Ocena uloženih napora

Sećam se trenutka kada je pre više od jedne decenije potpisan Dejtonski sporazum. Gledao sam televizijski prenos ceremonije kada su trojica lidera stavili potpise na dokument koji će okončati borbe koje su uništile toliko života na Balkanu.

Radost i nada koje smo tada osetili bile su narušene shvatanjem da su potpisnici sporazuma oni isti ljudi koji su prethodno, doduše s različitom merom krivice, region i gurnuli u haos koji su sada bili primorani da okončaju.

Moji bosanski prijatelji i ja složili smo se da do razornog rata nikada ne bi ni došlo da nije bilo propagande na kojoj su prethodnih pet godina uporno radili ovi samoproklamovanih mirotvorci.

Dva jezika koje je svako u regionu mogao da razume, bez obzira na to da li su pisani ćirilicom ili latinicom, nisu bili srpski i hrvatski, već istorija i religija. Ovi inače plemeniti jezici pretvoreni su u jezike mržnje. Poruka je bila jednostavna: Ovo je “naše”, a ne “njihovo”, zato što istorija tako kaže. Religija nam kaže da “drugi” ne mogu živeti sa nama i da su “drugačiji”.

Takvi jezici su se veoma brzo proširili. Umesto direktne komunikcije, lideri su se okrenuli najefikasnijoj mašini propagande – medijima. 

Slobodni mediji koji su se u to vreme na Balkanu tek formirali ubrzo su ućutkani od strane političkog rukovodstva i mnogi su dozvolili sebi da postanu pioni režima ili bili primorani da to učine. 

Otuda je bilo logično što je po okončanju rata u Bosni potpisivanjem Dejtonskog sporazuma velika pažnja posvećena rekonstrukciji lokalnih medija.

Od medija se očekivalo da se zalažu za demokratiju, promovišu mir i koegzistenciju, a ne rat i etničko čišćenje. Međutim, Bosna je čak i pod međunarodnom supervizijom bila okružena susedima kod kojih su šovinistički i nacionalistički mediji i dalje dominirali. Otuda je krajem devedesetih godina rad usmeren na rekonstrukciju medijske scene u Bosni i dalje bio otežan zbog odsustva napretka u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji. 

Napori međunarodne zajednice da pruži podršku malobrojnim demokratskim medijskim kućama u ovim zemljama donela je građanima Hrvatske i Jugoslavije glas demokratije. Ali on je praktično zagušeni bujicom propagande medija koji su podržavali režime u Beogradu i Zagrebu.

Uz mudrost koju donosi pogled unazad, moglo bi se reći da su svi ovi napori međunarodne zajednice samo obezbedili Zagrebu i Beogradu redovan priliv novca za plaćanje troškova štampe, poreza i kazni, istovremeno dajući lokalnim režimima demokratski alibi. 

Ali, tako su postavljeni temelji za dalji razvoj kada su represivni režimi jednom uklonjeni. A bilo je dobrih rezultata i dok su još bili na vlasti – B92 i Beta u Srbiji, Feral Tribune u Hrvatskoj i Vijesti u Crnoj Gori, da navedemo samo nekoliko primera. Otpočinjanje rada u neprijateljskom okruženju obezbedilo je ovim medijima potrebne veštine za ubrzan razvoj kada su se uslovi jednom poboljšali. 

U to vreme bile su u opticaju dve glavne teorije kojima se rukovodila međunarodna podrška medijskim kućama na Balkanu. Prva se zasnivala na iskrenom uverenju da se borba za demokratiju mora podržati praktično po svaku cenu. Druga je počivala na ideji elitizma, na uverenju da istinska promena može doći samo pod vođstvom inteligencije.

Međunarodni donatori su se utrkivali da pronađu primaoce pomoći koji će odgovarati ovim merilima. Pomoć je gotovo bez kriterijumima dodeljivana visokoumnim novinama i časopisima za kulturu, bez obaziranja na to da li oni imaju dovoljno čitalaca da bi mogli postići neku stvarnu promenu. Bilo je i pokušaja da se povećaju tiraži demokratski orijentisanih medija, ali bez značajnijeg uspeha.  

Bar je tako bilo dok respresivni režimi nisu pali, ubrzo po završetku devedesetih. Nekadašnji miljenici međunarodnih donatora našli su se u situaciji da se bore sa konkurencijom na slobodnom tržištu. Više nisu bili na meti policijskih pretresa, poreznika, nasumičnog kažnjavanja i zaplena tiraža. Sada su morali da se bore protiv poznatijih brendova i možda nepoštenih subvencija. Da li su bili spremni za to?

