Yo La Tengo

Mnogi sastavi za svoje nove albume govore: ‘kako su sad potpuno različiti; kako im je zvuk ove godine mnogo drugačiji nego prošle..’, dok YLT nikada ne komentarišu tu tematiku. Ko je preslušao bar dva albume iz njihove pozne karijere jasno mu je i zašto. Upravo ta, uvek prisutna različitost, je ono što ih izdvaja od mase bendova koji postoje duže od radija B92. Njihova transformacija je proces koji je uvek u toku, proces koji je slušljiv i onima koji u muzičkom smislu razlikuju koka kolu od pepsija, kao i onima koju su vikend slušaoci. I kada pomislite da su se oprobali u svim postojećim žanrovima (od novog američkog roka, preko jazza i bossanove, rockabillyja, post rocka, soula, garažnog r’n’r sve do elektro popa i dalje) i da je reciklaža postala neminovnost – razmislite dva puta.

I Am Not Afraid of You and I Will Beat Your Ass snimljen je u Nešvilu početkom godine, sa njihovim dugogodišnjim producentem Rogerom Moutenotom (producirao sve njihove albume u poslednjih 16 godine, tačnije od ploče Painful), koji je i ovaj put bio na visini zadatka, spojivši ‘divlje i pitomo’. Nakon pesme ‘Cherry Chapstick’ sa albuma And Then Nothing Turned Itself Inside-Out je prošlo 6 dugih godina, i upravo toliko se čekalo na novi distorzirani YLT klasik. Svesni potrebe svoje publike za takvim zvukom, novi album počinje sa ‘Pass The Hatchet, I Think I'm Goodkind’, desetominutnim hitom , sa repetativnom ritam sekcijom i sirovom distorziranom gitarom. Iako je više nego deplasirano nakon toliko godina sviranja porediti ih sa Velvet Underground u bilo kom smislu (i oni su par puta ponovili da su mnogo više inspirisani od strane onih na koje su VU uticali, nego od strane samih VU), ali je fakat da kada YLT zvuče kao klasicni YLT onda najviše podsećaju na VU. To sto je zadnjih deset godina sve manje takvih momenata u njihovoj karijeri, samo govori o stepenu zrelosti grupe. Stihovi “Hey Mr Tough / Don’t you think we suffered enough” iz ‘Mr Tough’, prvog skinutog singla, direktno su upućeni aktuelnom američkom predsedniku (otud i sarkazam u nazivu albuma, naravno). Duvačke deonice pesme zvuče kao da su semplovane sa nekog Motown klasika iz prve polovine sedamdesetih, uz jedva prepoznatljiv Irin falseto. James McNew je glavni vokal na ‘Black Flowers’, najnežnijoj pesmi na albumu - savršen spoj gudača, blage elektronike i setnih stihova, čine ovu čistu pop pesmu ne samo jednom od tri najlepše na albumu, nego možda i najlepšom Džejmsovom pesmom još od ‘Stockohlm Syndrom’.

Stereolabična ‘The Room Got Heavy’, je prava electro pop macho stvar (iako reč macho u kontestu YLT ima neko skroz treće značenje), bez obzira sto je peva Georgia. Instrumental ‘Daphnia’ neodoljivo podseća na ‘Green Arrow’ sa I Can Hear Heart Beating as One, dok ‘Weakest Part’ zvuči kao da je snimljena iste večeri kad i ‘Madeleine’. Kalifornijska ‘I Should Have Known Better’ bi se komotno mogla naći na Nuggets kompilaciji, dok u crypt-ovskoj ‘Watch Out for Me Ronnie’ YLT pršte od samopouzdanja, verovatno kao i svaki garažni bend. Album zatvara dvanaestominutna ‘The Story of Yo La Tango’, najupečatljivija numera na celom albumu, i ako je slušate pojačanu do daske vozeći se opustelim auto putem preko 120 km/h, gotovo je nemoguće da se ne naježite (mada isti efekat je provereno moguć i pri brzini trole od 40). Kada se sve doda i oduzme, nepobitan je fakat da je ovo jedna od tri najbolje YLT ploče, uz I Can Hear Heart Beating as One i And Then Nothing Turned Itself Inside-Out.

Red Hot Chili Peppers se u spotu za pesmu ‘Danny California’ presvlače u bendove različitih stilova koji su obeležili popularnu muziku u poslednjih 50 godina. Može se reći da YLT rade nešto slično na ovom albumu, ali sa bitnom razlikom: od početka do kraja ploče su u starkama i majici (najčešće na pruge).

Skoča

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Curtis Mayfield - Roots (rhino, 1971)

The Glands - The Glands (capricorn, 2000)

Dean Drouillard - Dream at Harmony Motel (drou music, 2005)

Portastatic - Be Still Please (merge, 2006)