Zakon rešava haos

U odnosu na Evropske zemlje, Srbija i Crna Gora su u ovoj oblasti u velikom zaostatku. Pored Albanije i Bosne i Hercegovine, mi smo jedina zemlja, članica Saveta Evrope koja nema Zakon o zaštiti životinja, što utiče na povećanje broja slučajeva njihovog zlostavljanja. Pored toga što grubo krši principe zaštite životinja, nasilje nad životinjama povezano je i sa agresijom prema ljudima, psihopatološkim fenomenima, kriminogenim ponašanjem i porodičnim nasiljem.

Organizacija ORCA usvojila prvu Rezoluciju o zaštiti životinja u Srbiji i Crnoj Gori. Kroz niz konkretnih preporuka, ovaj akt se obraća zakonodavnoj i izvršnoj vlasti na svim nivoima, političkim partijama, medijima, privredi, građanima i nevladinim organizacijama, sugerišući način na koji se može unaprediti zaštita životinja u našoj zemlji.

Rezoluciju su do sada podrzali brojni intelektualci, Narodna kancelarija predsednika Republike, Srpsko lekarsko društvo, Prirodnjački muzej, Udruženje pedagoga Srbije, Savetovalište za žene žrtve nasilja, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Fond za humanitarno pravo, Udruženje Sloboda za životinje, Help Animals, Sos Animals, DZZZ iz Valjeva, Udruženje za zaštitu životinja APAS i dr. Rezoluciju je podrzao i predsednik Srbije, Boris Tadic.

U Srbiji i Crnoj Gori postoje odredjeni pravni propisi koji “štite” životinje, ali ti propisi ne definišu dobrobit životinja, zlostavljanje životinja, ne obuhvataju sve životinjske vrste, nisu precizno formulisani. Propisi koji “štite” životinje se ne sprovode, pa javnost i ne zna za njih. Takodje, ovi propisi nisu propraćeni adekvatnom kaznenom politikom i nisu usaglašeni sa evropskim standardima.

Jasno je da postoje kao mrtvo “slovo na papiru”, i daju iluziju da u Srbiji postoji pravna zaštita životinja. Možda je najilustrativniji primer loše kaznene politike, činjenica da za neovlašćeno ubijanje životinja u Srbiji sledi kazna od 500 do 100 dinara, za fizička lica.

Zbog svega toga, značajno je i neophodno unaprediti pravnu zaštitu životinja u našoj zemlji, i to:

1.1. definisanjem prava životinja na život, u skladu sa biološkom vrstom i zakonom, u Ustavu Republike Srbije i Republike Crne Gore;

1.2. ratifikacijom Evropske konvencija o zaštiti kičmenjaka koji se koriste za eksperimentalne i druge naučne svrhe (ETS 123), Evropske konvencije o zaštiti ljubimaca (ETS 125), Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (ETS 104, Bernska konvencija), Evropske konvencije o civilnoj odgovornosti za štetu koja nastaje kao posledica aktivnosti opasnih po životnu sredinu (ETS 150) i Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (Bon 1979);

1.3. definisanjem zlostavljanja životinja u Krivičnom zakonu Republike Srbije i Republike Crne Gore i

1.4. donošenjem Zakona o zaštiti životinja u Srbiji i Crnoj Gori kao i podzakonskih akata, kojima će biti bliže regulisani pojedini aspekti zaštite životinja.

Zašto je potrebno doneti zakon o zaštiti životinja?

Zakoni o zaštiti životinja su, sa jedne strane posledica civilizacijskih tekovina naroda izgrađivanih u odnosu na životinjski svet, a sa druge strane rezultat naučnih istraživanja.

Tako je, na osnovu istraživanja u oblasti molekularne biologije, ekologije, evolucione biologije i neurofiziologije dokazano da životinje poseduju iste osećaje kao čovek i da na nadražaje iz spoljašnje sredine ili iz samog organizma reaguju, istim fiziološkim reakcijama i promenama u ponašanju. Ovi naučni dokazi su u svim civilizovanim društvima promenili odnos čoveka prema životinjama. Dakle, možemo reći da su zakoni o zaštiti životinja najveće priznanje istaknutih svetskih naučnika iz pomenutih oblasti svim oblicima života na našoj planeti. Njihov je cilj sprečiti unižavanje životinja do nivoa mašina za proizvodnju hrane, bezosećajnih stvorenja za zabavu, predmeta za istraživanje nepotrebnog ili statističkih jedinica kojih treba biti što više u obradi naučnih rezultata.

Donošenje Zakona o zaštiti životinja stvara novi okvir za zaštitu prava i dobrobiti životinja i novi pristup tom pitanju u našoj zemlji.

