Jeretici za sva vremena

Kada studenti decembra 1996. godine nisu hteli da prime na svoj protestni skup na Filozofskom fakultetu Žaka Langa, legendarnog ministra kulture i osnivača Festivala u Nansiju, i kad su njegovi odrasli domaćini zbog toga veoma žestili, on je mirno rekao: „Ne nervirajte se! Ja sam miran i sve mi je jasno. Mi, Francuzi, učimo se demokratiji još od 1789. godine i jedva da smo tu lekciju dobro naučili.“

Kako da se posle demokratskog Oktobra inteligencija i umetnici ponašaju prema novoj vlasti, koja delimično i učestvuje u toj vlasti? U prirodi demokratija je njena raznolikost, od desnice do levice, s tim da je sve ono što je levi ili desni centar spremnije da se demokratski ponaša prema svemu u zemlji, pa i prema umetnosti, nego krajnja desnica i levica.

Postoji pogrešno uverenje da će umetnost i kultura, nauka i prosveta prolaziti lako u odnosima s novom vlašću, jer su njeni pripadnici nedeljama na mrazu skakutali i protestovali, lupali posuđem i govorili na mitinzima i demokratski orijentisane političare doveli na vlast.

Međutim, politički život posle tako velike promene nije postao nikakva bajka niti ostvarenje utopije.

Šta ostaje demokratski orijentisanim umetnicima i inteligenciji? Ostaje im da se opredeljuju prema konkretnim postupcima vlasti - sistemu rukovođenju i finansiranja u kulturi i javnom životu, u demokratskim rešavanju gorućih problema. To je mogućno preko stručnih udruženja, ali i pojedinačno, bez kompleksa što je to (manje ili više) demokratska vlast.

A naravno da veliki umetnici u svakom periodu ostaju jeretici već po definiciji, katkada anarhisti u onom najboljem smislu reči, kakva je jedna Džudit Malina, teorijski potkovana i s čarobnom formulom kako da anarhizam bude bolje alternativa, a da ne rušilaštvo. Ko je slušao pre neku godinu prilikom susreta sa stvaraocima na 30. Bitefu ‘96. znaće o čemu je reč.