Emajlirajte pažljivo

U poštanskom sandučetu mog kompjutera trenutno se nalazi 6.158 poruka, pristiglih u poslednjih godinu i po dana. Na svaku sačuvanu su najmanje dve izbrisane, u kojima mi je nuđena vijagra, produženje penisa, brzi milioni dolara ako nigerijskim visokim državnim činovnicima pomognem da operu pare, ponude ruskih lepotica koje žele da su udaju baš za mene (nesvesne da sam srećno oženjen), obećanja da mi seks postane „najveće uživanje” i recepti da me „ona obožava” više od bilo kog drugog. Elektronsku poštu proveravam veoma često. Da li očekujem nešto važno?

Ne, nego samo osećam svrab da bi moglo da stigne nešto važno. Proučavajući iskustva drugih u pripremi materijala za ovaj tekst, zaključio sam da najverovatnije još nisam postao zavisnik od „emajliranja”, ali da sam opasno blizu. Kad nekome pošaljem mejl, pomalo se osećam nelagodno ako odgovor ne stigne u roku od sat vremena. A kad sam duže vreme daleko od kompjutera, uhvati me zebnja da mi je u međuvremenu neko poručio nešto baš značajno.

Mnogo puta sam sebe uhvatio kako mi je lakše da ne otkucam imejl, nego da obavim telefonski razgovor. A događa mi se, srećom ne isuviše često, da se, čim kliknem na dugmence za slanje, odmah pokajem. Ispostavi se da sam instant komunikaciju koju omogućava elektronska pošta shvatio i kao obavezu da mnogo toga saopštim prebrzo.

Siguran sam da slične simptome, probleme i iskustvo imaju i mnogi od vas koji ovo čitaju. Elektronska pošta, koja je prvi put isprobana još pre internet ere, 1971, danas je najviše korišćen servis na kompjuterskoj mreži. I najviše zloupotrebljavan.

Prema nekim računima, u svetu se svake sekunde pošalje dva miliona elektronskih poruka, koje su postale zamena za klasično pismo, telefonski razgovor, dogovor u četiri oka. Sećam se kako sam sredinom devedesetih zavideo retkima koji su imali imejl adresu: to je bila privilegija samo važnih akademskih građana.

Kad je postala pristupačna, najpre biznisu, bila je dobrodošla alatka koja je olakšala i ubrzala komunikaciju, razmenu važnih informacija i dokumenata, poslovne konsultacije – najavljivala je, ukratko, nove uzlete u produktivnosti. Kad je sišla u mase, otvorila je nove horizonte personalnih kontakata. A onda se došlo do tačke kad je imejl adresa postala deo poslovnog bon-tona i lična legitimacija pripadnosti informatičkom dobu.

Ali, kao i u svakom civilizacijskom progresu, u jednom momentu se otkrije da blagodet ima svoju ne malu cenu. U slučaju elektronske pošte, ona iz dana u dan raste.

Osnovna dijagnoza je da izum nastao zarad ubrzanja komunikacije, u sve većoj meri počinje da je obesmišljava i usporava. Sve izraženiji je sindrom „digitalnog cunamija”: sve smo zatrpaniji informacijama, među kojima je sve manji postotak onih koje su nam zaista neophodne.

Prema jednoj analizi, u tipičnom „inboksu” korisnika interneta u EU, čak 80 odsto poruka su „spam”, izraz koji označava neželjenu poštu. U poslovnim sistemima, emajliranje u sve većoj meri generiše negativan saldo: više krade od produktivnosti nego što joj doprinosi. Gartner, firma koja se bavi informatičkim istraživanjima, u jednom izveštaju konstatuje da imejl uzrokuje najveće traćenje radnog vremena: samo deset odsto poruka koje se pročitaju su zaista važne za posao.

Ali profitna dimenzija nije jedina: podjednako važna je i socijalna. Tehnologija nas sve više izoluje od stvarne ljudske komunikacije. A i kad je neophodna, elektronska najčešće nije onog kvaliteta koji je svrsishodan.

Kad smo nekad pisali pisma, pažljivo smo birali svaku reč. Elektronska pisma pak nastaju (pre)brzo. I često završavaju tamo gde ih nismo poslali. Svaki program za elektronsku poštu ima i komandu „forward” (prosledi): primalac može da je instant dostavi na nebrojeno drugih adresa.

Šanse za nesporazume su kod emajliranja mnogo veće nego u drugim vrstama komunikacija. U poslednje vreme zato se sve češće ukazuje na neophodnost uvođenja odgovarajućeg bon-tona za ovu oblast. Prema preporukama Majkrosofta, najvažnije je sledeće: 1) ne koristite imejl da biste izbegli lični kontakt 2) nikad ne pišite ono što ne biste napisali na poštanskoj razglednici 3) imajte u vidu da su sve elektronske poruke javne – internet provajderi ih čuvaju i kad ih vi izbrišete 4) pridržavajte se svih pravopisnih pravila, jer sa svakom porukom šaljete i informacije o sebi. I najzad, 5) pročitajte sve još jednom i dobro razmislite pre nego što kliknete na „send”.

Pre nego što sam počeo ovo da pišem, pozabavio sam se statistikom sopstvenog emajliranja: ako sam na svaku od 6.158 sačuvanih poruka tokom pomenutih godinu i po, za čitanje i eventualno odgovaranje potrošio minimum tri minuta, to je ukupno 307 sati, ili čak 38 osmočasovnih radnih dana! 

Vreme je za odvikavanje.