Razno
Na današnji dan 21. jul
Danas je ponedeljak 21. jul. Pročitajte koja su to istorijska dešavanja obeležila ovaj datum.
0:00
21.7.2025.
35 min
Sreda, 11.08.2004.
10:51
Srbija i komentari
Ima, reklo bi se, mnogo načina da pojedinac izrazi svoje mišljenje, molbu ili protest: grafit, parola, protestno pismo lokalnim ili prestoničkim novinama, javljanje u kontakt program sa svojim "predlozima i sugestijama" ili "prigovorima i žalbama"; o štrajkovima i blokadama kao o težim slučajevima samoizražavanja da i ne govorimo. Postojanje tolikih kanala za glas običnog čoveka - bilo da golim grudima brani "Šumatovac", zagovara planetarnu ćirilicu ili predočava svoju ličnu muku - ne stvara samo iluziju saobraćanja, nego i iluziju uticaja: sav smisao kontakta malog čoveka sa velikim strukturama i jeste trenutno davanje oduška hroničnom nezadovoljstvu. Na varljivu prirodu saobraćanja ukazuje i Stiven Džouns u "Virtuelnoj kulturi": "Poverovali smo da su politički, moralni i socijalni problemi posledica nedostatka komunikacije, te da ćemo, ako unapredimo komunikaciju, rešiti različite probleme koji muče današnjicu".
Kao što je takozvani sud vremena ništa drugo do sud ljudi, "glas naroda", verovatno najapstraktnija i najmisterioznija kategorija političkog života, uvek je glas pojedinca, promovisan u instituciju. Taj glas možete oslušnuti u kafani, na pijaci, na internet forumu. Glas naroda je metafora neophodna za formulisanje reakcije na svet oko nas, ali da bi bio konsenzualan on mora biti artikulisan. A artikuliše se najbolje tamo gde se različiti pojedinci okupljaju u slučajno društvo za razgovor, bez namere i obaveze da usaglase stav - na internetu. Zato je simptomatično da kolumnisti dnevnih i nedeljnih novina u poslednje vreme rado, iako oprezno, citiraju komentare sa Mreže, kako bi ilustrovali stav građana o Hagu, malinama i Borisu Tadiću; isto ponekad čine i "Vesti dana" na B92, trudeći se da daju veran "presek" reakcija na neku vest. Internet njegova starija medijska braća očito prihvataju kao zbir razlika u stavovima koji je reprezentativniji od pijace i kafane.
Sabiranje tih razlika svakodnevno se dešava na sajtu B92 (www.b92.net), gde čitaoci imaju priliku da komentarišu svaku objavljenu vest. Regulisana cenzura tih komentara postoji, što u liku nevidljivog moderatora, što u vidu upozorenja da je govor mržnje zabranjen. Pravila (sa)obraćanja određuju i profil komentatora; ona automatski isključuju fanatike, bukače, ekstremiste, zagovornike rasne, nacionalne ili verske netrpeljivosti, ostavljajući veliki prostor onoj često suspregnutoj "ćutljivoj većini". Profil sajta, kao i činjenica da je srpska internet populacija pretežno urbana i visoko obrazovana, čini neke političke opcije manje vidljivim nego u izbornim rezultatima: komentatori su ređe "tvrdi" nacionalisti nego "meke" demokrate. Moderacija sajta je, logično, propustljivija podloga za toleranciju, konstruktivnu kritiku, čak i elitizam, nego za isključivost ili svađalačku i huškačku retoriku. Ipak, racionalna argumentacija ne znači i deficit emotivnog naboja, a i razboritost može da se udruži sa nekom formom "adrenalinskog šoka".
Komentare možemo podeliti na emotivne i analitične: oni se i pišu sa idejom da izraze osećanje i raspoloženje ili da se jezikom činjenica nadovežu na vest. Analitični komentari su "ekspertski" ili "mudrijaški", zavisno od toga da li manifestuju stvarnu ili hinjenu kompetentnost. Emotivni komentari su zanimljiviji od analitičnih, jer poseduju upečatljivost i snagu spontane reakcije, bilo da su sentimentalni, nostalgični ili iritirani. Ovi prvi su kontemplacija, ovi drugi mala katarza.
