Kreativno mišljenje: recept za uspeh

Ilu­stra­ci­ja na­še sva­ko­dne­vi­ce i be­smi­sli­ca ko­ji­ma je is­pu­nje­na je­ste i to što tr­pi­mo sa­mo­pro­kla­mo­va­ne ana­li­ti­ča­re ko­ji, kao kroz fran­cu­ski rog, tru­be: ov­de je već po­top! Ku­ka­ju, ali ne pru­ža­ju pu­to­kaz. Čim ih ču­je­te, pri­đi­te i uga­si­te TV. Du­gu­je­te to se­bi i svo­ji­ma. Jer, ka­da se stal­no go­vo­ri o ne­ga­tiv­nim stva­ri­ma ve­o­ma je te­ško pro­iz­ve­sti po­zi­tiv­nu mi­sao, po­go­to­vo po­zi­tiv­nu mi­sao o bu­duć­no­sti, a to je vi­zi­ja ko­ja je pred­u­slov po­slov­noj stra­te­gi­ji.

Ta­ko gla­si jed­no od upo­zo­re­nja go­spo­đe Na­ta­še Dra­ško­vić, kon­sul­tan­ta za me­nadž­ment i stra­te­gi­ju. Bo­ga­tog in­ter­na­ci­o­nal­nog is­ku­stva, go­spo­đa Dra­ško­vić od pre ne­ko­li­ko go­di­na ži­vi u Sr­bi­ji. Ne­dav­no je ši­roj jav­no­sti po­sta­la po­zna­ta kao osni­vač iz­da­vač­ke ku­će "Fi­dia", u Čač­ku, ko­ja je ob­ja­vi­la de­lo "Mi­sli i bo­ga­ti se", auto­ra Na­po­le­o­na Hi­la (pre­ve­la sa en­gle­skog Na­ta­ša Dra­ško­vić) kao pr­vu knji­gu u no­voj edi­ci­ji ko­ja je na­me­nje­na svi­ma ko­ji zna­ju, ili tek tre­ba da shva­te, da je Sr­bi­ji neo­p­hod­no mno­go zna­nja iz bi­zni­sa i da je sa­mo uspe­šnim vo­đe­njem po­sla mo­guć eko­nom­ski i ukup­ni na­pre­dak.

U raz­go­vo­ru za "Eko­no­me­tar" Na­ta­ša Dra­ško­vić, brend ar­hi­tek­ta za kon­ku­rent­no po­zi­ci­o­ni­ra­nje, sa de­vet­na­e­sto­go­di­šnjim is­ku­stvom i ra­dom u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Ru­si­ji, Fran­cu­skoj, Ne­mač­koj, Ja­pa­nu, Ko­re­ji, Taj­va­nu i Ame­ri­ci iz­no­si svo­je oce­ne o mo­guć­no­sti­ma raz­vo­ja kre­a­tiv­nog po­slo­va­nja u Sr­bi­ji. Ne­ki od kli­je­na­ta za ko­je je ra­di­la je­su Kar­ti­je, Bri­tiš mu­ze­um, Vik­to­ri­ja i Al­bert mu­ze­um, Bul­ga­ri, Kri­sti i dru­gi.

Negativne osobine

Na­ša sa­go­vor­ni­ca ob­ja­šnja­va ne­ke od osnov­nih pre­pre­ka za uspe­šni­je po­slo­va­nje u Sr­bi­ji. Pre­ma nje­nim re­či­ma, je­di­no zna­nje o sa­vre­me­nim na­či­ni­ma po­slo­va­nja mo­že da po­kre­ne eko­no­mi­ju ko­ja se ba­zi­ra na zna­nju.

– Na jed­noj stra­ni ima­mo sto­ti­ne hi­lja­da ne­za­po­sle­nih sa za­ni­ma­nji­ma i zna­nji­ma ko­ja su za­sta­re­la i, na ža­lost, ne­po­treb­na. Ima­mo i ve­li­ki broj lju­di ko­ji, iako za­po­sle­ni, ne raz­u­me­ju ka­ko se stva­ra vred­nost u eko­no­mi­ji ba­zi­ra­noj na zna­nju. Ogro­man tr­go­vin­ski de­fi­cit re­zul­tat je, za­pra­vo, ne­po­zna­va­nja sa­vre­me­nog na­či­na po­slo­va­nja – ka­že Na­ta­ša Dra­ško­vić.

