Dubina provalije

Srećne narode okupi veselje, nesrećnim narodima ni smrt nije dovoljan razlog. Političke ambicije i liderske utrke, zamašni državotvorni projekti, provereno, uči nas istorija, zamagljuju pogled.

Ništa osim politike ne povezuje tragediju kod Bioča i umiranje i sahranu Ibrahima Rugove. I niko pri zdravoj pameti ne bi tražio vezu između ova događaja da se političari nisu sami uvezali u mrtvačko kolo.

Nesreće se događaju i ljudi umiru, a živima ostaje da i iz smrti nešto nauče i izvuku neku pouku. Dani žalosti, tri ili pet, još manje ili više, i služe da se shvati kako je prolaznost jedina konstanta. Ali nema ni te smrti koja nije poruka. Velika smrt uvek je politička poruka.

Uz vidljivu tugu i primetnu zabrinutost Milo Đukanović je u prvoj izjavi nakon železničke nesreće izneo i jedan proreferendumski postulat o Crnoj Gori kao državi sposobnoj da brzo sanira posledice nesreće, ispravno očekujući da će tek naknadno biti postavljeno pitanje o kvalitetu države koja ne održava pruge po kojima se kreću neispravni vozovi.

Deo srpskih medija napadnu solidarnost srpskih političkih aktera s nesrećnicima u Crnoj Gori podgreva do neukusa. Nabraja se ko je dao koliki deo plate i krvi, a Aleksandar Vučić, iz Srpske radikalne stranke, misli da je svaka prilika dobra za predizbornu kampanju, pa kaže: „Naša pomoć će biti najveća, kako i priliči veličini naše stranke”.

Londonski „Fajnenšel tajms” u analizi političkih reperkusija tragedije piše:

„Ta struja (secesionistička, primedba autora) u Crnoj Gori podvlači i da bi najnovija nesreća samo mogla da podseti Crnogorce do koje mere su lišeni novca iz Beograda za održavanje infrastrukture, jer pruga Beograd–Bar jedva da je popravljana od 1974. kada je puštena u rad, dok je i nastradala kompozicija, uvezena iz Litvanije tokom osamdesetih, bila u trošnom stanju.”

Istine radi, ni srbijanske pruge i vozovi nisu u boljem stanju, no su krivine manje i kanjoni su plići, a ima tome dosta vremena da je zbog razrokih pogleda „dva oka u glavi” i jedinstven železnički sistem podeljen, do Brodareva i od Brodareva, pa svako s njim upravlja i u sreći i u nesreći.

Greh zbog reči koje slede neka ide meni na dušu, ali ako ono iz Crne Gore liči na nacionalnu tragediju, ono što se događa na Kosovu, a u povodu smrti i sahrane Ibrahima Rugove, liči na nacionalnu svečanost i proslavu državnosti na odru čoveka koji je imao više strpljenja nego oni koji će ga upokojiti.

Tako Hašim Tači, jedan od pretendenata na Rugovino mesto, traži da se izbori za predsednika Kosova održe u roku od dve nedelje. Ovaj tekst nastaje u trenucima kad Rugovu sahranjuju, ali je, i da nije bilo Tačijevog zahteva s nerazumno kratkim rokom za održavanje izbora, jasno da ožalošćena porodica sahranu smatra za veliki predizborni miting. Verovatna je pretpostavka da je Rugovino političko nasleđe podeljeno još ranije, jer njegova smrt nije bila iznenadna.

Ima licemerja u činjenici da je albanska, ožalošćena strana, u Odbor za sahranu Rugove pozvala vladiku Artemija, koji se izgovorio slabom zdravstvenom kondicijom, dok je na nož dočekan pokušaj Borisa Tadića, predsednika Srbije, da prisustvuje sahrani, koji je, istina, pokušaj presolio u očima albanske političke elite pozivajući se i na činjenicu da je „Kosovo deo Srbije”.

Kad se podvuče crta, račun pokazuje sledeće: bilo je gestova dobre volje – poziv Artemiju, s albanske strane, a ponuda Borisa Tadića, s druge strane. Rekao bi neko dovoljno ciničan da su, pred očima međunarodne zajednice, nad odrom Ibrahima Rugove, igrali nerešeno.

U autorskom tekstu za beogradski dnevnik „Danas” Havijer Solana, između ostalog, piše: „Ukoliko istorijski projekat rešavanja statusa Kosova bude uspešan, to će biti zato što čitav region deli zajedničku aspiraciju prema budućnosti, koja će prevagnuti nad dubokim podelama iz prošlosti.”

Verovatno ta nada iz Brisela izgleda većom nego što je strepnja u ovim gudurama gde se vozovi survavaju u provaliju i agituje nad grobovima ljudi.