Komentar može da bude reakcija na vest - na njen sadržaj, verodostojnost ili relevantnost - ili reakcija na ličnost iz vesti, najčešće političara ili državnika, koji je predmet, pokude, pohvale ili podsmeha: obožavanje se retko iskazuje, a aklamativni pozitivni stav je žestok izuzetak. Vlada Srbije je stalno "na tapetu" - nazvana je čak i "duhovnim čedom Normana Bejtsa", za jednog njenog ministra napisano je da je "zreo za park i šah sa saborcima", a reakcije na premijerovu izjavu da "radi posao koji je nevidljiv" neprepričljive su. Jednoglasnih mišljenja nema, ali je averzija prema političarima populistima gotovo pravilo: pojavi li se samo bilo kakva vest o kočopernom Čačaninu sa funkcijom "MIKI", ili pretencioznom tajkunu "Mnogoljubu Pariću", salve šaljivih i sarkastičnih komentara slede ekspresno. Povodom potonjeg je jedan Branislav poslao sledeći "aferizam": "Državu su nam opljačkali na harmoniku i doboš pa nije čudo što bi muzikanti da uzjašu i na vlast."
Ironija je moćno oružje komentara na B92, a ironične metafore su najsugestivnije. "Pa ovo nije ni banana republika, više liči na ofucanu koru od trule banane", kaže jedan Miloš na vest da Srbija usvaja EU standard o radijaciji. Istoimena (možda ista?) osoba ovako slika odnos Srbije prema Kosovu i NATO-u: "Isto kao da ja sad medveda gađam trešnjama, a on se naljuti i iskasapi me, a ja se pitam "pa zaboga, to su bile samo trešnje"; niko me nije terao da ga provociram kad znam da je jači, a posebno što mu flekam novu belu košulju - osim ako nema lava negde u blizini da mi pritekne u pomoć. E tad ću baš da ga namerno provociram i posle gledam kako ga lav dere."
Prava imena komentatora često zamenjuju pseudonimi, koji su reakcija na samu vest i(li) identifikacija ličnog stava i političkog opredeljenja: tako vest vezanu za Kosovo komentariše jedan "Veliki Srba", onu o uvođenju EU standarda radijacije "Modifikovani klon", a jednu od haških "Državna zajednica dežurnih krivaca". Među komentatorima prisutni su i Baba Roga i Jozef K, i "Mađar" i "Veliki osvetnik", "Cica iz Grivca", pa čak i "Rade koji se razume u politiku"! Komentator koji je na vest da su malinari odustali od blokade puteva uputio šaljivi ultimatum Vladi Srbije ("da otkupi 350 litara rakije (jabuka) koju sam ispekao ove godine po ceni od 30 evra po litri. I da mi ne naplate porez na promet. I da mi kupe nov kombi ("pežo sprinter"). I stan u Novom Sadu (70m2). I da od sad oni vode računa o mom voćnjaku.") potpisao se sa "Biće belaja". Sarkastična identifikacija sa sadržajem vesti najzabavniji je vid reagovanja, a komentatorima ne manjka ni vedrine ni oštrine.