Neki svakako jesu. Jednom prilikom, pokojni premijer Zoran Djindjić upitao me je, napola u šali, da li bismo mi kao donatori mogli upotrebiti svoj uticaj da “ućutkamo” nezavisne medije na šest meseci. Rekao je: “Pustite me da dovršim reforme bez kritike od strane medija i Srbija će biti bolje mesto za život – pa i za medije”. Ali malobrojni su bili mediji koji su mogli ispuniti zahteve slobodnog novinarstva.  

Šta su donatori mogli učiniti u takvoj situaciji? Potajno pomaganje demokratskih medija je bilo jednostavno. Ali, kako pomoći u novonastaloj situaciji? Odgovor nije lako dati. Bilo je mnogo različitih pristupa, a dve gore navedene teorije zamenjene su neobičnom mešavinom maoizma i kapitalizma koja se sažima frazom “neka cveta hiljadu cvetova”.

Mnogim donatorima je trebalo dosta vremena da se prilagode novim okolnostima, pa su pomoć i dalje primali neki mediji koji to nisu zasluživali. Malobrojne su urađene analize troškova i rezultata, a medijsko tržište u regionu i dalje je pokazivalo očevidne devijacije – ne zbog državne represije, već usled selektivne podrške medijima koje možda nije trebalo podržavati.  

Pored toga, još dve oblasti privlačile su pažnju donatora – obrazovanje novinara i zakonodavstvo u medijskoj sferi.

Obrazovanje novinara odvijalo se na dva glavna toka – neformalno obrazovanje uz rad i formalno obrazovanje na školama i univerzitetima. Prva od ove dve oblasti svakako je privukla više pažnje, verovatno zbog toga što takvi projekti daju brze rezultate. Međutim, takav pristup nije uzimao u obzir dugoročne potrebe za domaćim, kvalitetnim obrazovanjem.

Pored toga, zakoni moraju biti podržani odgovarajućom regulativom. U tom smislu Bosna i Hrvatska su pošle različitim putevima, a rezultati još nisu izvesni.

Ali svi napori uloženi u obuku novinara, obezbeđivanje uslova za rad i uspostavljanje pravnog okvira ostaće uzaludni, ako ne pokušamo da stvorimo finansijsko okruženje u kojem mediji mogu napredovati i ostvariti finansijsku samodovoljnost. Čak i u demokratskim zemljama kao što je Švedska medijima je sve teže da opstanu, a mnoge medijske kuće zavise od finansijske pomoći države.

Na Balkanu neće biti finansijske pomoći države, bar ne za nezavisne medije. Otuda je pravi izazov ne samo u obuci dobrih novinara, nego i dobrih finansijskih menadžera i rukovodilaca. Nezavisne medije na Balkanu gotovo isključivo su pokretali izuzetni novinari koji na svojim prethodnim poslovima nisu poklekli pod pritiskom režima.

Osnivanje i vođenje demokratskih medijskih kuća u uslovima represije zahtevalo je dve stvari – izuzetan njuh za politiku i novinarstvo i dobre kontakte sa donatorima. Vođenje velikih medijskih kuća u kapitalističkom okruženju postavlja pred rukovodioce sasvim drugačije zahteve. Novinarske veštine moraju se prepustiti pravim novinarima, a akcenat prebaciti na menadžerske i finansijske kompetencije. Mislim da je ova oblast u kojoj su neki donatori podbacili. 

Prelazak sa velikih donacija na rad bez finansijske podrške veoma je težak, i ako mi, kao zajednica donatora, želimo da ovu tranziciju podržimo, moramo razmišljati o održivosti.   

Održivost uključuje rad sa bivšim državnim medijima – prvenstveno televizijskim stanicama – i pomaganje njihove transformacije u demokratske i nezavisne medije zasnovane na sistemu javnog servisa po ugledu na Public Broadcasting System, PBS. Ovde je bilo nekoliko sukoba između sistema evropskog stila, gde se preferira snažniji PBS, i američkog naglaska na privatnim medijima. To je dovelo do intenzivnih rasprava, gotovo i transatlantskog sukoba, naročito kada su u pitanju Bosna i Kosovo.  

Dakle, ako bismo počinjali ispočetka, šta bismo uradili drugačije?

Da ponovo citiram Zorana Djindjića, “za svoje zasluge u borbi protiv Miloševića B92 može dobiti medalju, ali ne i frekvenciju za televizijski kanal”. Mada je Djindjić bio oštro kritikovan zbog ove izjave, verujem da u njoj postoji zrno istine. Pod represivnim režimom moramo pronaći način da zaobiđemo diktatorske dekrete, ali kada počne da se razvija slobodno tržište, donatori i primaoci donacija moraju se prilagoditi novim okolnostima. 

