Sudbinski most na reci Ibar

Problem podeljenog grada Kosovske Mitrovice obicno se jednostrano objasnjava kao problem Srba na severu koji odbijaju da zive sa Albancima na jugu. Medjutim, situacija je u mnogo cemu suprotna ovoj sablonskoj tvrdnji

U dramaticnim dogadjajima u toku leta 1999. kad su kosovski Albanci predvodjeni OVK uspeli da etnicki ociste veliki deo Kosova i Metohije, nakon povlacenja jugoslovenskih snaga i dolaska medjunarodnih snaga Kfora, mitrovacki Srbi su spontano organizovali odbranu ne dozvolivsi albanskim ekstremistima da predju reku Ibar i oteraju Srbe i sa ovih prostora. OVK je vec proterala sve Srbe i sa izuzetkom nekolicine, iz juznog dela grada, dok je romska zajednica potpuno zbrisana sa lica zemlje i njihova mahala spaljena do temelja. Srpske kuce i poslovne prostore koji nisu bili zapaljeni, preko noci su okupirali novi albanski "vlasnici". Istovremeno, severna Mitrovica, koja cini samo jednu petinu celog grada, ostala je do danas multietnicko podrucje, sto se cak priznaje i u najnovijem izvestaju Srbima nenaklonjene Medjunarodne krizne grupe

Zapravo, prema podacima Oebsa, u opstini Mitrovica trenutno ima oko 100.000 ljudi. Severno od Ibra zivi 12.000 Srba, 3.000 Albanaca, 2.000 Bosnjaka (Muslimana), 600 Turaka i 500 Roma, ukljucujuci i otprilike 5.000 Srba prognanih vecinom iz juzne Mitrovice ili drugih delova Pokrajine. Paradoksalno ili ne, severna Mitrovica je jedna od najmultietnickijih urbanih podrucja na Kosovu i Metohiji, a ipak se smatra najvecim kosovskim problemom, posebno u albanskim i medjunarodnim krugovima. U juznom delu grada trenutno zivi samo 15 Srba koji zivot provode u parohijskom domu uz crkvu Svetog Save, okruzeni bodljikavom zicom i jakom zastitom snaga Kfora. Broj Bosnjaka je takodje opao u ovom delu Mitrovice, kao uostalom i u drugim urbanim podrucjima Pokrajine

Ovaj, juzni deo Mitrovice zapravo je multietnicki samo zahvaljujuci brojnim medjunarodnim mirotvorcima i osoblju Unmika koji ovde rade i zive sa Albancima. Lokalne nealbanske zajednice gotovo da ne postoje, sto je slucaj i u ostalim gradovima u kojima zivi albanska vecina

Niko ne moze da porekne da na severu nema problema. Nekoliko kriminalnih grupa deluje i u ovom delu grada koristeci se izuzetno teskom ekonomskom i politickom situacijom. Ali, imajuci u vidu da je ostali deo Kosova i Metohije preplavljen narko-bandama, mafijom, polulegalnim "bezbednosnim agencijama" i centrima za prostituciju i belo roblje, objektivan posmatrac tesko moze da prstom pokaze bas na severnu Mitrovicu kao najozbiljniji kosovski problem

Izgleda da ce pre biti da je severna Mitrovica kao i severni deo Kosova i Metohije, u kome vecinom zive Srbi (otprilike 60.000 ljudi) ozbiljan problem upravo zato sto kosovski Albanci nisu uspostavili kontrolu i nad ovim podrucjem i nisu uspeli da proteraju Srbe kao iz drugih urbanih delova Kosova i Metohije sto se nazalost dogodilo u prisustvu medjunarodnih snaga i misije UN. Srbi na severu ne zele da prihvate nove kosovske institucije sve dok u njima glavnu rec vode predstavnici politickih partija koje su se razvile iz bivse OVK nakon rata. Za Srbe na Kosovu i Metohiji, Mitrovica je poslednja nada za multietnicko Kosovo. Zato ona kao podrucje u kome Srbi, Albanci, Turci, Romi i Bosnjaci jos zive u relativnom miru i jednakosti, treba da predstavlja vise model za ostatak gotovo etnicki ociscenog Kosova u kome dominiraju Albanci, a ne prepreku za bolju buducnost

Ne treba pominjati da sve navedene etnicke zajednice zive na teritoriji centralne Srbije i Crne Gore bez sukoba, uzivajuci slobodu kretanja i svoja kulturna i ljudska prava. Medjutim, cim se udje na teritoriju Kosova i Metohije koja je pod administracijom UN, realnost na terenu se naglo menja. Dok kola sa putnicima razlicite etnicke pripadnosti slobodno putuju jugoslovenskim cestama, posebno u pravcu crnogorske obale, i dok je sve vise kosovskih Albanaca koji idu u Beograd na lecenje, u ostalim delovima Kosova i Metohije Srbi jos zive u etnickim getima i enklavama bez slobodnog pristupa institucijama kojim dominiraju kosovski Albanci