Tako je spremnost medijskog magnata Teda Tarnera da pomogne Srbiji u stvaranju dobrog imidža navela jednu Draganu da reaguje sa "kadija te kudi, kadija ti sudi, kadija te hvali!", dok se "Petao Sofronije" zapitao: "A ko će biti PR menadžer Srbije? Kristijana Amanpur? Sećamo se svi dobro kako nas je predstavljala na CNN-u dok je trajalo bombardovanje. Nikad jačeg PR menadžera nismo imali, gde pokaže kamerom, tu pada bomba.". Vest ne mora imati političke konotacije da bi izazvala reakciju - tako je podatak da na groblju Lešće od 1981. dvanaest hiljada urni niko nije preuzeo, izazvao mnogo opaski na temu "naših naravi", ali i pokazao sav raspon s kojim se takva vest može primiti: od "Srbi ne poštuju svoje mrtve" (Tweety), ili "I posle neko očekuje da Srbi poštuju druge narode, a ne poštuju ni mrtve roditelje/braću/sestre" (Dragutin), preko pojačavanja vesti statističkom numeracijom ("to je 520 odbačenih urni godišnje, ili 1,5 dnevno, i tako tokom 23 godine", "Petrovaradin"), pa do verskog etiketiranja ("Oni koji su u stanju da nehrišćanski spale svoje umrle u stanju su i da ne odu da uzmu urne", "Srbin"). Pominjanje pojma "nehrišćanski" izazvalo je i komentare na komentar: "Nehrišćanski?! Ova vest nema veze sa verom, već sa činjenicom da 12.000 građana moje zemlje zaboravi na svoje najbliže 5 minuta posle sahrane", napisao je Srđan, a "Jolie" dodaje: "Što je najgore, čitava ova stvar nema nikakve veze ni sa hrišćanskom tradicijom, ni sa ateističkim "sklonostima" ovog naroda. U pitanju je jednostavno potpuni nedostatak ma kakve brige za tog nekog najbližeg koji je sticajem okolnosti otišao pre nas". Da vest više govori o mentalitetu nego o verskim običajima, mišljenja je i Lidija: "Vidim da neki čak i ovakvu vest pokušavaju da zloupotrebe pa pričaju kako je to navodno zbog ateizma i nepoštovanja hrišćanskih običaja. Dragi moji neobavešteni hrišćani: ako vi toliko poštujete mrtve, kako onda viđam desetine grobova s krstačama koji su zapušteni?". Dok su neki smatrali da je spaljivanje odraz nepoštovanja prema mrtvima, drugi su ukazivali na dugu tradiciju kremiranja, treći čak pominjali ateo-komunizam... ukratko, neočekivan zbir razlika, koji je samo bled odraz reakcija na udarne vesti.
Stiven Džouns dobro je zapazio da se internetu, samo zato što poboljšava komunikaciju, nameće obaveza da unapredi i zajednicu u kojoj živimo. Međutim, komentatori na B92 nemaju nerealne ambicije: oni ne pristaju na elektronske iluzije moći i oduška. Oni samo osvajaju prostor realne komunikacije i uspostavljaju mogućnost virtuelne zajednice u kojoj se može polemisati bez nasrtanja i žestiti bez agresije, u kojoj će postojati kultura stava - iskazanog i obrazloženog. Internet komunikacija nije rešenje "naših nagomilanih problema", ali jeste prostor njihove inventivne analize.
Kao što je takozvani sud vremena ništa drugo do sud ljudi, "glas naroda", verovatno najapstraktnija i najmisterioznija kategorija političkog života, uvek je glas pojedinca, promovisan u instituciju. Taj glas možete oslušnuti u kafani, na pijaci, na internet forumu. Glas naroda je metafora neophodna za formulisanje reakcije na svet oko nas, ali da bi bio konsenzualan on mora biti artikulisan. A artikuliše se najbolje tamo gde se različiti pojedinci okupljaju u slučajno društvo za razgovor, bez namere i obaveze da usaglase stav - na internetu. Zato je simptomatično da kolumnisti dnevnih i nedeljnih novina u poslednje vreme rado, iako oprezno, citiraju komentare sa Mreže, kako bi ilustrovali stav građana o Hagu, malinama i Borisu Tadiću; isto ponekad čine i "Vesti dana" na B92, trudeći se da daju veran "presek" reakcija na neku vest. Internet njegova starija medijska braća očito prihvataju kao zbir razlika u stavovima koji je reprezentativniji od pijace i kafane.