Celokupan Zakon o zaštiti životinja mora da bude jedinstvena i samostalna celina, tj. samostalan zakonski akt sa svim podzakonskim aktima koji iz njega proističu, kao i da se odnosi na sve životinjske vrste čiji opstanak zavisi od brige čoveka. Ovaj zakon se sadržajno, smisaono, a samim tim, i funkcionalno znatno razlikuje od Zakona o zdravstvenoj zaštiti životinja (budući Zakon o veterinarstvu), iako ga dopunjuje. On je svojim sadržajem usmeren ne samo na fizičku dobrobit, kao što je to slučaj sa gore pomenutim zakonom, već sveobuhvatno:

·     štiti fizičku, psihičku i genomsku celovitost životinja,

·     reguliše odnose stručnjaka, odgajivača i držalaca prema životinjama,

·     zabranjuje, koriguje ili favorizuje određene vidove iskorišćavanja životinja.

Zakone o zaštiti životinja, kao posebne pravne akte, poseduju sve zemlje Evropske unije. Pored sprečavanja nehumanog odnosa čoveka prema životinjama, oni postoje s ciljem ujednačavanja kriterijuma gajenja i iskorišćavanja životinja na teritoriji zemalja članica. S tim u vezi ovaj zakon, za našu zemlju predstavlja privrednu i ekonomsku nužnost, jer će nam njegov nedostatak zatvoriti ne samo vrata za izvoz animalnih proizvoda u zemlje članice Evropske unije, već i za predstavljanje naših naučnih rezultata.

Zajedničko stanovište EU jeste, da je sa zemljom kandidatom, do dana priključenja zajednici, nužno potpuno uskladiti propise o zaštiti životinja sa pravnim redom Evropske unije, zbog toga što je taj segment zakonodavstva značajan element kod podsticanja poverenja javnosti u proizvodnju hrane, kao i da razlike izmedu država članica u vezi sa zaštitom životinja ne bi prouzrokovale nejednake uslove konkurencije i tako štetno delovale po funkcionisanje unutrašnjeg tržišta EU. Na tim osnovama zemlja kandidat mora izraditi detaljne planove prestrukturiranja sektora stočarstava, uključujući potrebne investicije na osnovu zahteva pravnog sistema EU. Kako bi uskladila kriterijume gajenja i iskorišćavanja životinja Evropska unija je donela niz Direktiva i drugih pravnih propisa koji se moraju ugraditi u zakone o zaštiti životinja zemalja članica.

S tim u vezi ovaj zakon će doprineti:

·        poboljšanju zdravstvenog stanja životinja,

·        očuvanju životne sredine,

·        očuvanju biodiverziteta divljih životinjskih vrsta na prirodnim staništima kao i vrsta i rasa domaćih vrsta,

·        poboljšanju proizvodnih, reproduktivnih i radnih sposobnosti životinja,

·        sigurnost i zaštitu potrošačima životinjskih proizvoda,

·        siguran rad odgajivačima i držaocima životinja,

·        očuvanju etičkih kvaliteta držalaca i odgajivača životinja,

·        dobijanju validnih rezultata naučnih ogleda koji se vrše na oglednim životinjama,

·        očuvanju etičkih kvaliteta prosvetnih i naučno-istraživackih radnika koji koriste životinje u edukativne ili istraživačke svrhe,

·        zabrani pojedinih vidova iskorišćavanja životinja koji su nesvojstveni potrebama savremenog čoveka (različiti vidovi zoofilije, sodomije, iskorišćavanje životinja u porno-filmovima, ubijanje životinja radi zabave, borbe pasa i sl.),

·        korigovanju pojedinih vidova iskorišćavanja životinja, kao što su vezani i uklješteni sistemi gajenja domaćih životinja,

·        favorizovanju onih vidove gajenja i iskorišćavanja životinja koji su kompatibilni sa očuvanjem životinjskih vrsta, zaštitom dobrobiti ljudi i životinja, unapređenjem stočnog fonda, dobijanjem kvalitetnih proizvoda životinjskog porekla, zaštitom potrošača, zaštitom ekosistema, očuvanjem etičkih kvaliteta naučnika, prosvetnih radnika, proizvođača hrane za životinje, hrane životinjskog porekla za ljude, držalaca, odgajivača i dr.

Imajući ove činjenice u vidu neophodno je u najkraćem roku doneti Zakon o zaštiti životinja u našoj zemlji. Samo na ovaj način, uz adekvatno propisan nadzor koji garantuje dosledno sprovođenje ovog pravnog akta, može se obezbediti efikasna zaštita životinja i ispuniti značajan uslov za integraciju naše zemlje, u savremene tokove razvijene i ujedinjene Evrope.