavača Volkota Belestira. Kiplingovo prijateljstvo sa Belestirom promenilo je život mladog pisca. Ubrzo je upoznao njegovu porodicu, pre svega, sestru Keri. Činilo se da su njih dvoje samo prijatelji, ali tokom božićnih praznika 1891. Kipling, koji je otputovao u Indiju da vidi svoju porodicu, dobio je hitni telegram od Keri. Volkot je iznenada umro od tifusne groznice i Keri je želela da Kipling bude sa njom.

Odjurio je nazad u Englesku, a u roku od osam dana nakon njegovog povratka, njih dvoje su se venčali na maloj ceremoniji kojoj je prisustvovao američki pisac Henri Džejms.

Keri i Radjard su izrodili troje dece, Džozefinu, Alis i Džona. Cvetala je ljubav, ali i Kiplingova karijera. Tih godina piše remek-delo "Knjiga o džungli", koje će kasnije studio "Dizni" učiniti besmrtnim filmskim klasikom. Ponovo šest godina sreće i sedma pakla. Naime, nostalgična Keri ga nagovara da otputuju porodično u Njujork kako bi posetili njenu majku.

Plovidba i hladni Njujork su loša kombinacija za Radjarda i Džozefinu. Oboje dobijaju upalu pluća i smeštaju ih u bolnicu. Kipling se posle nekoliko nedelja napokon oporavlja, ali Keri nema snage da mu saopšti da je DŽozefina izgubila bitku.

Nikada više Radjardov osmeh neće biti iskren. Nikada više nebo neće biti plavo, ni trava neće biti zelena. Za Kiplinga, tuga se kao najgora pošast uvukla u dušu, on je postao čovek sa tugom u svakom pokretu, u svakom postupku. Ogorčen je. Stižu i optužbe da je rasista. Kolonijalista. Prek i rigidan u stavovima.

Dok se veći deo Evrope pripremao za rat sa Nemačkom, Kipling se pokazao kao vatreni pristalica borbe. 1915. čak je otputovao u Francusku da iz rovova izveštava o ratu. Takođe je ohrabrivao svog sina Džona da se prijavi. Od Džozefinine smrti, Kipling i Džon su se izuzetno zbližili.

U želji da pomogne svom sinu, Kipling je odvezao Džona do nekoliko različitih regrutnih centara. Ali mučen istim problemima sa vidom koje je imao i njegov otac, Džon je više puta odbijan. Konačno, Kipling je iskoristio svoje veze i uspeo da ubaci Džona u Irsku gardu, gde je dobio čin potporučnika. Oktobra 1915. Kiplingovi su dobili vest da je Džon nestao u Francuskoj.

Vest je uništila par. Kipling, možda osećajući krivicu zbog svog nastojanja da sina učini vojnikom, krenuo je u Francusku da pronađe Džona. Ali od potrage nikada ništa nije bilo, a Džonovo telo nikada nije pronađeno. Izbezumljen i iscrpljen Kipling se vratio u Englesku da još jednom oplakuje gubitak deteta. Dok je Kipling nastavio da piše i naredne dve decenije, više se nikada nije vratio svetlim, veselim dečjim pričama koje je nekada toliko voleo da piše.

Zdravstveni problemi su na kraju sustigli i Radjarda i Keri, kao rezultat starosti i konstantne tuge. Preminuo je 18. januara 1936. tačno 44 godine od dana kada se venčao s Keri. Kiplingov pepeo je sahranjen u Vestminsterskoj opatiji u "Pesničkom kutku" pored grobova Tomasa Hardija i Čarlsa Dikensa.