Trebalo je brže odustajati od starih favorita i prilagoditi se promenama na medijskoj sceni, bar onoliko brzo koliko su brzi bili najsupešniji lokalni mediji. U teškim vremenima bilo je najvažnije podržati svaki nezavisan i liberalan glas koji se mogao čuti. Ali kada se situacija promenila, trebalo je da to brže shvatimo i prebacimo naglasak na održivost i učinak.   

Kvalitet nije uvek jednak kvantitetu. Treba povesti opsežniju raspravu o tome koji od ovih aspekata zaslužuju prioritet.

Priče o uspešnmim medijima na Balkanu uglavnom se zasnivaju na snažnim lokalnim medijskim organizacijama koje su inventivnom strategijom i prihvatanjem rizika – i finansijskih i političkih – bile u stanju da privuku donatore iz inostranstva. Projekti koji su pokretani ili promovisani iz inostranstva, sa malo ili bez ikakve lokalne podrške, niksu imali uspeha.  

Trebalo je ranije da se uključimo u rad na pripremi medijskih zakona i sa više jedinstva nego što je to bio slučaj. Na ovom poslu je bilo angažovano previše aktera, pa se otuda zakoni u različitim zemljama toliko razlikuju. Različita nasleđa sistema opšteg i građanskog prava, zavisno od toga ko je gde finansirao zakonodavnu reformu, takođe predstavljaju problem. To nije dobro za zemlje koje teže da se priključe Evropskoj uniji. I to se ne odnosi samo na medije. Neki od najvećih promašaja već se ispravljaju – ali cena za to bila je visoka.    

Umesto da se svađaju oko toga treba li podržavati privatne ili javne medije, trebalo je da evropski i američki donatori postignu kompromis, pruže podršku i jednima i drugima i koncentrišu se više na opšte okruženje nego na pojedinačne medije.

Donacije je trebalo ukinuti mnogo ranije, a prednost dati kreditima, pod povoljnim ili manje povoljnim uslovima. To bi sprečilo kulturu zavisnosti koju su samo malobrojni uspeli da prevladaju. 

Trebalo je ustanoviti neki sistem praćenja broja novinara koji su obučeni, koliko njih su zaista počeli da rade kao novinari, koliko ih je objavilo tekstove (i gde). Takođe je trebalo ranije preći na obuku medijskih rukovodilaca u oblasti finansija i menadžmenta. 

Konačno, možda je trebalo obezbediti sisteme za zaštitu resursa čijem stvaranju smo svi doprineli.

Šta dalje?

Mediji će se uvek suočavati sa finansijskim teškoćama i političkim pritiscima, nadajmo se u nekim razumnim granicama. Ne možemo zauvek nastaviti da medije na Balkanu zasipamo novcem, bilo da su u pitanju pojedinačne kuće ili čitavi medijski sistemi. Mediji moraju počivati na stabilnoj osnovi – finansijskoj, pravnoj i tehničkoj.

Naš posao je da sada obezbedimo dostizanje određenog stupnja stabilnosti. Možemo davati kredite, ako nema drugih izvora. Možemo podržavati kontrolore koji će pratiti stanje na medijskoj sceni u pogledu represije. Možemo nastaviti da poboljšavamo zakone i prilagođavamo ih evropskim standardima. Ali, ne možemo više ulaziti na scenu, deformisati medijsko tržište i nastavljati da favorizujemo svoje miljenike. 

Preživeli su verovatno oni koji treba da prežive. Šta je sa ostalima? Za njih je ionako prekasno.

Per Bajman je šef odeljenja za humanitarnu pomoć Švedske agencije za međunarodni razvoj i saradnju, SIDA. U prošlosti je pratio ulogu SIDA u pružanju podrške medijima na Balkanu.

"Balkan insajt" je nedeljna analiticka Internet publikacija koju priprema Balkanska istrazivacka izvestacka mreza, BIRN. BIRN obucava novinare za istrazivanja i sveobuhvatne analize s ciljem da se podstakne rasprava o pitanjima evropske integracije.

BESPLATNA PRETPLATA: "Balkan insajt" je dostupan bez ikakve novcane naknade na svom internet sajtu i putem elektronske poste. Za dodatne informacije o "Balkan insajtu" i drugim projektima BIRN-a posetite BIRN-ov internet sajt: http://www.birn.eu.com