Kosovski "kulturni nokaut"

Kada sa viđenijim srpskim političarem ćaskate o Kosovu i kada vam on u četiri oka kaže da od nezavisnosti Kosova za Srbiju postoji samo jedna gora opcija, a to je da neko odluči da će Kosovo biti "srez" u Srbiji, onda vam je jasno da su sve iluzije odavno raspršene, a da je za javnost ostala samo frazeologija koja ne uliva optimizam, jer ma koliko rešenje bilo "kreativno", ono u sadašnjem stanju svesti aktera sigurno neće biti funkcionalno. Pre neko veče premijerno je u Beogradu prikazan dokumentarni film "Da li neko ima plan?", posvećen budućnosti Kosova. Lista sagovornika u filmu bila je reprezentativna, a epilog je da niko nema plan.

Film je urađen u produkciji Balkanske istraživačke mreže (BIRN), a da bi se izbegla pristrasnost i postigao balans, za režisera je izabran nagrađivani Belgijanac Lode Desmet, simpatični čovek za koga nam upućeniji kažu da je pre snimanja mislio da Dunav, a ne Vardar, protiče kroz Skoplje. Odatle je i utisak o nepostojanju bilo kakvog funkcionalnog rešenja još uverljiviji. Sumnjamo da je simpatični Desmet gledao "Kulturni nokaut" Maje Uzelac, ali je film rađen upravo u takvom montažerskom stilu. Na primer, Hašim Tači sluša i cinično se smeje na to što priča Aleksandar Vučić, pa se onda Vučić, naravno cinično, smeje, na to što priča Bajram Kosumi. Tači kaže da je glupo praviti paralele između Republike Srpske kao "genocidne tvorevine" i "multietničkog" Kosova. Tači smatra da je nezavisnost jedini kompromis, premijer Albanije Salji Beriša je logično bliži sunarodnicima, šef Unmika Soren Jesen Petersen, je očekivano za multietničko društvo, standarde i ekonomski boljitak, vladika Artemije kaže da i ako se nametne nezavisnost, da će kad - tad doći "istorijski momenat" za oslobađanje Kosova, povlačeći paralelu sa 500 godina pod Turcima, Vučić smatra bi u slučaju nezavisnosti, Srbija jednostavno proglasila "okupaciju", ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev kaže da treba "izbeći presedan", a ako do njega dođe Vuk Drašković upozorava na "sindrom" - od Baskije do Abhazije i Osetije. Američki državni podsekretar Nikolas Berns, ističe da se pregovori neće moći napustiti tek tako, kako se kome ćefne, podsećajući na dejtonski karantin, Havijer Solana je po opisu posla za evropska rešenja, predsednik Srbije i virtuelni predsednik kosovskih Albanaca Boris Tadić, skreće pažnju na kriminalne potencijale nezavisnog Kosova, Tači i Kosumi smatraju da će "večni mir" i "blagostanje" doći samo sa nezavisnim Kosovom, a bivši makedonski premijer Ljupčo Georgijevski je uveren da tek tada počinju pravi problemi. Predsednik Republike Srpske Dragan Čavić je na braniku Dejtona, dok obični Srbi iz RS po pitanju granica imaju maltene identičan stav sa albanskim liderom iz Makedonije Arbenom Džaferijem. Pogađate kakav. Kad na Kosovu nestane struje, Kosumi kaže da ne može da se koncentriše na taj problem jer misli o Ahtisariju. Racionalno, što ne znači i funkcionalno, u filmu govore i Goran Svilanović i Veton Suroi, a možda "najkontroverzniji" u ovom "kulturnom nokautu" jeste premijer BIH Adnan Terzić koji ukazuje da bi bilo nelogično da se standardi na kojima se toliko insistira u BIH ne primene na Kosovu, i da je nezavisnost u ovom trenutku krajnje besmislena. "Nokautu" ne fali ni analitičara. Jedan od njih kaže da Srbija ne može doživeti pravu "katarzu" dok ne reši pitanje "straha od radikala".

Ovoj plejadi političara običan svet, sa obe strane, postavlja niz pitanja: Jedna albanska devojka, šampion u karateu, pita hoće li moći sutra da predstavlja nezavisno Kosovo, Srbi pitaju ko im u tom slučaju garantuje da se neće ponoviti pogrom od 17. marta 2004, a albanska "majka devet Jugovića", koja je u ratu izgubila devetoro dece pita se da li se "posle svega" Srbija može vratiti na Kosovo? Film nema nikakav epilog, i ne bismo ga dočekali da je trajao do ujutro. Samo bi se smenjivale opservacije političara i obična ljudska zebnja. Plus sukob "dva identiteta" koji pomalo deluje bizarno kad jedan albanski penzioner pita Kosumija i Tačija hoće li nezavisno Kosovo značiti i veće penzije, odnosno kad jedna Albanka konstatuje da se politička elita ponaša isuviše "aristokratski". Jedan neutralni Belgijanac uspeo je da u 85 minuta prikaže odsustvo bilo kakve suvisle vizije, i nepripremljenost naroda na bilo kakav epilog. Film je i politički i kulturni "nokaut". Posebno egzaktan ako ponovimo pitanja koja je 16. novembra prošle godine novinar Svetskog Bi - Bi - Si servisa Stiven Seker postavio specijalnom izaslaniku EU za Kosovo Kai Eideu, ističući da je od 1999. EU "slupala" u Kosovo milijardu i šesto miliona dolara, kao i da su, prema izveštajima pojedinih agencija, ulaganja u Kosovo 25 puta viša po glavi stanovnika u odnosu na Avganistan, kao i da je međunarodno vojno prisustvo "po glavi stanovnika" na Kosovu 50 puta više od prisustva u Avganistanu. Eide tada nije demantovao ni to da je 17 hiljada sudskih slučajeva rešeno u korist Srba, ali da nijedan nije sproveden u delo. U celom rašomonu nije zgoreg citirati i poznatog evropskog sociologa Hakana Viberga koji u analizi faktora balkanske agonije naglašava i zapanjujuće neznanje koje su pojedini zapadni političari pokazali kada je reč o najelementarnijim činjenicama u vezi s bivšom Jugoslavijom, pomešano sa nesposobnošću aktera u bivšoj Jugoslaviji da shvate količinu tog neznanja, te su stoga oni verovali kako akteri na Zapadu znaju šta čine i o njihovim namerama izvlačili (često neosnovane) zaključke na osnovu posledica koje su akcije Zapada imale. Odatle je i jedini epilog Desmetovog filma, u ambijentu ispomaganja neznanja, da niko nema plan, s tim što je srpska strana to bar umela da sroči u jeftino blefiranje i stilsku figuru "više od autonomije, manje od nezavisnosti".

Srbija strahuje od Rugovinih naslednika "maskirne" prošlosti, iako je "umereni" Rugova tu bio potencijalni partner više od decenije. Kao što je to nekada bio i Azem Vlasi. Iako je čovek živ, parola "Klonirajte Vlasija", bolje bi pristajala Srbiji danas, nego ona "Uhapsite Vlasija" nekada. Jer mladoj albanskoj populaciji je "maskirna" prošlost bliža od one Vlasijeve koja je pomalo i naša, zajednička.