Sabiranje tih razlika svakodnevno se dešava na sajtu B92 (www.b92.net), gde čitaoci imaju priliku da komentarišu svaku objavljenu vest. Regulisana cenzura tih komentara postoji, što u liku nevidljivog moderatora, što u vidu upozorenja da je govor mržnje zabranjen. Pravila (sa)obraćanja određuju i profil komentatora; ona automatski isključuju fanatike, bukače, ekstremiste, zagovornike rasne, nacionalne ili verske netrpeljivosti, ostavljajući veliki prostor onoj često suspregnutoj "ćutljivoj većini". Profil sajta, kao i činjenica da je srpska internet populacija pretežno urbana i visoko obrazovana, čini neke političke opcije manje vidljivim nego u izbornim rezultatima: komentatori su ređe "tvrdi" nacionalisti nego "meke" demokrate. Moderacija sajta je, logično, propustljivija podloga za toleranciju, konstruktivnu kritiku, čak i elitizam, nego za isključivost ili svađalačku i huškačku retoriku. Ipak, racionalna argumentacija ne znači i deficit emotivnog naboja, a i razboritost može da se udruži sa nekom formom "adrenalinskog šoka".
Komentare možemo podeliti na emotivne i analitične: oni se i pišu sa idejom da izraze osećanje i raspoloženje ili da se jezikom činjenica nadovežu na vest. Analitični komentari su "ekspertski" ili "mudrijaški", zavisno od toga da li manifestuju stvarnu ili hinjenu kompetentnost. Emotivni komentari su zanimljiviji od analitičnih, jer poseduju upečatljivost i snagu spontane reakcije, bilo da su sentimentalni, nostalgični ili iritirani. Ovi prvi su kontemplacija, ovi drugi mala katarza.
Komentar može da bude reakcija na vest - na njen sadržaj, verodostojnost ili relevantnost - ili reakcija na ličnost iz vesti, najčešće političara ili državnika, koji je predmet, pokude, pohvale ili podsmeha: obožavanje se retko iskazuje, a aklamativni pozitivni stav je žestok izuzetak. Vlada Srbije je stalno "na tapetu" - nazvana je čak i "duhovnim čedom Normana Bejtsa", za jednog njenog ministra napisano je da je "zreo za park i šah sa saborcima", a reakcije na premijerovu izjavu da "radi posao koji je nevidljiv" neprepričljive su. Jednoglasnih mišljenja nema, ali je averzija prema političarima populistima gotovo pravilo: pojavi li se samo bilo kakva vest o kočopernom Čačaninu sa funkcijom "MIKI", ili pretencioznom tajkunu "Mnogoljubu Pariću", salve šaljivih i sarkastičnih komentara slede ekspresno. Povodom potonjeg je jedan Branislav poslao sledeći "aferizam": "Državu su nam opljačkali na harmoniku i doboš pa nije čudo što bi muzikanti da uzjašu i na vlast."
Ironija je moćno oružje komentara na B92, a ironične metafore su najsugestivnije. "Pa ovo nije ni banana republika, više liči na ofucanu koru od trule banane", kaže jedan Miloš na vest da Srbija usvaja EU standard o radijaciji. Istoimena (možda ista?) osoba ovako slika odnos Srbije prema Kosovu i NATO-u: "Isto kao da ja sad medveda gađam trešnjama, a on se naljuti i iskasapi me, a ja se pitam "pa zaboga, to su bile samo trešnje"; niko me nije terao da ga provociram kad znam da je jači, a posebno što mu flekam novu belu košulju - osim ako nema lava negde u blizini da mi pritekne u pomoć. E tad ću baš da ga namerno provociram i posle gledam kako ga lav dere."
Prava imena komentatora često zamenjuju pseudonimi, koji su reakcija na samu vest i(li) identifikacija ličnog stava i političkog opredeljenja: tako vest vezanu za Kosovo komentariše jedan "Veliki Srba", onu o uvođenju EU standarda radijacije "Modifikovani klon", a jednu od haških "Državna zajednica dežurnih krivaca". Među komentatorima prisutni su i Baba Roga i Jozef K, i "Mađar" i "Veliki osvetnik", "Cica iz Grivca", pa čak i "Rade koji se razume u politiku"! Komentator koji je na vest da su malinari odustali od blokade puteva uputio šaljivi ultimatum Vladi Srbije ("da otkupi 350 litara rakije (jabuka) koju sam ispekao ove godine po ceni od 30 evra po litri. I da mi ne naplate porez na promet. I da mi kupe nov kombi ("pežo sprinter"). I stan u Novom Sadu (70m2). I da od sad oni vode računa o mom voćnjaku.") potpisao se sa "Biće belaja". Sarkastična identifikacija sa sadržajem vesti najzabavniji je vid reagovanja, a komentatorima ne manjka ni vedrine ni oštrine.