Ona pod­se­ća da Sr­bi ima­ju i jed­nu za­ni­mlji­vu, ne­ga­tiv­nu psi­ho­lo­šku oso­bi­nu, a to je – sprem­nost da tr­pe. Isto­rij­ski gle­da­no, zbog te­škog ži­vo­ta i pat­nje na ovim pro­sto­ri­ma, Sr­bi su to­li­ko na­u­či­li da tr­pe da je to po­sta­lo kon­tra­pro­duk­tiv­no.

– Ne pred­u­zi­ma­mo mno­go, ne zna­mo šta da ura­di­mo, ne­go če­ka­mo i tr­pi­mo, što ni­je baš ko­ri­sno. Ni­ko ne zna šta, ali mi če­ka­mo... Sa dru­ge stra­ne, ima­mo si­tu­a­ci­ju na raz­vi­je­nim tr­ži­šti­ma da je po­sle epo­he u ko­joj se eko­no­mi­ja ba­zi­ra­la na in­for­ma­ci­ji, pa ko­mu­ni­ka­ci­ji, do­šlo vre­me da se eko­nom­ski raz­voj ba­zi­ra na ino­va­ci­ji i kre­a­tiv­no­sti. Vre­me­na su se, da­kle, pro­me­ni­la, a naš na­čin raz­mi­šlja­nja ostao je u in­du­strij­skoj, pro­iz­vo­đač­koj epo­hi – ka­že Na­ta­ša Dra­ško­vić. Ona pod­se­ća da su nam po­treb­na no­va za­ni­ma­nja ko­ja kod nas još ne po­sto­je a neo­p­hod­na su. Po­treb­no je da sto­ti­ne hi­lja­da lju­di na­u­či no­ve ve­šti­ne i da stek­nu no­ve na­vi­ke. Kao što fi­lo­zo­fi ka­žu, u vre­me­ni­ma tur­bu­lent­nih pro­me­na, oni ko­ji su sprem­ni da uče na­sle­di­će bu­duć­nost.

– Kod nas lju­di tre­ba da shva­te da kon­ku­ren­ci­ja stva­ra tr­ži­šte. Kon­ku­ren­ci­ja de­lu­je kao mag­net. Ako ima­te jed­nu ili dve rad­nje, ima­te ma­lo bi­zni­sa, ali ako ima­te pet rad­nji on­da uli­ca po­sta­je ču­ve­na, pro­met će bi­ti ve­ći, do­la­zi­će vi­še lju­di. Za­to u sve­tu u okvi­ru jed­ne kom­pa­ni­je po­sto­ji vi­še bren­do­va ko­ji sa­mi se­bi kon­ku­ri­šu. Do­bar bi­znis je ka­da ima­te oca ide­ja i pro­dav­ca ide­ja – ka­že Na­ta­ša Dra­ško­vić.

Smi­sao po­slo­va­nja

Pod­se­ća­ju­ći na svo­je pr­ve uti­ske od pre tri go­di­ne, ka­da se po­sle du­žeg od­su­stva vra­ti­la u Sr­bi­ju, ona is­ti­če da je na nju pre­sud­no uti­ca­lo jed­no pre­da­va­nje ko­je je ču­la u Čač­ku, na te­mu "Sa­vre­me­ni me­nadž­ment u pro­iz­vod­nji".

– Po­mi­sli­la sam da je to do­bra pri­li­ka da vi­dim ka­ko se ov­de ra­di. I ka­da sam oti­šla, bi­la sam ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­na. Bi­lo je to kao da sam u ki­no­te­ci. Je­dan pro­fe­sor je pri­čao na na­čin ka­ko se raz­mi­šlja­lo dav­no, dav­no. Ni­sam mo­gla da ve­ru­jem. Bi­lo mi je žao mla­dih lju­di ko­ji su to slu­ša­li. Je­dan deč­ko je pi­tao: "Pro­fe­so­re, ja ću usko­ro da di­plo­mi­ram, ima­te li ne­ki sa­vet za me­ne?". Pro­fe­sor ni­je imao ni­ka­kav sa­vet i po­čeo je da pri­ča o te­škoj si­tu­a­ci­ji ov­de u ko­joj ni­je mo­gu­će ni­šta pro­me­ni­ti – ob­ja­šnja­va go­spo­đa Dra­ško­vić.

To je za nju bio iza­zov. Zna­la je da je mo­gu­će da se sta­nje pro­me­ni, da se uspe­šni­je po­slu­je i da se ide na­pred.