Na primer, u samoj gradskoj zoni Pristine i pored jakog medjunarodnog prisustva zivi samo 110 Srba (iskljucujuci stotinak prevodilaca koji su dosli iz centralne Srbije) od predratnih 20.700. U Prizrenu od predratnih 8.300 Srba ostalo je samo 65 starijih lica; u Djakovici su jedini preostali Srbi sest starica koje zive uz staru crkvu dok u Peci, u gradu, sa predratnih 9.100 Srba vise niko nije preostao i samo 25 monahinja jos opstaje pod jakom zastitom Kfora u manastiru Pecka patrijarsija. U stvari, u svim kosovsko-metohijskim gradovima broj medjunarodnih predstavnika nadmasuje broj Srba koji su preostali, sto se tesko moze nazvati pravom zamenom za nepostojecu multietnicnost. Pristinski Srbi zive u malom getu poznatom pod imenom "zgrada YU programa" kao i oko crkve Sv. Nikole

Dok dvadesetak srpske dece svakodnevno vojnim vozilima putuje na nastavu u Laplje Selo izvan Pristine, sve pristinske skole su rezervisane samo za one koji govore albanskim jezikom. Na Pristinskom univerzitetu nema nijednog srpskog profesora ili studenta dok je Univerzitetska bolnica u Pristini slobodna i otvorena prakticno samo za vecinsko stanovnistvo - Albance. Ni u Pristini, ni u jednom kosovskom gradu, osim severne Mitrovice, srpski lekari ne mogu normalno da rade u bolnickim centrima pa su Srbi bili prisiljeni da formiraju mrezu seoskih klinika koje pomazu beogradska vlada i Unmik. Sada se Srbi koji zive u ovakvoj situaciji optuzuju zbog paralelnih institucija i nespremnosti da ucestvuju u svim "blagodetima" posleratne slobode

Da li je na osnovu svega recenog Pristina bolji i pohvalniji model za multietnicko Kosovo od severne Mitrovice? Naprotiv, Pristina, Prizren, Pec, Urosevac, Djakovica i drugi manji kosovski gradovi su primer kako bi severna Mitrovica i citav sever Kosova i Metohije izgledali ukoliko bi se sprovela toliko forsirana "reintegracija" i "ujedinjenje" i to na osnovu programa albanskih politickih partija i njihovih jurisnika. Prema tome, tesko je razumeti zasto medjunarodna zajednica cesto prihvata jedan u osnovi pogresan pogled koji je zasnovan na izvestajima koji se temelje na neproverenim informacijama i predrasudama, a najcesce na otvorenoj propagandi

Trenutno kosovski Albanci ne dozvoljavaju Srbima njihovo pravo da imaju univerzitet u severnoj Mitrovici gde bi Srbi i drugi studenti koji se sluze srpskim jezikom mogli da pohadjaju nastavu na svom maternjem jeziku i gde bi srpski profesori slobodno predavali kao sto to cine njihove kolege sirom Jugoslavije. U vreme autonomije Kosova sedamdesetih i osamdesetih godina beogradska vlada je upravo ovo pravo dala kosovskim Albancima koji su dobili Pristinski univerzitet. Ova ustanova je nazalost ubrzo postala rasadnik separatistickih ideja zahvaljujuci prvenstveno albanskim profesorima iz Tirane koji su sirili ideje Envera Hodze i maoizma, podsticuci nadu u stvaranje velike Albanije. Srbi su vrlo brzo razumeli da Pristinski univerzitet stvara nove politicke i kulturne realnosti na Kosovu i Metohiji i da je u njemu sve manje mesta za Srbe i ostale studente kojima je srpski maternji jezik

Negirajuci Srbima njihovo neotudjivo pravo na univerzitet i skolske programe koji ce biti u skladu sa nastavnim planovima Srbije, kao i makar jedan regionalni bolnicki centar u severnoj Mitrovici kosovski Albanci i medjunarodni krugovi cine ozbiljnu nepravdu prema Srbima. Insistirajuci na multietnicnosti mitrovackog univerziteta i bolnice dok se istovremeno tolerise postojanje gotovo etnicki cistih albanskih bolnica i Pristinskog univerziteta, Albanci u sustini zele da sprece Srbe da zadrze makar jedan regionalni centar u kome ce uzivati osnovne slobode i prava. U stvari, pod maskom "multietnicnosti" mogu se primetiti namere da se unisti poslednja urbana sredina na Kosovu i Metohiji u kojoj srpski studenti, inzenjeri, profesori i drugi perspektivni mladi ljudi mogu da zive i rade slobodno se koristeci svojim maternjim jezikom