Tako je spremnost medijskog magnata Teda Tarnera da pomogne Srbiji u stvaranju dobrog imidža navela jednu Draganu da reaguje sa "kadija te kudi, kadija ti sudi, kadija te hvali!", dok se "Petao Sofronije" zapitao: "A ko će biti PR menadžer Srbije? Kristijana Amanpur? Sećamo se svi dobro kako nas je predstavljala na CNN-u dok je trajalo bombardovanje. Nikad jačeg PR menadžera nismo imali, gde pokaže kamerom, tu pada bomba.". Vest ne mora imati političke konotacije da bi izazvala reakciju - tako je podatak da na groblju Lešće od 1981. dvanaest hiljada urni niko nije preuzeo, izazvao mnogo opaski na temu "naših naravi", ali i pokazao sav raspon s kojim se takva vest može primiti: od "Srbi ne poštuju svoje mrtve" (Tweety), ili "I posle neko očekuje da Srbi poštuju druge narode, a ne poštuju ni mrtve roditelje/braću/sestre" (Dragutin), preko pojačavanja vesti statističkom numeracijom ("to je 520 odbačenih urni godišnje, ili 1,5 dnevno, i tako tokom 23 godine", "Petrovaradin"), pa do verskog etiketiranja ("Oni koji su u stanju da nehrišćanski spale svoje umrle u stanju su i da ne odu da uzmu urne", "Srbin"). Pominjanje pojma "nehrišćanski" izazvalo je i komentare na komentar: "Nehrišćanski?! Ova vest nema veze sa verom, već sa činjenicom da 12.000 građana moje zemlje zaboravi na svoje najbliže 5 minuta posle sahrane", napisao je Srđan, a "Jolie" dodaje: "Što je najgore, čitava ova stvar nema nikakve veze ni sa hrišćanskom tradicijom, ni sa ateističkim "sklonostima" ovog naroda. U pitanju je jednostavno potpuni nedostatak ma kakve brige za tog nekog najbližeg koji je sticajem okolnosti otišao pre nas". Da vest više govori o mentalitetu nego o verskim običajima, mišljenja je i Lidija: "Vidim da neki čak i ovakvu vest pokušavaju da zloupotrebe pa pričaju kako je to navodno zbog ateizma i nepoštovanja hrišćanskih običaja. Dragi moji neobavešteni hrišćani: ako vi toliko poštujete mrtve, kako onda viđam desetine grobova s krstačama koji su zapušteni?". Dok su neki smatrali da je spaljivanje odraz nepoštovanja prema mrtvima, drugi su ukazivali na dugu tradiciju kremiranja, treći čak pominjali ateo-komunizam... ukratko, neočekivan zbir razlika, koji je samo bled odraz reakcija na udarne vesti.
Stiven Džouns dobro je zapazio da se internetu, samo zato što poboljšava komunikaciju, nameće obaveza da unapredi i zajednicu u kojoj živimo. Međutim, komentatori na B92 nemaju nerealne ambicije: oni ne pristaju na elektronske iluzije moći i oduška. Oni samo osvajaju prostor realne komunikacije i uspostavljaju mogućnost virtuelne zajednice u kojoj se može polemisati bez nasrtanja i žestiti bez agresije, u kojoj će postojati kultura stava - iskazanog i obrazloženog. Internet komunikacija nije rešenje "naših nagomilanih problema", ali jeste prostor njihove inventivne analize.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 2
Pogledaj komentare