– Če­sto se ov­de ču­je da je smi­sao po­slo­va­nja da stva­ra pro­fit. Da­nas u sve­tu ni­ko ta­ko ne raz­mi­šlja. Smi­sao po­slo­va­nja je­ste da se slu­ži mu­šte­ri­ja­ma, a pro­fit, do­bit ili ka­pi­tal sa­mo je re­zul­tat ono­ga ka­ko do­bro oba­vlja­te po­sao, bez ob­zi­ra na to u ko­joj ste in­du­stri­ji i či­me se ba­vi­te. Ve­o­ma je va­žno da se pre­ki­ne taj jed­no­li­ne­ar­ni na­čin raz­mi­šlja­nja. Iz­u­zet­no je va­žna rav­no­te­ža le­ve i de­sne stra­ne mo­zga – in­tu­i­ci­ja i ana­li­ti­ka. Po­ka­za­lo se, na pri­mer, da su di­zaj­ne­ri vr­sni­ji u re­ša­va­nju pro­ble­ma. Ali, di­zaj­ne­ri vi­še ne se­de u za­tvo­re­nom pro­sto­ru i če­ka­ju da im pad­ne ide­ja. Ne, oni bu­kval­no slu­ša­ju mu­šte­ri­je. Oni su u stal­nom kon­tak­tu sa tr­ži­štem i što bo­lje po­zna­ju tr­ži­šte u si­tu­a­ci­ji su da kre­i­ra­ju no­va tr­ži­šta. Ni­je vi­še do­volj­no da se pod­mi­re i nad­ma­še po­tre­be tr­ži­šta već, ako ste vič­ni svom po­zi­vu, vi kre­i­ra­te no­va tr­ži­šta. Vi po­ka­zu­je­te kli­jen­ti­ma da po­sta­nu sve­sni šta su im po­tre­be, pre ne­go što oni to shva­te – ka­že go­spo­đa Dra­ško­vić.

Tim­ski rad

Na­ša sa­go­vor­ni­ca pod­se­ća na slu­čaj sa ra­ču­na­ri­ma. Ka­da su stvo­re­ni pr­vi ra­ču­na­ri u kom­pa­ni­ji IBM, vla­snik je mi­slio da ni­ka­da ni­ko ne­će hte­ti da ko­ri­sti ta­ko "bez­ve­znu stvar". A on­da su se po­ja­vi­li ma­li lju­di, vi­zi­o­na­ri, "prak­tič­ni sa­nja­ri" ko­ji se ni­su pre­da­va­li. Ve­ro­va­li su u uspeh i bi­li upor­ni, mno­go pre ne­go što je jav­no mnje­nje po­sta­lo sve­sno da oni ra­de ne­što za do­bro­bit svih.

– Lju­di u bi­zni­su da­nas mo­ra­ju una­pred da zna­ju na ko­je će pre­pre­ke kli­jent da na­i­đe i mo­ra­ju da zna­ju ka­ko da se to re­ši. Da­kle, smi­sao po­slo­va­nja je­ste da do­bro ra­di­te i ono­li­ko ko­li­ko do­bro ra­di­te ima­će­te fi­nan­sij­sku na­dok­na­du – ka­že Na­ta­ša Dra­ško­vić.

Ona is­ti­če da mno­gi lju­di ko­ji vo­de bi­znis u Sr­bi­ji pri­zna­ju da im je je­di­na na­da što će mla­di lju­di da se edu­ku­ju. S jed­ne stra­ne, to je jed­no­stav­no: ako pro­me­ni­mo na­čin raz­mi­šlja­nja pro­me­ni­će­mo svoj ži­vot. Ali, sa dru­ge stra­ne je ja­ko te­ško.

– Mi mo­ra­mo da od­lu­či­mo da li će­mo pet sa­ti da gle­da­mo TV ili će­mo če­ti­ri sa­ta da is­ko­ri­sti­mo da se usa­vr­ši­mo. U sa­vre­me­nom bi­zni­su vi­še ni­je do­volj­na jed­na uspe­šna tran­sak­ci­ja ne­go su va­žne stal­ne re­la­ci­je ka­ko bi po­slo­va­nje bi­lo uspe­šno u pet ili de­set go­di­na. Aro­gan­ci­ja ne po­sto­ji u sa­vre­me­nom po­slo­va­nju. Ni­ko ne že­li da po­slu­je sa lju­di­ma ko­ji su ba­ha­ti i aro­gant­ni. Lju­di mo­ra­ju da bu­du pri­jat­ni, skrom­ni i va­žan je tim­ski rad. U re­ša­va­nju pro­ble­ma va­žno je da se gle­da u bu­duć­nost, da se do­vo­de lju­di i da se uči od dru­gih na­ci­ja – ka­že go­spo­đa Dra­ško­vić.

R. Nikolić