Slatka zamka

Povlastica za bescarinski izvoz šećera u Evropsku uniju, posle više od godinu dana suspenzije, od juče ponovo važi. To je dobra vest kako za šećerane i seljake koji gaje repu, tako i za državu, jer će ovogodišnji izvoz šećernih viškova doneti oko sto miliona evra. Istovremeno to je i ozbiljan test ponajviše za državu koja će morati da konačno utvrdi čija je krivica što nam je u maju lanjske godine ova povlastica bila ukinuta. Evropska unija insistira da se poimenično utvrdi ko je ovde prepakivao šećer iz EU i zatim ga ponovo izvozio, pa domaća vlast neće moći - kako bi to izgleda ovde mnogi želeli - da se ponaša u stilu "šta je bilo - bilo je, a sada okrećemo novi list".

Utvrđivanje krivice i obaveza da za svaki kilogram šećera koji se izveze garantuje da je proizveden u domaćim šećeranama, dakle da nije reč o uvoznom šećeru koji je samo prepakovan, samo je jedan deo obaveza države. Drugi deo obaveza, verovatno još osetljiviji, odnosi se na činjenicu da izvoz našeg šećera količinski nije ograničen, ali da EU očekuje da izvezemo samo domaće viškove koji će, kako se procenjuje, sa već postojećim zalihama iznositi oko 160.000 tona. Prve reakcije domaćih šećerana upućuju na to da su one shvatile da se može izvesti sve što je ovde proizvedeno, a u tom slučaju moglo bi se izvesti celih 440.000 tona. Zarada bi bila doista slatka, ali bi uz ovu čašu meda veoma brzo stigla i nova čaša žuči u vidu ponovnog ukidanja tek vraćene povlastice. Država će, dakle, morati ili da utvrdi izvozne kvote koje danas još niko i ne pominje ili da se sa Evropskom komisijom postigne precizan dogovor kojim se utvrđuje da nema nikakve smetnje da se izveze sav domaći šećer, a da se u zemlji troši samo uvozni šećer.