Menjam generala za guvernera

Kada su se generali Dragoljub Ojdanić i Blagoje Kovačević u drugoj polovini devedesetih godina (u vreme kada je Momčilo Perišić bio načelnik Generalštaba Vojske SRJ) pojavili na Kongresu Socijalističke partije Srbije, pa još u uniformama, bilo je to ravno skandalu. I za profesionalne pripadnike Vojske i za širu javnost. Uostalom, bilo je i protivzakonito.

Nije prošlo mnogo, a tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević pozvao je Perišića u svoj kabinet i saopštio mu da više nije načelnik Generalštaba i da će Ojdanić ubuduće obavljati tu dužnost.

Od tog pojavljivanja generala na partijskim skupovima i smenjivanja „u četiri oka” za otprilike jednu deceniju stiglo se dotle da se načelnici GŠ smenjuju „po novinama” i da služe za potkusurivanje stranaka u pregovorima o vladi. I da to, nekako, mnogima deluje normalno i logično.

Kao što deluje logično da se u „paketu” za novu vladu nađu i šef Bezbednosno-informativne agencije ili guverner Narodne banke Srbije. (Šefa Vojno-bezbednosne agencije ili Vojne obaveštajne službe još se nisu dotakli, bar ne javno.) Sad, naravno, nije reč o tome da li treba ili ne treba štititi lik i delo Zdravka Ponoša, Radeta Bulatovića ili Radovana Jelašića. Reč je o tome da li je dopustivo da se o čelnim pozicijama institucija i službi koje zahtevaju, pre svega, stabilnost (i od kojih dosta i zavisi stabilnost zemlje), diskutuje uvek kada se menja izvršna vlast u Srbiji. Naročito zbog toga što nije (ili ne bi trebalo da bude) reč o političkim funkcijama. Ili je, a biće da je tako, stvar upravo u tome da su mesta načelnika GŠ, šefova „tajnih službi”, guvernera centralne banke ili neka druga podjednako važna, a koja zahtevaju isključivo stručnost i profesionalizam, u ovoj našoj tranziciji postala upravo ono što ne bi smela da budu – ispolitizovana.

Početak politizacije, što će reći srozavanje vojničke profesije, general Ninoslav Krstić, predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju, smešta u neku godinu pre pomenutog „bliskog susreta” Ojdanića i Kovačevića sa socijalistima, tačnije u 1993. godinu kada je penzionisana grupa od četrdesetak generala Vojske SR Jugoslavije. Bez ikakve najave, iako je u zakonu navedeno da moraju biti obavešteni o tome pet meseci ranije (kao i danas), pozvani su na Dedinje gde im je pročitan ukaz o penzionisanju.

Kao primer kako se radi u savremenoj vojsci, general Krstić navodi američke vojne snage: u vreme dok je komandovao napadima NATO-a na SRJ 1999. godine, general Vesli Klark je znao da će za šest meseci biti penzionisan (i javnost je to znala). General Džonson, koji je ušao sa snagama NATO-a na KiM posle bombardovanja, 2001. godine je rekao Ninoslavu Krstiću da će 2002. godine biti komandant kopnene vojske Velike Britanije. I svi komandanti NATO-a na Kosmetu su šest meseci ranije znali gde odlaze odatle i na koju dužnost, ističe Krstić. „Takvo ophođenje bitno je za uniformisana lica, to verifikuje njihov rad. Naši generali, međutim, saznaju iz novina za svoja unapređenja ili penzionisanja, ili ih obaveste na dan čitanja ukaza o tome”, kaže Krstić.

Tako je recimo, bivši načelnik GŠ-a Dragan Paskaš oktobra 2005. godine tek na sednici Vrhovnog saveta odbrane saznao da će tog dana biti doneta odluka o njegovoj smeni i penzionisanju. Paskaš, bar zvanično, nije smenjen posle samo deset meseci na toj funkciji zbog lošeg rada, već zato što su se „stekli zakonski uslovi za njegovo penzionisanje”. Nezvanična verzija kaže da je njegova smena bila rezultat političke nagodbe predstavnika Crne Gore i Srbije u VSO, pa je Crna Gora na mesto prvog čoveka vojske postavila svog čoveka generala Ljubišu Jokića, dok je za njegovog zamenika postavljen pukovnik Zdravko Ponoš (na istoj sednici unapređen u čin generala), kome se pripisuje da je blizak predsedniku Srbije Borisu Tadiću.

U toj nagodbi, kako su ocenjivali pojedini analitičari, ni premijer Vojislav Koštunica nije ostao kratkih rukava, jer je na mesto ministra odbrane ubrzo postavljen njegov kandidat Zoran Stanković. Čini se da u ovom resoru sada ponovo predstoji „mešanje karata”.

Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, kaže da u svim zemljama kada se menjaju vlade ima izvesne borbe oko važnih pozicija (MUP, Vojska, spoljni poslovi, finansije), ali ističe da u uređenim, pravnim zemljama to ostaje „na površini”.

– Menjaju se ministri a ceo državni aparat ispod njih ostaje. On je depolitizovan i novi ministar, eventualno, dovodi šefa kabineta i još neke najbliže saradnike, objašnjava Radovanović, navodeći kao primer Francusku, u čijem se MUP-u menja samo ministar.

– U tranzicionim zemljama je drugačije. Kod nas se menja sve, od državnih sekretara do načelnika SUP-a u opštinama, i šefovi svih odeljenja i službi BIA. Taj pristup je, naravno, suprotan svim stručnim zahtevima koji postoje. Zato je važno ko je novi ministar ili šef BIA-e. Ako je ministar razuman čovek, te službe će funkcionisati normalno. U suprotnom, službe će postati pandan partijama ili instrument partije iz koje ministar dolazi – kaže Radovanović, koji ocenjuje da je sunovrat ministarstava sile, politizacijom, počeo sredinom devedesetih godina i „žestoko nastavljen” posle 2000. godine.

Treba li podsećati da se i sada u svim kombinacijama o budućem šefu BIA uglavnom govori o tome kojoj stranci su bliski kandidati za tu funkciju, a ne o njihovim stručnim kvalifikacijama.

Govoreći o štetnim posledicama politizacije Vojske i policije i obaveštajnih službi, general Ninoslav Krstić navodi da je krajnji rezultat dolazak nestručnih ljudi na odgovorna mesta.

– I sada, kada bude formirana nova vlada, ljudi iz vrha će opet biti pomereni u stranu, a doći će drugi. Mi smo mala zemlja, nemamo mnogo profesionalno dobrih kadrova i ako ih svaki put menjaju, imaćemo negativnu selekciju. To utiče na mlade ljude – govori im da ne moraju profesionalno da se usavršavaju, da je dovoljno da budu bliski nekoj stranci – ukazuje general Krstić i ističe primer ministarstva odbrane Izraela. Glavni čovek tog ministarstva zapravo je direktor, koji se ne menja sa svakim novim ministrom, koji je stručno lice i taj koji novog ministra upoznaje sa celim sistemom.

S druge strane, u Srbiji, sudeći po pisanju pojedinih medija, koji uglavnom prenose „probne balone”, kojima stranke testiraju drugu stranu u pregovorima, ide se dotle da promena prvog čoveka Generalštaba VS, koji se povezuje sa liderom DS-a i predsednikom Srbije Borisom Tadićem, automatski povlači smenu direktora policije Milorada Veljovića, koji je opet, smatra se, blizak potpredsedniku DSS-a i aktuelnom ministru policije Draganu Jočiću.

– Tako široke rasprave o nekim funkcionerima, pogotovo povezane sa određenim pikanterijama i tračerskim pristupom, ne zaslužuju pre svega, institucije koje te ličnosti zastupaju. Načelnik GŠ-a ili guverner NBS-a su, pre svega, institucije – ističe Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Prema njegovim rečima, na početku demokratizacije našeg društva potrebne su nam institucije sa jasnim kredibilitetom – i zbog toga razne spekulacije o njima nisu dobre. Bajec ukazuje na „dosta jednako mišljenje ekonomista” da bi upravo zbog kredibiliteta centralne banke, njene zaštite i ojačavanja, trebalo izmeniti Zakon o NBS u određenim delovima, i ta rasprava može biti i prilika da se eventualno razgovara i o radu aktuelnog guvernera.

– Ali, ovako, u sklopu priča o formiranju vlade, to mi i lično malo smeta. Nije u redu gurati ga zato što je „naš”, ili ga odbacivati zato što nije „naš”. U tom slučaju se postavlja pitanje šta je centralna banka. Guverner bi trebalo da bude „ničiji” ili „svačiji”, odnosno da bude predstavnik interesa zemlje i želje za njenom makroekonomskom stabilnošću – ukazuje Bajec.

Ni praksa smene guvernera NBS zbog političkih razloga nije nova. Ni guverner NBJ Dragoslav Avramović sredinom devedesetih, niti postpetooktobarski guverneri NBS Mlađan Dinkić i Kori Udovički nisu smenjivani zbog lošeg rada, već zbog politike.

A može i drugačije. Nije, naravno, adekvatno za poređenje, ali nije zgoreg podsetiti da je bivši šef američkih Federalnih rezervi čuveni Alen Grinspen na toj poziciji proveo 18 godina (promenio je četiri predsednika: Regana, Buša starijeg, Klintona i Buša mlađeg, dakle i demokrate i republikance), jer bilo je važno samo to što je umeo da održi stabilnost cena i američkog finansijskog sistema.