U svim drugim delovima Kosova i Metohije urbane zone su zatvorene za Srbe i mladi intelektualci mogu samo da rade za Kfor ili Unmik ili pak da se posvete obradi zemlje

Takozvane "paralelne institucije" u severnoj Mitrovici i drugim srpskim enklavama nisu "paralelne" vec jedine postojece institucije koje pruzaju srpskom stanovnistvu osnovne usluge bez diskriminacije i represije za razliku od institucija u podrucjima u kojima preovladjuju Albanci i u kojima su preostale manje srpske enklave prinudjene da zive samo zahvaljujuci medjunarodnoj humanitarnoj pomoci. Ucesce nealbanaca u novim kosovskim (citaj albanskim) institucijama je samo simbolicno, jer se tesko moze naci Srbin koji bi slobodno isao u pristinsku, prizrensku ili pecku bolnicu ili sud da bi dobio potrebne usluge kada cak i srpski parlamentarci u zgradu Skupstine putuju u oklopnim vozilima. Nema tih srpskih roditelja koji bi svoga sina ili kcerku poslali na Pristinski univerzitet i tako rizikovali zivot svog deteta u sredini koja je zasnovana na otvorenoj etnickoj diskriminaciji

Ovo je sve poznato medjunarodnim predstavnicima na Kosovu i Metohiji ali se istina izgleda namerno skriva od mnogih ljudi na Zapadu koji se informisu na osnovu laznih i nepotpunih izvestaja kojima se nastoje sakriti promasaji kosovske administracije. Vrlo malo medjunarodnih predstavnika koji posecuju Kosovo i Metohiju prvi put shvataju da je kosovsko drustvo etnicki podeljeno na privilegovano, slobodno stanovnistvo i one koji to nisu. Jedva da iko od ovih stranih posetilaca na prvi pogled razume da su nasmejana lica dece i omladine na ulicama Pristine, Peci, Djakovice i Prizrena gotovo u 99,99 odsto slucajeva albanska, jer prisustvo Srba, koji se uz to jos sluze svojim jezikom na javnim mestima, u kosovskim gradovima vest je koja se sa nevericom prepricava

Takodje, mnogi evropski i americki donatori ne znaju da su institucije koje obilato pomazu vecinom nepristupacne manjinskom stanovnistvu, posebno Srbima. Cesto je dovoljno naci dvoje Srba koji bi samo potpisali svoja imena na nekom formularu da se ta institucija nazove u potpunosti multietnickom i slobodnom za sve bez obzira na etnicku ili versku pripadnost. Upravo na ovaj nacin mnoge kosovske institucije su primile velike fondove sa Zapada iako ni po cemu nisu multietnicke i do dan-danas ostaju zatvorene za Srbe

Prema tome, apeli za "ujedinjenje" i "integraciju" Kosovske Mitrovice dok god traje proces dominacije vecinskog stanovnistva nad Srbima i drugim malobrojnijim nealbanskim zajednicama sasvim su pogresni i nepravedni i nikada nece naici na podrsku Srba ni na severu ni u ostalim delovima Pokrajine. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju svoje neotudjivo pravo da zadrze veze sa drzavom kojom po Rezoluciji SB UN 1244 pripadaju i odlucno se odupru nasilnoj integraciji u kosovske institucije sve dok one negiraju njihova osnovna ljudska prava i dostojanstvo. Oni takodje imaju fundamentalno pravo da sacuvaju svoj identitet: kulturu, jezik i veru u jednom drustvu u kome se progresivno unistava i iskorenjuje sve sto nije albansko.
Kada Srbi jednog dana budu slobodno i bez ikakvih problema mogli da dobiju svoje osnovne administrativne, zdravstvene i obrazovne usluge u Pristini, Prizrenu i Peci tada nece biti razloga da Mitrovica ostane podeljena. Situacija u Kosovskoj Mitrovici zato se ne moze stoga razumeti niti razresiti van sireg kosovskog konteksta jer je ona pre simptom i posledica opstih kosovskih problema nego njihov uzrok.
Zapravo, bitka za Mitrovicu ne bije se na mostu preko reke Ibra vec u onim delovima Kosova i Metohije koji su etnicki ocisceni od nealbanskog stanovnistva u medjunarodnom prisustvu.
Autor je svestenik u manastiru Visoki Decani i portparol Eparhije rasko-prizrenske