Pogled iz akvarijuma

Tri minuta na TV Dnevniku, ograničen broj strana na periferiji dnevne štampe i veliko Ništa u javnim diskusijama - eto toliko je Svet prisutan u Srbiji. Sudeći prema mestu, značaju i značenju koje imaju u kontekstu srpskih medija, rubrike poput Vesti iz sveta, Međunarodna politika ili Svet oko nas, mogle bi ‘ladno da se preimenuju kao: a) Alternativna rubrika za one koji žele više da znaju; b) Zanimljivosti bez komentara, c) Predah između Domaće političke scene i Sporta.

Da dospe među Naslovne vesti, Svet zasluži jedino ako ga zadesi nekakva katastrofa sa cifrom od preko 1000 nastradalih. E, onda se centralni deo izveštaja vrti oko dobijanja izjave od Naše ambasade, da li na spisku nastradalih ima Naših državljana. I, ukoliko je izveštaj, srećom, negativan, sledi: “Uh, dobro je. Vraćamo se na Domaće teme”. Dobro se sećam kada sam u vreme eskalacije nemira u pariskim predgrađima, prelistavala internet stranice nekih domaćih medija, i našla skoro Ništa. Na jednom od odgovornih medija, sa svim izgledima na nacionalnu frekvenciju, prostirao se jedan jedini članak o bujanju nemira širom Francuske: u prvom mršavom pasusu navedene su cifre zapaljenih automobila po gradovima, a onda slede opširnija tri pasusa o uništenom autobusu valjevskog prevoznika, sa sve intervjuom Našeg gnevnog Valjevčana, detaljnim izveštajem o proceni štete i očekivanoj sumi koju će osiguranje nadoknaditi Našem čoveku. Vesti iz Sveta dopru i usmenim predanjem: “Ima moj komšija rođaka u Parizu i on mi kaže...”, a posle se prenose s kolena na koleno uz dodavanje zrna po zrna netrpeljivosti prema “nakoćenim Arapima” i jednog po jednog “tako im i treba”.

Ovih dana, čitava Evropa se našla u civilizacijskom šoku pred nasiljem koje je preplavilo muslimanski svet, a sve izazvano objavljivanjem karikatura proroka Muhameda, najpre u jednom danskom, onda u norveškom, pa još u nekoliko “hrabrijih” evropskih medija. Izmanipulisana svetina, od Bliskog do Dalekog Istoka pali državne zastave, demolira ambasade, bojkotuje proizvode neprijateljskih zemalja,… sve ono što su na Našim prostorima sasvim elaborirane pojave. Evropski zvaničnici daju ugalvnom nemušte izjave o toleranciji, osudi nasilja, manje ili više politčki korektne. Ali, šta bi u ovoj situaciji bilo i politički odgovorno? CNN.com postavio je javnosti dilemu: Šta je važnije? 1) Poštovanje verskih osećanja ili 2) Sloboda izražavanja. Rezultat je, u ovom trenutku, 68% u korist Slobode izražavanja. Da li je ovo pitanje uopšte moguće? Može li se jedno, čak i hipotetički, izdići iznad drugog? Ipak, na Breaking News medijskih kuća širom sveta, uživo se odigrava ovo nemoguće nadmetanje. Ali, kako bi srpska javnost odgovorila na CNN dilemu, s obzirom na to da je prošla kroz iskustvo nepoštovanja nijednog od navedenih principa?

Londonska javnost, međutim, s obzirom na 7/7 traumatična iskustva, prolazi kroz dilemu: Da li bi trebalo uhapsiti demonstrante koji šire pretnje smrću i govor mržnje? Naime, u protestima islamskih vernika u Londonu, demonstranti su se posve “originalno” dosetili da se kostimiraju u bombe-samoubice i tako izraze svoj protest zbog, Kuranom zabranjenog, prikazivanja svetog lika.

Nego, da li bi nemuslimanske kulture morale da poštuju ovu kuransku zabranu? Ako je moguće odrediti granicu između muslimanske i hrišćanske kulture u globalnom svetu. I onda, u kratkom spoju civilizacijskih kodova rasplamsa se nasilje. I nova dilema: kako na nasilje odgovoriti a da se izbegne nasilje? Karikaturama?

BBC.com piše i o dilemi koju je nastala situacija postavila pred novinarstvo. BBC, CNN i ostale velike medijske kuće odlučile su da ne objavljuju kotroverzne karikature, kako ne bi vređale verska osećanja. Odgovorni mediji nekada moraju da pogaze načela profesije. Netačna tvrdnja.

Jutros me zatekla vest da je jedan francuski satirični časopis objavio sprone karikature i na naslovnoj stranici objavio novu, koja prikazuje proroka Muhameda kako rukama krije lice plačući: “Teško je biti voljen od strane budala”. Poštovanje slobode izražavanja je apsolutna potvrda medijske odgovornosti. Netačna tvrdnja.

Za to vreme, srpski mediji, pa i čitava javnost, drže se u nekakvoj nezainteresovanoj superiornosti, kao Gospođa ministarka – u svojim kočijama od Slavije do Kalemegdana, preko Dorćola i nazad. Kljukana dinastija, sumnjiva lica, pokojnici i pukovnici, svi zagledani, što u sebe, što u prvo stablo u dubokoj šumi. I na Hag se u tom samozadovoljavnju zboravi; sve dok Karla ne svrati u varoš.

Svet je odložen na polici, poput akvarijuma sa zlatnom ribicom. Neko baci poneki pogled kako bi se prisetio varljivih želja sreće, neko ubaci poneku mrvu tek da se ribica zadovolji, neko lovi ribicu da je pojede za večeru. I opet netačna tvrdnja. Da pokušamo obrnuto? Pogled iz akvarijuma? Šta vidite oko sebe?